Макс Хоркхајмер

Из Википедије, слободне енциклопедије
Макс Хоркхајмер

Макс Хоркхајмер (напред лево), Теодор Адорно (напред десно) и Јирген ХАбермас у позадини десно, 1965. године на Хајделбергу
Макс Хоркхајмер (напред лево), Теодор Адорно (напред десно) и Јирген ХАбермас у позадини десно, 1965. године на Хајделбергу

Информације
Датум рођења 14. фебруар 1895.
Место рођења Штутгарт (Немачко царство)
Датум смрти 7. јули 1973.
Место смрти Нирнберг (Немачка)
Рад
Епоха филозофија 20. века
Регија Западна филозофија
Школа филозофије Критичка теорија
Франкфуртска школа
Главна интересовања Социјална теорија
Марксизам
Значајне идеје Критичка теорија, Помрачење ума

Макс Хоркхајмер (нем. Max Horkheimer; Штутгарт, 14. фебруар 1895Нирнберг, 7. јул 1973) је био немачки филозоф и социолог јеврејског порекла, један од утемељивача критичке теорије друштва и директора чувеног Института за социјална истраживања. Заједно са Теодором Адорном, написао је нашироко познату књигу Дијалектика просветитељства. Утицао је на велики број не само левичарских мислилаца већ и на филозофе различитих оријентација.

Биографија[уреди]

Макс Хоркхајмер потиче из грађанске породице, од оца власника фабрике текстила у једном предграђу Штутгарта. Студирао је филозофију, психологију и политичку економију у Минхену, Франкфурту и Фрајбургу, а хабилитирао на универзитету у Франкфурту 1926. године. Када је К. Гринберг, због болести, напустио 1930. године место директора познатог Института за социјална истраживања, Хоркхајмер преузима његово место и оснива за то време најпознатији марксистички Часопис за социјална истраживања. У том часопису је до 1940. године, када бива забрањен од нациста и од када се штампа у Паризу, изложио основне концепције критичке теорије друштва. Углавном је рецепирао Марксову историјску дијалектику али на новим теоријским и практичним искуствима. Његов концепт је битно везан за проблеме човека и историје па се по томе сврстава оној струји марксизма која се означава као антрополошко-историјска.

Због рата бива присиљен да се пресели у Сједињене Државе где наставља са деловањем свог института а нарочито интезивно сарађује са Теодором Адорном са којим 1944. године издаје нашироко познату књигу Дијалектика просветитељства. Након рата обнавља Институт у Франкфурту и поново предаје на Универзитету. У својим последњим радовима губи критичку оштрину анализе и подлеже скепси према својим ранијим делима а на савремене историјске процесе гледа са песимизмом.

Филозофска мисао Макса Хоркхајмера[уреди]

У мисаоном развоју Макса Хоркхајмера могу се раздвојити два периода: филозофско стваралштво до Другог светског рата и поратна скепса и песимистична промишљања. У првом периоду Хоркхајмер још не одбацује просветитељску филозофију и науку, већ тежи за тим, да заснивањем нове критичке теорије, просветитељски ум учини делотворним. Он тражи његово хуманистичко формулисање, његову усмереност ка остваривању среће појединца. Теоријску и методолошко-епистемолошку основу критичке теорије друштва, Макс Хоркхајмер заснива у својој књизи Традиционална и критичка теорија.

Његове спекулације иду за тим да традиционалној теорији, за коју сматра да ју је засновао Рене Декарт, припишу позитивистичку и прагматичку усмереност, због које она губи своју друштвену намену да човека води ослобађању и његовој јединственој повезаности са светом у коме егзистира. Хоркхајмер трага за критичком теоријом која би задржала емпиријску строгост традиционалне рационалистичке теорије али која би у исти мах промишљала теоријске проблеме смисла људске егзистенције. Не сме се остати на што боље фунцкионисању постојећег већ одгонетнути процесе који воде димензијама будућности. Критичка теорија треба да буде "интелектуална страна историјског процеса еманципације пролетаријата." [1]

Критичка интелигенција треба да наступа у име општечовечанских интереса који се подударају са друштвеном позицијом пролетаријата. Међутим, она не сме бити укорењена као тотална пропаганда, не сме безрезервно да се подреди пролетаријату јер његова класна свест не мора увек бити исправна.

После Другог светског рата, поучен застрашујућим учинцима нацизма и стаљинизма, Хоркхајмер је почео да негира делотворност људском уму и ослободилачки кредо просветитељске филозофије. У својим књигама, Помрачење ума и Дијалектика просветитељства (коју је писао заједно са Адорном) критички пропитује нашу цивилизацију. Настанак савремене цивилизације он види као кроз дијалектички саморазвој просвећености, а њену кризу као инструментализацију ума и поништење индивидуалности појединца. Измирење умног поретка и људске егзистенције, својствено објективном уму, бива скрајнуто интрументализацијом која је производ субјективног ума. Вредно и умно је сматрано само оно што је корисно и ефикасно. Тако је техника постала суштина знања. Истовремено, разум је сведен на средство свакодневног живота, а умност на функционалну рационалност.

Суочен са антихуманистичком праксом савременог света Хоркхајмер у својим делима 60-их година постепено напушта марксизам и подпада под утицај Шопенхауерове песимистичке метафизике. Он почиње да тврди да је Шопенхауерово метафизичко начело о слепој вољи трезвено и данас прикладније од оптимизма који је повезан са марксизмом као емапципаторском доктрином. Хоркхајмер спекулише да је савремено друштво заправо само прелазни облик ка управљаном свету у коме ће све бити регулисано, у коме ће људска личност бити припремљена на задати систем реакција. Управљано друштво је последица напретка технике и господарења природом која се остварује кроз административну тоталну контролу.

Хоркхајмерова социологија[уреди]

Хоркхајмер своја социолошка промишљања савременог капиталистичког друштва базира, следећи његову критичку теорију, пре свега на Марксовом виђењу грађанског буржоаског друштва. Он заправо даље развија социолошке спекулације базиране на критици политичке економије и приватне својине. Приватна својина над средствима за производњу за њега је главни формативни принцип капиталистичког друштва и основа његовог континуитета. Она сама постаје друштвени ауторитарни друштвени однос који се прености на план политичког увек када јој прети опасност да буде укинута. Фашизам је, по Хоркхајмеру, био легитимни наследник либерализма, јер је он производ екстремних разлика које су последица деловања закона вредности капиталистичке економије.

Хоркхајмер је под своју критичку оштрицу ставио и социјализам који је био остварен у земљама источне Европе и Азије. Он је такав тип друштва означавао као „интегрални етатизам". Он је тврдио да су у совјетском моделу социјализма радници и даље остали најамници, овог пута обавезни према држави као поседнику средстава за производњу. У њему је образован политички апсолутизам ради чијег одржања полиција уходи сваког појединца. То је својеврсни парадокс комунистичке партије која се институционализује као власт а чији је циљ заправо укидање државе - тог реликта буржоаског друштва.

Библиографија[уреди]

  • Традиционална и критичка теорија, БИГЗ, Београд, 1976.
  • Социолошке студије, Школска књига, Загреб, 1980.
  • Помрачење ума, Веселин Маслеша: Светлост, Сарајево, 1989.
  • Критичка теорија, Стварност, Загреб, 1982.
  • Дијалектика просветитељства, Веслин Маслеша: Светлост, Сарајево, 1989.

Референце[уреди]

  1. ^ Макс Хоркхајмер, Традиционална и критичка теорија, БИГЗ, 1970, стр.60.

Литература[уреди]

  • Политичка енциклопедија, Савремена администрација, Београд, 1975.
  • Михајло Пешић, Социологија, Институт за политичке студије, Београд, 1998.
  • Марксистичка филозофија XX века, Нолит, Београд, 1980.