Манастир Прохор Пчињски

Из Википедије, слободне енциклопедије
Манастир Прохор Пчињски

Манастир Свети Прохор Пчињски се налази на шумовитим обронцима планине Козјак, на левој обали реке Пчиње, у близини села Кленике, 30 km јужно од Врања. Према предању, подигао га је у 11. веку византијски цар Роман Диоген у знак захвалности Светом Прохору Пчињском, који му је прорекао да ће постати цар. Манастир ради као културно-просветни центар овог краја и у њему ради богословска школа, преписивачко-илуминаторска радионица, а организовано се учи иконописачки занат.

Историја[уреди]

Политички догађаји који су се одиграли крајем Х и почетком XI века, морали су оставити трага у градитељству ове области. Победом Василија II (976-1025) над Самуилом, Византија је вратила раније изгубљене територије Балканског полуострва, што је захтевало реорганизовање политичке и црквене управе и стављење становништва под његов утицај. Царском повељом из 1020. године, Василије II реорганизовао је Охридску патријаршију, сада архиепископију, у којој се спомиње епископија Морзовишка, у чијем саставу је поред осталих места и Козјак - данас име планине у чијем подножју се налази манастир св. Прохора Пчињског. Њега је изградио византијски цар Роман IV Диоген (1067-1071), на молбу потоњег свеца и патрона храма Прохора Пчињског. Систематска археолошка ископавања уз свестранију анализу досадашњих сазнања, потврдила би тврдњу да је првобитна скромна једнобродна црква саграђена у XI веку или почетком XII столећа.

Према речима Стефана Првовенчаног, Немања је у ратовима са Византијом између 1180-1190. године освојио област Врања. Припајањем новоосвојених територија Србији отворила се потреба за организацијом цркве коју је спровео Св. Сава 1220. године. Манастир је остао у саставу српске државе све до њеног дефинитивног пада, али је и тада неко мислио о њему.

Једна од најопсежнијих обнова заслуга је краља Милутина, који је ангажовао 1316. или 1317. године солунске сликаре Михаила и Евтихија да осликају нови храм. После косовске битке манастир су разорили Османлије, а 1489. године обновио га је Марин из Кратова. Тада је осликан фрескама које се убрајају у најзначајније уметничке творевине свог времена. У 16. веку у манастиру је постојала сликарска радионица, чији су мајстори сликали фреске великих ликовних вредности у капели на јужној страни цркве.

Краљ Милутин је, уз своје 40 манастир-задужбине, обновио и ову, и из карловачког родослова знајемо да САГРАДИ И МАНАСТИР ПШИНСКОМУ ПРОХОРУ, што потврђује и узидана опека на северној фасади старе цркве, са, у плитком рељефу изведеним именом САВА, откривајући његову непосредну бригу о обнови храма, архиепископ Сава III (1309-1316) Манастир се нашао поново у оквирима српске државе 1912. године.

Значај за Републику Македонију[уреди]

Дана 2. августа 1944., у манастиру Свети Прохор Пчињски одржано је заседање Антифашистичке скупштине народног ослобођења Македоније (АСНОМ) које је одлучило да се оснује македонска држава као чланица федералне Југославије. Овај догађај се у Македонији слави као „Дан државности“.

Последњих деценија обележавање овог догађаја био је један од повода за сукоб Српске православне цркве и власти Републике Македоније.

Манастир[уреди]

Манастирска ограда од тесаног камена покривена је каменим плочама и ћерамидом. Са северне, западне и јужне стране су импозантне зграде конака. Главна, Врањска, капија са запада води право ка улазу у цркву, док је она на југу испод конака окренута Куманову, по чему је добила име. Источно, цркву од зграде Митрополије одвајају делимично откривени темељи, по својој прилице цркве св. Јована, дела средњовековне манастирске целине, којој припада средишњи део порте око гроба Св. Прохора Пчињског.

Древно светилиште саграђено је на старом култном месту, где је живео преподобни Прохор Пчињски. И поред недостатака поузданих материјалних доказа има разлога за тврдњу да је садашњи гроб Св. Прохора део првобитног храма. Од најстарије светиње до данас је очувана капела где почивају мошти Св. Прохора. У питању је мала, поклоничка ниска правоугаона просторија. У сферно обликованој источној страни смештене су мошти светитеља, где је, у десном горњем углу мали отвор из кога већ цео миленијум извире чудотворно миро. Св. Прохор је тренутно једини српски светитељ-мироточац у Србији.

Складно сложене опеке, камење и малтерне фуге из времена краља Милутина, чине изненађујуће колористичке ефекте који се мењају у зависности од угла под којим сунце осветљава фасадне површине. Судећи по сачуваној бордури на северном зиду, црква је некада имала зидани иконостас. Црква се значајно обновила крајем XVI века, када је дограђен параклис у славу Богородице, којом приликом је коришћен исти материјал за градњу, али на мање декоративан начин. У параклис се из наоса улази ходником уз гробницу Св. Прохора и кроз врата на јужној страни нове цркве. Нова црква започета је 1898. а довршена 1904. године. У цркву се улази са запада преко дванаест полукружних степеника.

У манастирском комплексу доминирају два конака, од којих „врањски конак“, монументалних размера, представља једну од најлепших грађевина овог типа у Србији. Грађен је између 1854. и 1862. године, заслугом Хаџи-Михаила Погачаревића, трговца из Врања.

Иконе[уреди]

Најстарије зидне слике налазе се на спољним површинама гробнице Св. Прохора Пчињског. Не видимо их, али са сигурношћу можемо тврдити да постоје. За разлику од осталих зидних површина, три слоја фреско малтера констатована су једино са спољне стране северног зида капеле, или јужног зида цркве, као најстаријег дела светилишта. Други пут црква је живописана после обнове из времена архиепископа Саве III (1309-1316). Један од најзначајнијих сликара византијског света ангажован на двору краља Милутина, Михаило Астрапа, живописао је цркву Св. Прохора 1316. или 1317. године. Свој рад он је обележио потписом на округлом штиту Св. Димитрија (Х МИ ХА НЛ), заштнитика града из кога је уметник дошао. Доста фресака је непрепознатљиво из тог доба, али разликују се Архијереји из поклоњења Христу Агнецу, Св. Данило Столпник и Св. Архиђакон Стефан, Св. Кирило Александријски и Св. Климент Охридски, св. Никола и Св. Силвестер... Због скоро потпуног уништења осталих фресака, 1488/9. године исликане су нове, на месту старих, руком младог, али искусног фрескописца, који је поштовао старе, те је направио прво скице старих и на њих доцртао нове фреске, које и дан данас тамо, уз све остале, и стоје. Много фрескописаца је доцртало нове фреске, које се веома лако дају препознати, а чине ову цркву једну од највећег уметничког подухвата из свих доба фрескосликарства.

Једна од можда најпрепознатљивијих и значајнијих је икона Св. Прохора Пчињског (118 cm х 85 cm) са сценама из његовог житија, настала 1871. године, коју је израдио самоуки иконописац Захарије Десперски Самоковац.

Првобитна црква, подигнута над гробом овог чувеног светитеља и мисионара, више пута је обнављана. Садашња монументална вишекуполна црква, саграђена 1898. године, обухватила је старија здања. У олтарском простору налази се гробница Св. Прохора Пчињског и монашка костурница.

Манастирски Краљев конак је изгорео 27. јануара 2014. године.[1][2]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

Литература:[уреди]

  • Слободан Милеуснић: Свети Срби, Нови Сад 2000.
  • Светосавље
  • Аутентична истраживања и други извори.


Спољашње везе[уреди]



Координате: 42° 19‘ СГШ. 21° 53‘ ИГД.