Лукићево

Из Википедије, слободне енциклопедије
Лукићево

Главна улица у селу
Главна улица у селу

Основни подаци
Држава Застава Србије Србија
Покрајина Застава Војводине Војводина
Управни округ Средњобанатски
Град Зрењанин
Становништво
Становништво (2011) 1804
Густина становништва 102 ст/km²
Положај
Координате 45°20′11″N 20°29′34″E / 45.3365, 20.492666
Временска зона средњоевропска:
UTC+1
Надморска висина 70 m
Површина 20,4 km²
Лукићево на мапи Србије
{{{alt}}}
Лукићево
Лукићево на мапи Србије
Остали подаци
Поштански број 23261
Позивни број 023
Регистарска ознака ZR


Координате: 45° 20′ 11" СГШ, 20° 29′ 34" ИГД

Лукићево (нем. Sigmundfeld)[1] насеље је града Зрењанина у Средњобанатском округу. Према попису из 2011. било је 1804 становника.

Географске одлике[уреди]

Лукићево се простире између Бегеја, Тамиша и канала Дунав—Тиса—Дунав, на 45° и 16' северне географске ширине и 18° и 17' источне географске дужине, на надморској висини од 82 m до 84 m, што је једно од највиших надморских висина у Банату. Северозападно од Лукићева је Зрењанин, удаљен непуних десетак километара. Атар се простире на Банатској лесној тераси која се шири целим Банатом. У прошлости је ово подручје бивало дуже под водом тако да се и данас може наћи богатство флувијалних и барских примеса. Ишак, у атару Лукићева нема мочварног земљишта и ово подручје је углавном поштеђено од обилнијих поплава и падавина и подземних вода. Земљиште је лесно, а његов је горњи слој хумизиран и представља плодан чернозем.

Историја[уреди]

У Пећком катастигу се међу именима српских насеља у Банату спомиње насеље „Мартинци“ код Бечкерека. Пошто су прилози за обнову Пећке патријаршије прикупљани први пут 1660. године, забележено је у катастигу да су калуђери одсели у вароши Бечкерек, а да су приложници дошли из места по имену Мартинци. Други пут, 1666. године су калудјери поново одсели у вароши Бечкерек, а приложници су долазили из места по имену Мартинци и манастира Дреновац. Како у околини нема места које има слично име, а како део сеоског атара још од давнина носи име Мартиница, то указује да су Срби на просторима данашњег Лукићева живели још половином 17. века. Није познато какво је то насеље било и колико је имало становника, али узимајући у обзир да су у то време у Банату постојале многобројне српске насеобине са претежно номадским карактеристикама, могуће је да је, због тога што ово подручје није било под мочваром, зеленило пашњака привлачило српске номаде, који су се овде задржали. То задржавање није било краткотрајно. Имајући у виду да се насеље спомиње у Пећком катастигу из 1660-1666. године, а да се касније спомиње 1770. године, може се закључити да је то било трајно насеље.

Како је после 63. године војне управу о оквиру Тамишког баната у Банат 1778. уведена цивилна управа, дошло је до битних промена у животу становништва на овом подручју. Аустрија није дозвољавала мађарским племићима да запоседну имања за која су сматрали да имају право наслеђа, па је постојећу имовину, имања и земљу почела продавати путем лицитација заинтересованим купцима. Осиромашели мађарски племићи нису могли да се равноправно носе на лицитацијама за богаташима пристиглим са разних страна света. На продаји су се нашла читава насеља са становништвом које је живело у њима. Главни купци на овим лицитацијама су били српски, јерменски и цинцарски трговци. Велика лицитација у Банату је спроведена августа 1781. године у Темишвару. На тој лицитацији, трговац стоком, Лазар Лукач, пореклом Јермен, је купио посед Ечка, који се налазио у великобечкеречком округу у Торонталској жупанији. Посед је обухватао око 30.000 јоха (17.265 ха) земље и плаћено је за њега 217.000 флорина. Посед је обухватао општине Ечке, Клек, Јанков Мост, као и делове имања по имену Мартиница и Деспотовац. Куповином поседа Лукач је купио и становнике који су живели у насељима на имању, па тако и до тада слободне становнике Мартинице. Куповином имања је купио и титулу племића па је од тада његовом имену додавано „де Етска“. По његовом доласку у Ечку и увођењу „десетка“ и кулука на његовом имању, многи Срби, житељи Ечке и Мартинице су напустили село, а највише их је отишло у Ченту. Одласком Срба из Мартинице насеље је опустело. После смрти Лазара Лукача, посед је наследио најстарији син Јохан, који довео Немце. Јохан Лазар је 1809. године погинуо у двобоју, а пошто није имао породицу, наследио га је брат Аугустин. Тако, 1809. под Аугустином Лазаром, на поседу Ечка, у пустим Мартинцима, настала нова закупна општина, којој је Аугустин дао име Sigmundfeld (Сигмундово поље), по свом сину.

Придошли немачки колонисти су се бавили пољопривредом. Почетком Првог светског рата, они су се масовно одазвали позиву у борбу против сила Антанте. Српска војска је ушла у село 17. новембра 1918. године. Завршетком Првог светског рата и распадом аустроугарског царства овај део Баната је ушао у састав нове државе, - Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца. Промене које су уследиле у школству, полицији, судству и банкарском систему су имале огромне последице за становнике свих насеља са немачким живљем. Село је добило назив Мартиница, а јавне функције у месту су заузели Срби. Поред тога становници Мартинице бивају погођени Законом о аграрној реформи, па се цео период од 1921. до 1941. године може обележити као период борбе за земљу. Како је време одмицало, већина Немаца из села је прихватало судску одлуку и одустајало од своје намере да поврати земљу изгубљену аграрном реформом и почели су да купују земљу у ботошком и орловатском атару.

Немачке трупе у Другом светском рату су ушле у село 11. априла 1941, а село су ослободили Црвена армија и југословенски партизани 1. октобра 1944. После рата у село је досељавано становништво из Босне која су као учесници рата, или као жртве ратних разарања решили да напусте завичај и крену у Војводину.

Привреда[уреди]

Најзначајнија привредна делатност у Лукићеву је пољопривреда. У селу постоји сва потребна инфраструктура, водовод, нова електрична мрежа, путеви, гасна мрежа, дом културе, спортски терени.

Демографија[уреди]

У насељу Лукићево живи 1684 пунолетна становника, а просечна старост становништва износи 40,6 година (39,3 код мушкараца и 41,9 код жена). У насељу има 718 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 2,89.

Ово насеље је великим делом насељено Србима (према попису из 2002. године).

График промене броја становника током 20. века

Демографија
Година Становника
1948. 1608 [2]
1953. 1557
1961. 1930
1971. 2091
1981. 2186
1991. 2196 2124
2002. 2164 2077
Етнички састав према попису из 2002.[3]
Срби
  
1.941 93,45%
Југословени
  
23 1,10%
Роми
  
20 0,96%
Мађари
  
9 0,43%
Црногорци
  
6 0,28%
Хрвати
  
6 0,28%
Словаци
  
5 0,24%
Румуни
  
3 0,14%
Македонци
  
3 0,14%
Руси
  
1 0,04%
Муслимани
  
1 0,04%
Бошњаци
  
1 0,04%
непознато
  
22 1,05%


Галерија[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ Serbia and Montenegro / Vojvodina / Zrenjanin / Sigmundfeld, Приступљено 11. 4. 2013.
  2. ^ Књига 9, Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима, Републички завод за статистику, Београд, мај 2004, ISBN 86-84433-14-9
  3. ^ Књига 1, Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима, Републички завод за статистику, Београд, фебруар 2003, ISBN 86-84433-00-9
  4. ^ Књига 2, Становништво, пол и старост, подаци по насељима, Републички завод за статистику, Београд, фебруар 2003, ISBN 86-84433-01-7

Спољашње везе[уреди]