Мадхјамака

Из Википедије, слободне енциклопедије
Део серијала чланака
Будизам

Lotus-buddha.svg

Оснивање

Сидарта Гаутама · Сангха
Четири племените истине

Историја

Хронологија · Сабори

Појмови

Дарма · Самсара · Карма
Условно настајање
Пет скупина · Шуњата
Реинкарнација · Нирвана

Вежбе и достигнућа

Буда · Бодисатва · Архат
Парамита · Медитација

Школе

Тхеравада · Махајана
Вађрајана · Ране школе

Списи

Палијски канон · Махајана сутре
Тибетански канон

Dharma wheel.svg Категорија:Будизам

Мадхјамика (санскрт: माघ्यमक) је школа будистичке филозофије коју је утемељио Нагарђуна (око 150. године) и чије средишње учење представља испразност (шуњата) свих емпиријских појмова, као што је дхама, или пет састојака егзистенције које заступа теравада. Збога фирмације принципа шуње школа мадхјамике је позната и као шуњавада.[1]

Схватање о шуњати се среће већ у литератури прађна-парамите; Нагарђуна је то схватање преформулисао поставивши темеље новој школи будистичке филозофије. Критика коју је ова махајанска школа усмерила против тераваде односила се на недоследност абхидхаминог метода анализе појмова. Иако је одбацивао представу о стварном, вечно постојећем сопству и рашчлањивао људску јединку на кханде, а кханде на дхаме, овај метод се ипак зауставио код дхами, потврђујући њихово постојање. Према мадхјамики ради се о произвољном застоју у аналитичком методу; и дхаме су представљале појмове који се морају схватити само као привремене станке у аналитичком процесу. По мадхјамики, ни дхаме не поседују реалност пошто је она истински празна (шуња) од свих појмовних конструкција. Дхаме немају засебну природу као што се то тврди у тхеравади - њу поседује само Апсолут. Мадхјамика је на тај начин представљала доктрину о Апсолутном које се може остварити само кроз прађну, тј. мудрост, или интуицију.[1]

Школа мадхјамике је сматрала да се ово схватање налази између доктрине која потврђује јаство (атман), и теравадинске доктрине која одбацује јаство (наирјатман); отуда назив „средњи пут“ (мадхјамика даршана), по коме је ова школа постала позната. Тај назив, пак, изгледа није користио сам Нагарђуна, а ни његов савременик Арјадева. Након што су Нагарђуна и Арјадева формулисали средишњи принцип мадхјамике, уследила су три развојна ступња, и то: (1) раздвајање у две школе, прасангику, коју је представљао Будхапалита, и сватантрику, коју је заступао Бхававивека; (2) потом, у раном VII веку Ћандракиртијево поновно афирмисање истрајније прасангике или метода "reductio ad absurdum" као норме за мадхјамику, и (3) на крају стапање мадхјамике са школом јогачаре, које су обавили Шантараксита и Камалашила[2] Овај облик мадхјамике постао је преовлађујућа филозофија у тибетанском будизму.

Извори[уреди]

  1. ^ а б Trevor O. Ling, Rečnik budizma, Geopoetika, Beograd 1998.
  2. ^ T. R. V. Murti, The Central Philosophy of Buddhism, 1955.