Лучано Сушањ
|
||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
Лучано Сушањ (хрв. Luciano Sušanj; Ријека, ФНРЈ, 10. новембар 1948), је југословенски атлетичар, хрватски политичар и спортски радник. Сушањ је почетком 1970 година имао успешну међународну спортску каријеру у трчању на 400 и 800 метара. Најпознатији је по титули европског првака на 800 метара освојеној на Европском првенсту 1974. у Риму.
Сушањ је започео политичку каријеру, уласком у Хрватски сабор 1990 и 2000. Године 2000 изабран је за председника Атлетског савеза Хрватске, а ксније и за потпедсеника Олимпијског комитета Хрватске.
Садржај |
Спортска каријера [уреди]
Лучано Сушањ се почео бавити атлетиком у родном граду као јуниор у АК Кварнер из Ријека. У 1966 и 1967 са клубом је освојио укупно пет медаља, такмичећи су на 100 м., 400 м., штафети 4 х 100 метара и 400 метара са препонама у националном јуниорској конкуренцији [2][3] Године 1969. постао је првак Југославије на 400 метара и освојио златну медаљу у истој дисциплини на Балканским играма. [4].Његов тренер је био Жељко Лесковац.[тражи се извор од 22.05.2013]
Почетком 1970-их Сушањ се све више фокусирао са 400 на 800 метара. Његови успеси на 800 метара појављују се 1973, када је освојио првенство Југославије и златну медаљу на Балканским играма, понављајући и свој успех из 1969. на 400 метара. Исте године, 11. марта Сушањ је постао европски првак у дворани на 400 метара, са 46,38 сек. што је био светски рекорд у дворани.[5], који је оборен 6 година касније а још је актуелни рекорд Хрватске.[6]
У својој чувеној трци, у финалу трке на 800 метара на Европског првенства 1974. у Риму, Сушањ је искористио своју спринтерску брзину у последњих 200 метара, а победио је у трци са две и по секунде предности пред, миљеником домаће публике и актуелним светским рекордером Марчелом Фијасконаром, као и тада 19-годишњим Стивом Оветом.[7] [8]
После његове изненадне победе у Риму, Сушањ је скоро нестао са атлетике сцене. У то време у атлетици није било новца, уз тренинг требало је обезбедити породицу (жена и двоје деце) и радити у исто време. Није био задовољан припремама за Летње олимпијске игре 1976., поготово што је годину дана пре био на одслужењу војног рока. Такмичио се на Олимпијским играма у Монтреалу, где је био шести у финалу трке на 800 метара (1:45,75). Месец дана након олимпијских игара са 28 година, престао се бавити атлетиком. Посветио се студирању. Завршио је педагошку академију и до 1990 радио као секретар СИЗ-а за физичку културу у Ријеци.[9]
Године 2002, хрватски атлетски савез прогласио је Лучана Сушња најбољим хрватским атлеичарем свих времена у мушкој конкуренцији.
Политичка каријера [уреди]
На првим демократским изборима у Хрватској, добио је место у хрватском Сабору и био посланик до 1992. У 1990-им, био је заменик градоначелника Ријеке и председник Савеза Приморско-горанске, регионалне странке у Приморско-горанској жупанији.
Године 2000. Сушањ је поново изабран за хрватски Сабор, и постао председник Хрватког атлетског савеза и потпредседник Хрватског олимпијског комитета [3] [16]. У 2002. кандидовао се за председника Олимпијског комитета хрватске, али је изгубио од Златка Матеше.[10] У 2003. Сушањ је напустио савез Приморско-горанске странке због неслагања са председником Николом Иванишем, и ушао у новоформирану Аутономну регионалну странку, чији је један од кооснивача [11].
Референце [уреди]
- ^ Биографија Лучана Сушња и Олимпијски резултати, Приступљено 11. 4. 2013.
- ^ Резултат АК Кварнер у јуниорској конкуренцији, Приступљено 11. 4. 2013.
- ^ Резултат АК Кварнер у конкуренцији млађих јуниора, Приступљено 11. 4. 2013.
- ^ Резултати Балканских игара у атлетици, Приступљено 11. 4. 2013.
- ^ Јутарњи лист, Приступљено 11. 4. 2013.
- ^ Државни рекорди Хрватске, Приступљено 11. 4. 2013.
- ^ Croatian Athletics history at a glance – IAAF/VTB Bank Continental Cup, Приступљено 11. 4. 2013.
- ^ The return of Luciano Susanj, Приступљено 11. 4. 2013.
- ^ Интервју у Националу 2002., Приступљено 11. 4. 2013.
- ^ Састав Хрватског олимпијског комитета, Приступљено 11. 4. 2013.
- ^ Osnovana Autonomna regionalna stranka, Приступљено 11. 4. 2013.