Манастир Жича

Из Википедије, слободне енциклопедије
Disambig.svg

„Жича“ преусмерава овде. За остале употребе погледајте Жича (вишезначна одредница).
Координате: 43° 41′ 43" СГ Ш, 20° 38′ 46" ИГД

Жича
Поглед на манастирску цркву
Поглед на манастирску цркву
Опште информације
Место Жича (Крушевица)
Општина Град Краљево
Држава Застава Србије Србија
Врста споменика манастир
Време настанка XIII век
Тип споменика Споменик културе од изузетног значаја
Власник Српска Православна Црква
Надлежна установа за заштиту Завод за заштиту споменика културе Краљево
Надлежна институција
Седиште Краљево
Адреса Трг Јована Сарића 1 36000 Краљево
Телефон (036) 331 422; 312 649
Факс (036) 312 843
Интернет страна Званични сајт

Жича је српски средњовековни манастир из прве половине XIII века, који се налази у близини Краљева и припада Епархији жичкој Српске православне црква. Подигао ју је први краљ Србије, Стефан Немањић (велики жупан 11961217, краљ 1217—1228), од 1206. до 1221. године[1], а значајну улогу у њеном подизању имао је и његов брат, свети Сава (12191233)[2]. После стицања црквене самосталности 1219. године, у Жичи је смештено седиште аутокефалне српске архиепископије. Почетком последње деценије XIII века, манастир је страдао у нападу Татара, после чега је седиште архиепископије пренето у Свете Апостоле код Пећи, а сам манастир је почетком XIV века обновио краљ Милутин (12821321). Током средњег века, у Жичи су устоличавани епископи и овенчавани краљеви из династије Немањића, због чега је позната и као Седмоврата[3].

Главна манастирска црква, подигнута у Рашком стилу, посвећена је Вазнесењу Христовом (Светом Спасу) и према мишљењу академика и историчара уметности Војислава Ј. Ђурића црква Вазнесења Христовог када је била готова, постала је узор и остала то кроз читав XIII век, тиме је у историји рашког градитељства, као заметак новог раздобља, заузела кључно место[4]. У њеној унутрашњости налазе се два слоја живописа[2]:

за које се може рећи да су репрезентативни примери сликарства свог доба[2]. Унутар манастирског комплекса, источно од главне цркве, налази мања црква, посвећена светим Теодорима Тирону и Стратилату, подигнута у XIV веку[2].

Током периода отоманске владавине манастир је у више наврата запустео, након чега је обнављан. Између Првог и Другог светског рата, манастир је доживео велику обнову, а најопсежнији радови на његовој конзервацији, изведени су након земљотреса који је ту област погодио 1987. године[2].

Манастир Жича је 1979. године проглашен за споменик културе од изузетног значаја[2] и налази се под заштитом Републике Србије.

Историја[уреди]

Жича, године 1889

Манастир Жичу, као своју задужбину, подигао је Стефан Првовенчани, али се не зна поуздано у ком периоду је она подигнута. Почетак радова се датира на сам почетак XIII века, у 1206. или 1207. годину, а сматра се да су радови на архитектури и делимично на живопису манастирске цркве окончани до великог сабора одржаног у Жичи, на храмовну славу Спасовдан, 1221. године.

Њен ктитор, добио је од папе Хонорија III (12161227) краљевски венац 1217. године и сматра се да је сам чин крунисања обављен у Жичи, током те или наредне године[1]. После стицања црквене независности 1219. године, када је у Никеји Стефанов брат Сава постављен за првог српског архиепископа, Жича је постала седиште новоосноване архиепископије и у њој су 1220. године[1] постављени епископи 7 нових епископија:

које су уз три старе:

и жичку, чиниле аутокефалну српску архиепископију[5].

На свом повратку из Никеје у Србију, Сава је са собом из Цариграда довео сликаре[4], који су отпочели радове на живописању манастирске цркве.

Крајем XIII века, Жича је страдала у пљачкашком налету Татара. Тачна година њеног разарања није утврђена, али се сматра да се то десило непосредно након 1291. године, током упада видинског кнеза Шишмана у Србију[4]. Његов упад, дошао је као реакција на здружену акцију краљева Драгутина (краљ Србије 12761282, краљ Срема 1282—1316) и Милутина, који су уништили Дрмана и Куделина у Ждрелу и припојили Браничево Драгутиновој држави. Пошто су Дрман и Куделин признавали врховну власт татарског кана Ногаја (?—1299), као и Шишман, његове снаге, ојачане татарским одредима упале су у Србију и продрле до Пећи. Међутим, њихов упад је врло брзо сузбијен, а Милутинове снаге су у контраофанзиви заузеле Видин и приморале Шишмана на предају.

Почетком XIV века, у доба краља Милутина, отпочела је обнова Жиче, а разни радови на манастирском комплексу обављани су током читаве прве половине XIV века. Иако је седиште српске цркве пренето у Свете Апостоле код Пећи, њени архиепископи, а потом и патријарси су често боравили у Жичи[6], нарочито од последњих деценија XIV века, када су Османлије све више угрожавале јужне делове Србије, у којима се налазила Пећ. У Жичи је 1429. године деспот Ђурађ Бранковић (14271456) издао повељу светогорском манастиру Есфигмену (тзв. Есфигменска повеља).

Након пада Србије, 1459. године манастир Жича је страдао, иако се тачно доба његовог рушења не зна, познато је да је жички игуман са двојицом монаха 1520. године основао манастир Шишатовац на Фрушкој гори[7]. Митрополит смедеревски Захарије је 1562. године затекао напуштену Жичу, због чега он обнавља монашке ћелије, а у манастиру је 1587. године преминуо патријарх Герасим (15751586)[6]. Отомански дефтери из XVI века наводе да је у Жичи тада било монаха, као и радове на обнови егзонартекса манастирске цркве[8]. У периоду између 1614. и 1647. године, поуздано се зна да је Жича била напуштена[6], а иако су на зидовима комплекса забележени натписи који се датирају у разне делове XVII века, не може се са сигурношћу тврдити да ли се у манастиру одвијао нормалан живот[9]. Познато је да је у доба када је манастирска црква добила кров, 1730. године под ариљским митрополитом Јосифом, манастир доста дуго био напуштен[6]. Крајем XVIII века у манастиру ради школа[6], а Карађорђе 1806. године посећује манастир, након чега је подигао у њему монашке ћелије на 4 спрата[6][9]. После пропасти Првог српског устанка, Османлије су поново порушиле манастир.

Радове на обнови Жиче, отпочео је 1856. године, новопостављени епископ жички Јоаникије (18491854, 1854—1873)[6], а нововековни краљеви Србије Александар (18891903)[10] и Петар (19041921)[10] су током својих крунисања у Жичи миропомазани, надовезујући се на традиције Немањића.

За време Првог светског рата, Жича је поново страдала, због чега су 1925. године отпочели радови на обнови манастирског комплекса. Сама манастирска црква је обновљена према пројекту Александра Дерока[11], а радови на манастиру нису престајали до почетка Другог светског рата.

Током окупације Србије, 10. јула 1941. године немачка војска је бомбардовала и запалила манастир[12], а тадашњи епископ жички Николај одведен је у логор Дахау.

После рата, обављени су 1965. године радови на обнови манастирске цркве и епископског дома[11], али је јак земљотрес 1987. године поново порушио манастирски комплекс. После тога, отпочели су обимни радови на обнови читавог манастира, којима је руководила Милка Чанак-Медић[11], током којих је цркви Светог Спаса враћен аутентичан изглед са почетка XIII века.

Почетком XXI века, низом манифестација је прослављено 800 година манастира Жиче.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ а б в „Царска лавра света Жича: Историја Приступљено 27. 6. 2011. [мртва веза од 06. 2013.]
  2. ^ а б в г д ђ Споменици културе у Србији: Манастир Жича (сајт САНУ) ((sr)) ((en))
    (из књиге „Споменичко наслеђе Србије: непокретна културна добра од изузетног и од великог значаја“, чланак Жича)
  3. ^ „Светиња српских краљева“. Глас Јавности Приступљено 27. 6. 2011. 
  4. ^ а б в Група аутора, Историја српског народа I , Београд 1981. (стр. 390, 410, 443)
  5. ^ Милош Благојевић, Србија у доба Немањића , Београд 1989. ISBN 86-7039-028-0 (стр. 73-74)
  6. ^ а б в г д ђ е Станоје Станојевић (покретач и уредник), Народна енциклопедија Срба, Хрвата и Словенаца“ I књига, (II фототипско издање), Београд 1925. (Нови Сад, 2001)
  7. ^ Споменици културе у Србији: Манастир Шишатовац (сајт САНУ) ((sr)) ((en))
    (из књиге „Споменичко наслеђе Србије: непокретна културна добра од изузетног и од великог значаја“, чланак Шишатовац, манастир)
  8. ^ Стојић, Душан (8. 10. 2006.). „Јача од ратова“. Вечерње Новости Приступљено 27. 6. 2011. 
  9. ^ а б „Царска лавра света Жича: Страдања манастира Жиче Приступљено 27. 6. 2011. [мртва веза од 06. 2013.]
  10. ^ а б Стојић, Душан (7. 10. 2006.). „Штит духа“. Вечерње Новости Приступљено 27. 6. 2011. 
  11. ^ а б в Стојић, Душан (10. 10. 2006.). „Обнова траје“. Вечерње Новости Приступљено 27. 6. 2011. 
  12. ^ Архимандрит Јован Радосављевић: Гледао сам како Жичу руше бомбе („Вечерње новости“, 7. јануар 2013), Приступљено 8. 4. 2013.

Спољашње везе[уреди]