Манастир Шудикова
| Манастир Шудикова | |
|---|---|
 | |
| Основни подаци | |
| Јурисдикција | СПЦ |
| Оснивање | 13. вијек |
| Оснивач | Вукан Немањић |
| Управник | игуманија Амфилохија Драгојевић |
| Место | Беране |
| Држава | Црна Гора |
Манастир Шудикова је манастир Епархије будимљанско-никшићке, Српске православне цркве, налази се на десној обали Лима, на почетку Тифранске клисуре код Берана. Манастир је посвећен Ваведењу Пресвете Богородице.[1]
Прошлост[уреди | уреди извор]
Манастир имена "Св. Богородице" се први пут помиње у 16. вијеку, али се не зна када је тачно манастир основан. Сматра се да је био филијала значајнијег манастира Ђурђеви Ступови, који је био катедрални манастир старе Будимљанске епархије.[2] Шудиково је у ствари назив за улаз у Тивранску клисуру. Стари записи помињу манастирске игумане Василија, Григорија и Теодора. Био је то изгледа богат манастир и културни центар државе Немањића у жупи Будимљи. У Будимљу је била престоница Вуканова, брата Стефана Првовенчаног, и касније седиште српског краља Стефана Дечанског. У манастиру Шудиково је радила преписивачка радионица у којој настају књиге - српски писани споменици.
У Млецима је 1536. године Молитвослов штампао јерођакон Мојсије, како се потписао, јеродiакон моiси от србские земли, отчеством же от мјеста нарицаемаго будимли. Павле Ровински наводи да је то у Будимља у Васојевићима, код Берана. Исти јерођакон у штаманом Сборнику детљније наводи свој родни крај, па наводи Будимље близу манастира Шудикова.[3]
Светоотачки зборник је један од најстаријих, и данас се налази се у манастиру Свете Тројице у Пљевљима. Митрополит будимљански Герасим написао је 1573. године познати Минеј, који се данас чува у Народној библиотеци у Београду. По запису из Сарајева из 1581. године произилази да старац Теодосије тада поклања манастиру неколико књига: Јеванђеље, Триод, велику Литургију, Псалтир Божидар | Вуковић и Молитвеник (Љубовићев). Јеромонах Данило написао је 1592. године Псалтир који се данас налази у Бечу. У манастиру је 1592. године написано Јеванђеље, које је манастиру повратио 1736.године српски Патријарх Арсеније IV Јовановић Шакабента . Ђакон Михаило је 1600. године писао Молебник, који се налази и чува у библиотеци грофа Уварова у Москви.[4]
Шудикова је имала фреско-иконописачку школу, чији изданак је један од наших најпознатијих сликара са краја 16. и почетка 17. вијека, зограф Страхиња Будимњанин. Турци су опленили и спалили манастир октобра 1738. године, о чему постоји сачуван запис.
Године 1923-1926. постојало је "манастириште" Шудиково, са остацима древне цркве, из некадашње Будимске жупе. Прва археолошка истраживања почињу 1923. године, од стране директора беранске гимназије школе Душана Вуксана, наставника Драгише Боричића и ђака. Када су открили изломљену мермерну крстионицу (са поклопцем) и један гроб под амвоном испред олтара, обустављено је даље трагање. На једној плочи из развалина црквице је касније рашчитан део текста, у којем се јавља назив "Урош Стефан", као и на једном старом новчићу - "Император Урош". Због тих факата сматрало се 1926. године да је то био гроб српског цара Уроша.[5] Недалеко од манастира налази се "Урошевица",[5] место где је наводно била летња резиденција цара Уроша. Ту су остале и рушевине манастира "Урошевице". По Пајсију хроничару читава два века није се знало где је био сахрањен цар Урош.[6] Затим се помиње Богородичина црква "у Сутимљу",[7] што је могло да значи и "у Будимљу". Свете мошти су одатле пренете у манастир Јазак, па у Саборну цркву у Београду.
Полимски музеј у Беранама је започео детаљнија сондажна испитивања, тек октобра 2002. године. Манастир је почео да се обнавља 2005. године донацијама ктитора-обновитења Мила Ђурашковића.[8]
Нови иконостас и иконе на полијелеју иконописао је Војислав Луковић[9] из Београда, 2007. године.
На страници, порекло презимена, село Будимља (Беране) стоји овај податак: „На дну Будимље, до самог Лима, налази се црквина Шудикова, која је још из доба Немањића. Црква је била посвећена Св. Арсенију, чије је тело ту пренесено из Пећи и ту је неко време почивало, докле га опет нису склонили испред турског зулима."[10]
Види још[уреди | уреди извор]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ „Званична презентација”. Архивирано из оригинала 05. 04. 2012. г. Приступљено 08. 02. 2011.
- ^ "Време", Београд 1934. године
- ^ Ровински, Павле (1893). Ободска штампарија на Ријеци Црнојевића у Црној Гори и њен значај. Цетиње. стр. 17, 18.
- ^ „Архивирана копија”. Архивирано из оригинала 30. 4. 2018. г. Приступљено 28. 4. 2017.
- ^ а б "Политика", Београд 1926. године
- ^ "Српски народ", Београд 1944. године
- ^ "Време", Београд 1940. године
- ^ „Manastir Šudikova Centar Pismenosti Vasojevića”. Архивирано из оригинала 26. 09. 2018. г. Приступљено 28. 04. 2017.
- ^ „Званична презентација Војислава Луковића”. Архивирано из оригинала 24. 06. 2013. г. Приступљено 10. 07. 2013.
- ^ „Архивирана копија”. Архивирано из оригинала 9. 6. 2016. г. Приступљено 28. 4. 2017.
Литература[уреди | уреди извор]
- Вукић, Предраг (2006). „Православне епархије, цркве и манастири у Црној Гори”. Православље у Црној Гори. Цетиње: Светигора. стр. 87—128.
