Магистрат

Овај чланак или један његов део нема никакве независне и поуздане изворе. Помозите да се овај чланак побољша тако што ћете унети одговарајуће референце. Текст који не садржи референце може бити доведен у питање, а потом и уклоњен.

Римско краљевство 753 п. н. е. — 510 п. н. е. Римска република 510 п. н. е. — 27 п. н. е. Римско царство 27 п. н. е. — 476. Принципат Западно царство Доминат Источно царство

Редовни магистрати

Цензор Конзул Претор Едил Квестор Трибун

Ванредни магистрати

Диктатор Magister equitum Војни трибун с конзулском влашћу Тријумвири Децемвири

Промагистрати

Проконзул Пропретор Прокуратор

Титуле и почасти

Цар Принцепс Доминус Император Цезар Август Тетрарх Понтифекс максимус Magister militum Легат Официјус Префект Ликтор

Римско право

Сенат Скупштине Курсус хонорум Аукторитас

Магистрат (лат. Magistratus) је био сваки изабрани функционер у античком Риму. Дужност им се називала магистратура.

Историја

У доба Римског краљевства највиши магистрат са извршним овлашћењима био је римски краљ. Његова власт је, de facto, била апсолутна. Он је био носилац извршне власти, законодавац, главни судија, врховни свештеник и јединствени врховни командант војске. Након краљеве смрти власт је привремено прелазила на римски сенат, који би изабрао интеррекса (лат. Interrex) да спроведе избор новог краља.

Када је Краљевство замијенила Република, уставна равнотежа власти се промијенила тако да је већину овлашћења преузео римски сенат. Године 509. п. н. е. на чело извршне власти су дошла два конзула која су се бирала сваке године. Магистрате Републике је бирао римски народ, а сваки од њих је имао посебна, односно „велика овлашћења“ (лат. Maior potestas). Највећа овлашћења су имали диктатори — више него иједан други магистрат, а испод њих је био цензор, конзул, претор, курулски едил и затим квестор. Конзули и претори су имали највишу власт, односно империјум (лат. Imperium). Сваки магистрат је уз помоћ вета могао зауставити сваки чин или одлуку магистрата који је имао исти или нижи ранг од његовог. Иста су овлашћења имали и плебејски трибуни и плебејски едили, иако нису били магистрати у најужем смислу речи с обзиром да су их бирали једино плебејци, те су као такви били независни од свих других магистрата.

Када је Републику замијенило Царство, равнотежа се поново помјерила у корист извршне власти чији је носилац био римски цар. Сенат је, практично, могао бирати новог цара, али је одлуке о томе обично доносила војска. Овлашћења цара (лат. Imperium) су се састојала од тзв. трибунских и проконзулских овлашћења. Трибунска овлашћења, која су практички одговарала плебејским трибунима из доба Републике, цару су давала власт над римским цивилним пословима, а проконзулска овлашћења, сличне проконзулу, цару су давала власт над римском војском. Те разлике су биле колико-толико јасне у првим годинама и деценијама Царства, да би се касније скроз изгубиле. Традиционални магистрати који су преживели слом Републике били су конзул, претор, плебејски трибун, едил, квестор и војни трибун. Марко Антоније је као конзул 44. године п. н. е. укинуо функције диктатора и команданта коњице, а недуго затим су укинуте функције интеррекса и цензора.

Магистратуре

Магистратуре су могле бити редовне и ванредне.

Редовни магистрати (изабрани):

• цензор
• конзул
• претор
• народни трибун
• едил
• квестор

Ванредни магистрати (именовани):

• диктатор
• командант коњице
• интеррекс

Види још

• Промагистрат