Мале Пијаце

Из Википедије, слободне енциклопедије
Мале Пијаце

Пошаљи фотографију

Основни подаци
Држава Застава Србије Србија
Покрајина Застава Војводине Војводина
Управни округ Севернобанатски
Општина Кањижа
Становништво
Становништво (2011) 1811
Густина становништва 34 ст/km²
Положај
Координате 46°04′16″N 19°56′01″E / 46.071, 19.933666
Временска зона средњоевропска:
UTC+1
Надморска висина 77 m
Површина 57,8 km²
Мале Пијаце на мапи Србије
{{{alt}}}
Мале Пијаце
Мале Пијаце на мапи Србије
Остали подаци
Поштански број 24416
Позивни број 024
Регистарска ознака KA


Координате: 46° 04′ 16" СГШ, 19° 56′ 01" ИГД
Мале Пијаце (мађ. Kispiac) је насеље у Србији у општини Кањижа у Севернобанатском округу. Према попису из 2011. било је 1811 становника.

Историја[уреди]

Место Мале Пијаце није присутно на географским картама издатим пре 1935. године. Место се налази на Телечкој висоравни (Оромпарт), на сусрету песковитог земљишта са црницом. Место се пјрво звало Киришка Пијаца (мађ. Körös-piac), а од 1938. Мале Пијаце (Киспиац).

Значајно археолошко налазиште је откривено крај Кириша 1964. године. Он датира из доба сеобе народа.

Назив места[уреди]

У средњем веку на овом разноликом тлу налазе се два села. Прво – 1333. – Пуста Игхаз мађ. Pusta Ighaz (мађ. Puszta-Egyház) које и након више деценијске турске владавине, 1590. године још увек има 22 опорезованих кућа (када на пример Сента има само 8 кућа). Нешто касније се јавља „Васторок” или „Васторка”, а потом је вековима само пустош, са по којим залуталим именом, која предање деформише, али се лако мможе пратити: мађ. Puczai Puszta, Pucsut, Pucs, ili Stara Torina – Salatornja. Биографија другог старог назива се такође лако прати: мађ. Ostorak – Ostora – Ostorka – Ustorka,, а „објашњење” се само нуди у народној етимологији: толико је далеко од свега, као врх бича (мађ. остор).

У међувремену је историја изменила статус овог краја. Престаје турска владавина, а цело ово подручје се оријентише према граничарском Мартоношу. Дуги низ година – све до недавнина – дели његову судбину у добру и злу.

Поред српских граничарских породица које уживају одређене бенефиције – а неки од њих (Еремићеви, Ђуришићеви) постају племићи и стичу поседе и крај Кириша – средином XVII века насељавају се мађарски колонисти који раде као надничари на имањима поседника. Граде се салаши, формира се за ово подручје карактеристичан салашки регион и развија се типичан начин живљења: лети на салашу, зими у селу.

Опустошени крај се дакле поново насељава: крај старих рушевина, или чак од њихових остатака, на њиховом месту дижу се нове зграде у које се усељавају сиромашни салашари. Неки од њих стичу мале поседе, на њима подижу своје домове.

Крај који се означава називима: Мартоношки салаши, Кириш, Ошторак, Стара Торина или Szalatornya, и даље се насељава. Године 1874. гради се прва школа (на Суботичком путу), чувена чарда, у коју залазе и „бећари” и крај путељака се формирају низови салаша, са тенденцијом концентрације у насеље.

Почетак XX века[уреди]

Крајем XIX и почетком XX века, паралелно са развојем робне производње и динамичнијим развојем саобраћаја, долази до изражаја погодан положај данашњих Малих Пијаца за размену робних вишкова околних подручја која су се специјализовала за производњу одређених култура: жито, кукуруз, вино, воће, стоке и сточних производа. Овде се одржавају огромне пијаце које пођеднако посећују Суботичани, Хоргошани, Кањижани, Оромчани, касније и Велебићани, Трешњевчани, па чак и Чантавирци. Локација пијаца се мења зависно од материјалног утицаја појединог трговца или гостионичара (Илија, Вереш, Кењереш, Голдштејн) на општинске очеве у Мартоношу, па се – зависно од тога у чијем је региону, мења и назив пијаце: Голдштејнова, Илијина итд, али остаје чињеница великих и малих чувених пијаца.

Развој привредне[уреди]

Развој једне привредне гране утиче и на друге: подстиче њихов развој. Тако се у селу развија виноградарство, ратарство, сточарство, риболов на Киришу, чија је плитка, али плаховита вода окретала огромне точкове седам воденица (названих „potyogók”). Домаћа радиност, а посебно корпарство – наслеђено из Мартоноша – је такође у пуном цвату. Близина околних насеља је међутим – поред очите користи – проузроковала да се село никако није могло осамосталити.

Заосталост, положај „богу иза леђа” нестаје тек педесетих – шездесетих година, захваљујући електрификацији, прикључном путу, развоју школске мреже, аматерске културне делатности, изградњи дома здравља и дома културе, јачању друштвеног сектора у пољопривреди (ПК „Бачка” Хоргош). Све ово убедљиво говори о перспективама како насеља, тако и његових око 3.800 становника, који – верно чувајући своје традиције, знају се отворити према новом, заслужујући тиме положај пажњу и симпатије. [1]

Демографија[уреди]

У насељу Мале Пијаце живи 1577 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 40,8 година (39,3 код мушкараца и 42,3 код жена). У насељу има 734 домаћинства, а просечан број чланова по домаћинству је 2,71.

Ово насеље је великим делом насељено Мађарима (према попису из 2002. године), а у последња три пописа, примећен је пад у броју становника.

График промене броја становника током 20. века

Демографија
Година Становника
1948. 2763 [2]
1953. 2694
1961. 2539
1971. 2402
1981. 2336
1991. 2144 2144
2002. 2017 1988
2011. 1811
Етнички састав према попису из 2002.[3]
Мађари
  
1.916 96,37%
Срби
  
34 1,71%
Југословени
  
8 0,40%
Македонци
  
4 0,20%
Буњевци
  
4 0,20%
Хрвати
  
3 0,15%
Роми
  
3 0,15%
Русини
  
1 0,05%
непознато
  
0 0,0%


Референце[уреди]

  1. ^ Званична веб-страна Кањиже, Мале Пијаце Наше село др Пап Ђерђ, Приступљено 12. 4. 2013.
  2. ^ Књига 9, Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима, Републички завод за статистику, Београд, мај 2004, ISBN 86-84433-14-9
  3. ^ Књига 1, Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима, Републички завод за статистику, Београд, фебруар 2003, ISBN 86-84433-00-9
  4. ^ Књига 2, Становништво, пол и старост, подаци по насељима, Републички завод за статистику, Београд, фебруар 2003, ISBN 86-84433-01-7

Спољашње везе[уреди]