Манастир Чукљеник

Додај везе
С Википедије, слободне енциклопедије
Манастир Чукљеник
Манастир Чукљеник
Опште информације
МестоЧукљеник
ОпштинаЛесковац
Држава Србија
Координате42° 52′ 2″ N 21° 57′ 40″ E / 42.86722° С; 21.96111° И / 42.86722; 21.96111
Манастир Чукљеник на карти Србије
Манастир Чукљеник
Манастир Чукљеник
Манастир Чукљеник на карти Србије
Врста споменикаСпоменик културе од великог значаја
Време настанка16. век или раније
ВласникРепублика Србија
Надлежна установа за заштитуЗавод за заштиту споменика културе
www.ni.rs

Манастир Чукљеник се налази у истоименом селу Чукљеник, Архијерејског намесништва Првог Лесковачког Епархије нишке. Није познато када је на овом простори изграђена али највероватније у средњем веку, а данашња у 20. веку.[1] Због историјских и амбијенталних вредности целине представља непокретно културно добро као споменик културе од великог значаја.

Манастир се некада налазио у атару села Накривањ, па се често назива и Накривањски манастир. Црква манастира је посвећена Светом Николи, претвореном у мирску још 1884. године, а некада је постојала и грчка црква Успења Пресвете Богородице. Нема поузданих података о настајању и прошлости манастира, али засигурно манастир је старији од села, које се уз њега формирало тек после Првог српског устанка.

Положај[уреди | уреди извор]

Манастир се налази у селу Чукљеник, недалеко од Вучја, јужно од Лесковца, на северним обронцима Кукавице. Комплекс је смештен под ћувиком званом Црквени чукар, одмах после састава Мале и Чукљеничке реке, у општини Лесковац у Јабланичком управном округу.

Географски положај
  • Северна географска ширина: 42° 52′ 05"
  • Источна географска дужина: 21° 57′ 20"
  • Надморска висина: 554 m

Историја[уреди | уреди извор]

О историји манастира и саме цркве не зна се много тога. Први пут се под овим именом помиње у турским пописима 1516, 1530. и 1536. године, када је забележено да код села Накривањ налазио манастир са црквом Светог Николе. Манастир је порушен 1575/6. године, али је убрзо обновљен. Манастир се поново помиње у 18. веку и највероватније је поново страдао 1841. године, у време Нишке буне. У време Прве сеобе Срба 1690. године, манастир је посетио пећки патријарх Арсеније Чарнојевић и у њему боравио месец дана,[2] да би 1786. године, у време митрополита нишког Калиника I и калуђера Јоаникија и Игнатија, била подигнута Црква Успења Пресвете Богородице. У 19. веку манастир је посетио и историчар Феликс Каниц. Он је забележио да се „поред темеља разорене црквице Светог Николе налази једва очувана ниска грађевина са полуобличастим сводом и конвенционалним византијским фрескама; поред ње су још, знатно виши, солидан једноспратни конак и споредна зграда у којој налазе смештај побожни ходочасници и излетници, али у оне дане кад накривањски поп овде служи литургију она није дозвољена”.[3] Након ослобођења јужних крајева Србије 1878. године, манастир је 1884. године претворен у парохијску цркву.[2]

Црква Успења Пресвете Богородице[уреди | уреди извор]

Током 19. века дошло је до сукоба грчке и српске струје око подизања цркве Св. Богородице у Чукљенику, где су иначе боравили грчки калуђери. Будући да је у то време епископ нишки био Калиник Грк, који је довођењем грчких монаха и градњом цркава покушао грцизацију становништва, 1786. године је, за време грчких калуђера Јоаникија и Игњатија, изграђена грчка црква непосредно поред цркве Св. Николе. Нову цркву осветио је лично владика Калиник, који је наредио да се убудуће службе морају вршити само у тој новој цркви. Та одлука је у народу изазвала револт и протест, па је владика чак наредио да се црква Св. Николе сруши. Међутим, одлуку о рушењу није смео нико да спроведе. Михаило Ристић забележио је да су у цркви Св. Богородице одслужене само две литургије и да је она одмах након тога срушена. Како је црква срушена, да ли се сама срушила или је неко срушио, није познато. Ристић је такође забележио и причу да је некакав мајстор Игњат гледао како се црква зидала од округлог речног белутка и да је одмах прогнозирао рушење исте. Вероватно је то био разлог рушења, мада је можда је незадовољан народ срушио нову цркву, с обзиром да је стара црква Св. Николе била напуштена и да се у њој није служила литургија.[4]

Постоји и легенда о рушењу цркве Свете Богородице која каже да је поред цркве становао поп Михаило, а заједно са њим и неки стари црквењак. Једне ноћи се у сну попу јавио старац са белом брадом и рекао му: „Михаило, иди с црквењака у голему, грчку цркву, извучите двери, иконе и друго, црква ће се сруши.” Поп Михајло се пробудио, отишао црквењаку, међутим он је спавао, а поп није хтео да га буди. Помислио је да му се у сну само нешто учинило, па се вратио да спава. Старац му се поново јавио у сну и рекао исто — да спречи пропаст многих црквених реквизита јер ће се црква срушити. Како се поп опет успавао, старац му је и трећи пут дошао у сан са истим захтевом. Овога пута је Михаило кренуо ка цркви, а успут срео црквењака, који је такође добио поруку од свеца. Они су отишли, изнели све што је могло да се изнесе и у том тренутку се црква срушила. Легенда каже да је то било на дан Светог Тодора.

Улаз у цркву Св. оца Николаја

Много тога у овим причама проте Драгутина Ђорђевића се не слаже, па се оба предања могу одбацити.

Данас постоји црква Свете Богородице, грчка црква, коју је реконструисао свештеник Сава Аврамовић, парох стројковачки. Она је дугачка 6 метара, широка 3,5 и висока 3 метра.[5] Од старе цркве данас су сачувани само свети Престо и иконе које су постављене на иконостас цркве Св. Николе.[2]

Архитектура и унутрашњост[уреди | уреди извор]

Црква је мала, једнобродна, полуобличасто засведена црква са полукружном апсидом и истовремено зиданом припратом, која припада типу храмова са прислоњеним луковима. Горње партије зидова и свод цркве сачували су минуциозно изведене зидне слике, дело даровитих грчких сликара 18. века. Спољна припрата је накнадно дограђена. Југоисточно од цркве смештен је параклис. У црквеном дворишту је до Другог светског рата постојао и велики конак на спрату, подигнут 1853. године, смештен северозападно од цркве, уз обимни зид. Просторије овог конака коришћене су за једну од прве две школе манастирског типа у Поречју пре ослобођења од Турака.[6] Манастирска црква је након ослобођења, 1884. године, претворена у мирску. Живописана је, али су фреске данас прилично потамнеле од дима, с обзиром да је црква била паљена.

Ван порте, на самом саставу Мале и Чукљеничке реке, налази се веома добро очувана манастирска воденица поточара, која је, према натпису на опеци, подигнута 1786. године. Својом старином и димензијама, организацијом простора и градњом у којој се применом косника наглашава декоративност, она представља репрезентативан пример народног неимарства.[7] Веома је карактеристичан запис на црквеној воденици на самом саставу Мале и Чукљеничке реке. Запис потиче из 1786. године и гласи: „На лето, господње 1786. год. тој пише оче Јоаникије сеј и Игњатије”, што указује на то да је ове године или подигнута или реновирана манастриска воденица и да су у манастиру у том периоду били калуђери Јоаникије и Игњатије.[8] Воденица која је и даље у функцији недавно је обновљена.

Манастирска воденица поред црквене порте

У цркви се налази и необична икона Св. Архангела Михаила на којој он држи ђавола за косу и убија га. Поред иконе, у цркви се чува и бакротиск на свили Вазнесење Христово са представом Пећке патријаршије, дело Христофора Жефаровића, који је 1743. године посетио манастир и поклонио му бакротиск. У цркви се данас чува минеј који је манастиру поклонио свештеник Костадин Николић 1873. године. Непосредно поред порте храма налази се очувана манастирска воденица, која и даље функционише, а која је, према запису калуђера Игнатија, подигнута 1786. године. Осамдесетих година 20. века изведена је превентивна заштита цркве и воденице.[2]

Влајков споменик[уреди | уреди извор]

Главни чланак: Влајков споменик

У порти храма налази се споменик погинулим војницима и цивилима пострадалим у Српско-турском рату. Поред тога, у порти цркве, крај самог храма постоји споменик Влајку Раденковићу (Стојановићу), великом борцу заслужном за ослобођење Лесковца и целог краја из Голешнице код Алексинца који је погинуо у Вучју, 22. децембра 1877. године.[9] Споменик је подигнут 1907. године. Висок је 3,25 метара, у виду пирамиде и са свих страна утиснут је текст са подацима о овом борцу. На једној страни стоји написано: „Не нам, не нам но имену твојему”. На западној страни: „Овде лежи четовођа Владимир син Стојана и Стане Раденковић рођен у Галешници, окр. алексиначки, 14. септембра 1850 год”. На јужном делу је записано: „Погину у борби за свога краља, веру и отаџбину 22. децембра 1877 год. бранећи се са усташама ср. лесковачког у Вучју. Вечна му памет”. На источном делу споменика су следећи подаци: „Белег овај подиже му благодарни народ среза Лесковачког руковођен својим врлим ср. начелником Миланом Стефановићем. Слава му”.[10]

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Миша Ракоција, Манастири и цркве Јужне и источне Србије, Завод за заштиту споменика културе Ниш, Студије и монографије, Ниш, 2013.
  2. ^ а б в г д „Епархија нишка, Чукљеничка парохија”. Архивирано из оригинала 07. 05. 2016. г. Приступљено 29. 04. 2017. 
  3. ^ Feliks Kanic (1999). Srbija: zemlja i stanovništvo od rimskog doba do kraja XIX veka. BMG. ISBN 978-86-7330-093-1. 
  4. ^ Биљана Вучетић (1. септембар 2012). Наша ствар у Османском царству: Our Issue in the Ottoman Empire. Istorijski institut. ISBN 978-86-7743-095-5. 
  5. ^ Драгутин М. Ђорђевић, Белешке за летопис цркве чукљеничке
  6. ^ Драгољуб Трајковић, Немањина Дубочица, Београд, 1961.
  7. ^ Пешић-Максимовић, Надежда; Митровић, Ђорђе (1981). „Манастирска воденица у селу Чукљенику”. 
  8. ^ Јован В. Јовановић, Лесковачко поречје: антропогеографска и социолошка студија, Лесковачки зборник, 1972
  9. ^ Dragoljub Trajković (1977). Iz prošlosti Leskovca i okoline: studije i članci. Narodni muzej. 
  10. ^ Лесковачки зборник XIII 1973, стр. 18

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Манастир Чукљеник на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Манастир_Чукљеник&oldid=27385209”