Манастир Кувеждин

Из Википедије, слободне енциклопедије
Disambig.svg
За остале употребе, погледајте чланак Кувеждински Прњавор.
Манастир Кувеждин
Kuvezdin3.jpg
Манастир са околином
Координате 45° 07′ 38" СГШ, 19° 30′ 41" ИГД
Држава Застава Србије Србија
Година оснивања 1520
Ктитор Свети Стефан Штиљановић
Локација Фрушка гора, Дивош
Јурисдикција СПЦ


Координате: 45° 07′ 38" СГШ, 19° 30′ 41" ИГД
Манастир Кувеждин је манастир Српске православне цркве, један од 16 Фрушкогорских манастира. Манастир се налази на југозападном делу Фрушке горе, близу села Дивош. Најближи део села јесте некадашњи манастирски прњавор под истим именом.

Манастирска црква посвећена је Светом Сави и Светом Симеону, док је манастирска слава Преображење (слави се 19./6. августа). Будући да је Кувеждин посвећен светом Сави и светом Симеону, манастир је одиграо веома важну улогу у ширењу култа најстаријих српских светаца међу локалним српским живљем Срема.

Манастир Кувеждин је проглашен Спомеником културе од изузетног значаја Републике Србије 1990. године.

Положај[уреди]

Манастир Кувеждин се налази у југозападном делу Фрушке горе, на око 2 километра северно од села Дивош код Сремске Митровице. Надморска висина манастира је око 150 метара.

Манастир се налази на у узаној долини истоименог потока, у унутрашњости западног дела планине. Поток протиче дуж западне ивице манастирског склопа. Од средишта села Дивош манастир је удаљен око 2 километра, а од најближих насељених кућа око 500 метара. Манастир је са три стране окружен ретком шумом, а са јужне стране, према селу, налази се манастирско имање и башта. Манастирска капела налази се на врху оближњег брега, југоисточно од манастира. Приступ манастиру је са западне стране, преко омањег асфалтираног пута, који води од општинског пута Сремска Митровица - Илок - Бачка Паланка, удаљеног 1 km од манастира.

Историја[уреди]

Османлијско доба[уреди]

Свети Стефан Штиљановић, оснивач манастира

Према предању, манастир је основао последњи српски деспот деспот Стефан Штиљановић 1520. године. Први сигурни подаци потичу из турских записа из 1566-1569. Пред крај турске владавине Сремом манастир је вероватно опустео.

Хабзбуршко доба[уреди]

Манастир Кувеждин су у првој половини 17. века обновили монаси манастира Сланци из Шумадије. Године 1753., када је манастир Кувеждин обилазила црквена комисија, записано је да је манастирска црква стара, да је саграђена од камена ("Церков каменоздана древња"), споља је била окречена и покривена шиндром од храстовине.

Стара манастирска црква са два кубета замењена је новом грађевином 1816. године. Нова црква је призидана уз троспратни барокни звоник, саграђен 1803. године, а тространи манастирски конаци започети су 1810. године. Иконостас за стару цркву сликао је Јанко Халкозовић 1722. године, а иконостас за нову цркву Павле Симић између 1847-58. Претходно је, 1834-36., дуборезац Георгије Девић урадио радове у дуборезу на иконостасу, певницама и столовима. Барокна капела, на манастирском гробљу, саграђена је 1788. године. Током првих деценија 19. века озидани су и велики конаци манастира са одликама класицистичке архитектуре. Они су манастир окруживали са четири стране, стварајући правоугаону основу манастира. Манастир је био изузетно велелепан, имао је велике земљопоседе и манастире - метохе, Петковицу и Дившу, удаљене пар километара од Кувеждина.

У манастиру су биле још две мање цркве капеле. Прва је била у конаку са јужне стране велике цркве и у њој се служило само зими у најхладније дане. Посвећена је Покрову Пресвете Богородице. Друга мала капела била је на узвишењу јужно од манастира. Посвећена је Вазнесењу Господњем, а подигнута је 1788. године. Названа је још и гробљанска капела, јер се около сахрањивало монаштво. У њој се служила литургија свега два пута годишње, на Спасовдан и Светли Уторак.

Манастир Кувеждин је тада био изузетно богат. Имао је богату ризницу, у којој су се чувале све драгоцености и старине, попут путира од чистог сребра, унутра позлаћеног, са староруским натписом, израђеног 1559. године, затим златне кашике за причест из времена витезова са 8 алемова и иконом св. Георгија. Чувала се и петохљебница из 1758. године, затим бакрорез који је израдио Захарија Орфелин 1772. године. У манастирској библиотеци чувало се 500 разних дела, а било је и 19 србуља, 15 писаних и 4 штампане.

Доба Југославије[уреди]

После Првог светског рата манастир се нашао у тешком стању. Манастиру Кувеждину је већ од аграрне реформе одузето 225 јутара најбоље оранице.

Током свој развоја манастир је првобитно био мушки, да би после Првог светског рата, постао женски. То је био један од првих манастира са женском обитељи, на челу са првом игуманијом савремене Српске православне цркве, Меланијом (Кривокућанин). Сестринство је испрва бројало 24 члана и поседовало је 350 јутара лоше шуме и око 75 јутара оранице подељене на 22 парцеле.

Манастир се под добром управом брзо уздигао. 1930-их година манастир Кувеждин је броју монахиња (преко 50) био међу највећим у Српству. Међу њима било је и много монахиња Рускиња (неке и племенитог порекла), које су овде нашле духовно уточиште после напуштања Русије након Октобарске револуције. Манастир је у то време био веома богат и угледан, па је чак 1938. године његов метох постао Манастир Ваведење у Београду.

Манастир пре обнове

Током Другог светског рата манастир је тешко страдао. Манастир је разорен у Другом светском рату, а манастирско благо похарано. Уништење је било поступно. Месеца маја 1941. постављен је за комесара манастира - усташа Стипе Рукавина, а за његовог заменика Маријан Дебељак, обојица из Сремске Митровице. Пре доласка комисије загребачког Музеја почела је пљачка манастирских драгоцености и имовине. 6. септембра 1941. 32 монахиње су одведене заједно са игуманијом. Логор је био у Цапрагу. Усташе су држале монахиње Српкиње, а Рускиње су отпустили и оне су се одмах вратиле. Монахиња Августа је са децом сирочићима кренула за Београд. По пуштању, остале монахиње Рускиње прешле су у Београд, у свој метох, манастир Ваведење. Измучене и затворене монахиње Српкиње ипак по Божијем промислу бивају пуштене из логора на дан Воздвижења Часног Крста 27. септембра.

Записник о примопредаји историјско-уметничких дела манастира Кувеждина потписали су 15. септембра др. Иван Бах, др. Стјепан Готвалд, и комесар Стипе Рукавина: «Инвентар садржи 58 ставака, од тога 22 из цркве, 32 из ризнице и 4 из капеле.» Под ставком бр. 50 налази се «око 150 књига из књижнице.» Утврђено је да је у манастирским конацима боравила усташка јединица која је бројала око 120 војника. «У борбама са партизанима страдале су манастирске зграде у намерно изазваним пожарима. После повлачења усташа неспаљени део конака налазио се у рукама партизана и служио за команду.» Тада је манастир Кувеждин био у саставу фрушкогорских партизанских Рохаљ база, па је у њему била смештена велика интендантура са радницима.

У пролеће 1944. године немачка војска и усташе минирали су цркву и конаке, чак и економске зграде. Обурвани су кубе, стубови држачи кубета, звоник, сводови. У рушевинама цркве иконостаса, радови академског сликара Павла Симића, док је дуборезбарија потпуно уништена. После рушења цркве у Кувеждин се вратила монахиња Јелена и почела да спасава иконе испод дебелих слојева порушене опеке и шута. Преостале благо, око 20 икона, сакрила је у манастирској капели, што је касније платила животом. Усташе су је ухватиле, убиле и на њу набацале иконе. У Кувеждину је страдала архива, већи део библиотеке, део ризнице са црквеним сасудима.

После Другог светског рата нова, комунистичка власт није имала слуха за страдања манастира. Кувеждину је одузето огромно имање, па је опустео. Једино је сачувана манастирска капела, где су смештени сачувани делови иконостаса (20-ак икона). Непосредно после рата квалитетна цигла са рушевина западних и северних конака је употребљена за зидање домова културе у околним селима Дивошу и Чалми.

Данашње стање[уреди]

Последњих година манастир је поново васпостављен као мушки, а обнова манастира је у току. Манастир је такође 1990. године стављен под заштиту као споменик културе.

Обнова манастирске целине траје од 1997. године, под руководством Завода за заштиту споменика културе у Сремској Митровици. Главни покровитеље обнове је Епархија Сремска СПЦ, уз помоћ Министарства културе и осталих републичких и покрајинских тела. Манастирска црква је обновљена, као и јужна страна конака. Најновији обновљени део је улазна капија манастира са најближим конаком. Такође, асфалтиран је и прилаз манастиру са локалног пута са приступним паркиралиштем за аутомобиле и аутобусе. Тиме је омогућена лакша доступност бројним верницима и поклоницима.

Прњавор[уреди]

Испод манастира налази се данашњи део села Дивош познат као Прњавор, који је до пре пар деценија био засебно насеље под пуним називом Кувеждински Прњавор. Његови тадашњи становници су били најамни радници на манастирском велепоседу. Због близине остатка села Дивош ово мало насеље од једне улице припојено је селу после Другог светског рата.

Види још[уреди]

Извори[уреди]

Спољашње везе[уреди]