Лос

Из Википедије, слободне енциклопедије
Лос
Wading moose.jpg
Статус угрожености:
Status iucn2.3 LC sr.svg
Нижи степен опасности - последња брига (IUCN 2.3)[1]
Систематика
царство: Animalia
тип: Chordata
класа: Mammalia
ред: Artiodactyla
породица: Cervidae
потпородица: Odocoilinae
род: Alces
Gray, 1821
врста: A. alces
Биномијална номенклатура
Alces alces
(Linnaeus, 1758)
Карта распрострањености лоса
Карта распрострањености лоса
Екологија таксона

Лос (лат. Alces alces) је највећи члан породице јелена (Cervidae) који настањује Канаду, Аљаску, Скандинавију и северне делове Русије. До рамена су високи 2 метра, а тешки и до 800 килограма.

Распрострањеност и подврсте[уреди]

Лосови живе у тајгама и мешаним листопадним шумама северне Земљине хемисфере, где преовладава субарктичка клима. У Европи насељавају скандинавске земље, велики део Русије, сибирску тундру и прибалтичке области. На југу се простиру до Азије; до северне Монголије и североисточне Кине. У Русији живи око 730.000 јединки, што представља половину укупне светске популације. У Северној Америци насељавају Аљаску, већину Канаде и североисток САД, тачније Нову Енглеску.

Десет лосова је било пренесено у регију Фјордланд на Новом Зеланду 1910. године, али очевидно ниједан није преживео. Било како било, 2002. године су новозеландски научници пронашли примерке лосове длаке.[2]

Северноамерички лосови су нешто крупнији од европских. Постоји 6-7 подврста. Најкрупнији лосови са највећим роговима су подврсте са Аљаске (A. a. gigas). Друге подврсте, међу осталима, су и A. a. pfizenmayeri, А. а. cameloides.

Физички опис[уреди]

Мајка са младунчетом

Лос има дугачке и витке ноге. Њушка је месната и издужена; мужјаци поседују својствену кесу, која се зове још и звоно, која виси испод врата. Имају крупну главну, а мужјаци су препознатљиви по својим пљоснатим и кашикастим роговима. Зуби су слични зубима осталих преживара; са обе стране доње вилице поседују три кутњака, три преткутњака и четири предња зуба од којих је један преображен у очњак. У горњој вилици нема зуба, само рожната превлака о коју се храна жваће и прежива.

Мужјак лоса нормално тежи између 540-720 килограма, док су женке ситније и теже око 400 килограма. У плећкама су 1.9 до 2 метара високи. Телад су по рођењу тешки 15 килограма, али веома брзо расту. Само мужјаци поседују рогове који су 20 килограма тежине, а размак између њих износи често 160 центиметара. Рогови су у облику равне и пљоснате ресе на којима има и до 30 шиљкова. 1897. године је откривен лос са Аљаске који држи рекорд највећег јелена на свету (не рачунајући изумрле врсте); то је био мужјак висине 2.34 метара до рамена и тежине од 825 килограма. Имао је огромне рогове са размаком од чак 199 центиметара.

Рогови[уреди]

Размак између рогова премашује један и по метар
Мужјак са раним (мајским) роговима (Британска Колумбија)

Разгранатост рогова је више израженија код северноамеричке подврсте (Alces alces americanus) него код типичних скандинавских лосова. Код највећих, аљаских лосова, размак између рогова је 1.8 метара.

Мужјак лоса ће после парења да одбаци своје рогове ради сачувања енергије за предстојећу зиму. Рогови ће му опет израсти у пролеће. Потребно је од три до пет месеци да рогови израсту. Због ове чињенице, њихови рогови су једни од органа који најбрже расту на свету. Рогови имају слој коже на себи која ће се изгубити када потпуно израсту.

Понашање[уреди]

Лосови су преживари и хране се првенствено младицама траве, лишћем врбе и брезе, подводном вегетацијом, а зими кором дрвета и отпалим орасима са шумског дрвећа. Због својих дугих ногу они морају да легну на колена или уђу у воду како би се хранили. Пошто настањују влажне области и мочваре, често се могу видети како прелазе реку или језеро у потрази за воденим биљем (као што је Arnicus brucitus). Под водом могу да задрже дах и до једног минута.

Обично се крећу у касу гегањем, али ако беже од грабљивице развију брзину од 55 километара на час.

Лов[уреди]

Цртежи на камену и пећинске слике откривају да су лосови у Европи били ловљени још у камено доба. У северној Скандинавији се још могу наћи преостале замке за хватање лосова. Те замке које су биле дубоке и до 2 метра, су биле прекривене лишћем и гранчицама. У Норвешкој су пронађени рани примери оваквих замки који датирају уз времена око 3700. године пре наше ере. Овакав метод лова је био веома користан и успешан, тако да је још у 16. веку норвешка влада покушала да забрани њихово коришћење. И поред тога, замке су се користиле све до 19. века.

Занимљивости[уреди]

  • Лос је у стању да преплива 19 километара за два сата брзином од 10 km/h.
  • Тихо Брахе (1546–1601), познати дански физичар и астроном, имао је љубимца лоса који се једном приликом опио и умро када је пао са степеница у физичаревом замку.[3]

Референце[уреди]

  1. ^ Deer Specialist Group (1996). Alces alces. 2006 IUCN црвена листа угрожених врста. IUCN 2006. Добављено: 2007-08-20.
  2. ^ www.nzherald.co.nz, Приступљено 11. 4. 2013.
  3. ^ www.nada.kth.se

Спољашње везе[уреди]