Мангалица

Мангалица
Мангалица
Статус угрожености:
Доместификована
Систематика
царство: Животиње (Animalia) тип: Кичмењаци (Chordata) класа: Сисари (Mammalia) ред: Папкари (Artiodactyla) породица: Свиње (Suidae) потпородица: Suinae род: Sus врста: Sus scrofa
Триномијална номенклатура
Sus scrofa domestica
Екологија таксона

Сива мангалица са младима

Црна мангалица

Споменик мангулици и пулину у Сремској Митровици

Мангалица (мађ. mangalica) је врста свиње која је у Мађарској међу врстама које су законом заштићене. У Србији је чешће у употреби и назив Мангулица.

Историјат

После повлачења Турака са простора Панонске низије, остало је веома мало свиња. Турци, из религијских разлога, нису користили месо ове животиње. Одгајање ове врсте је било препуштено горњим северним деловима Мађарске и Ердељу. И поред тога постоје подаци да су већ 1750. године организовали вашар свиња у Шопрону. Крајем 18. века, северни део мађарске краљевине и Аустрија су имале развијене трговинске односе међу којима се истицала и трговина свињама. Најтраженија сорта у тој размени је била Бакоњска врста, која је веома добро подносила дугачка путовања. Како се трговина ширила тако је трговина свињама стигла и до Хрватске чије су сорте постале траженије од бакоњске, зато што су имале више масти а и месо је било бољег укуса.

Ширење трговине свињама је стигло и до Србије, где је главни трговац био Милош Обреновић, који је почео свој трговински извоз да остварује са врстом такозване Шумадијске свиње. Одавде су трговци свињама из целе краљевине Мађарске куповали и снабдевали се свињама.

Ова врста свиње, које су мађари звали Терекфајта (мађ. törökfajta) (што значи турска врста) или Рацфајта (мађ. rátzfajta) (што значи српска врста) је разним путевима долазила до сељака и врста се помешала са већ постојећим врстама које су се прошириле из горње Мађарске и Ердеља. Ове новостворене врсте мађари су звали мангарица (мађ. mangaritza) или мангалица (мађ. mangalitza). За око 25 година ова врста је освојила и допрела у све делове Мађарске краљевине. Бакоњска врста је до 1845. потпуно нестала и Ференц Пете већ 1814. године писао о манголици као о обичној домаћој врсти.

Током 1833. године надвојвода Јозеф Карло од Аустрије је основао узгајалиште свиња у месту Кишјене (Kisjenő), где су доношене свиње за узгајање и побољшање сорте. Ове сорте су имале белу коврџаву длаку, што је била одлика мангалица. Одавде су остала узгајалишта куповали животиње па се побољшана сорта још више раширила. Чувено државно свињарско одгајалиште (Mezőhegyesi Állami Ménesbirtokon) је основано 1865. године. Ту је дефинитивно завршено укрштање и модификовање врсте која се изузетно прилагодила околини и живљењу на просторима и условима у читавој Панонској низији.

Извештаји о мангалици говоре да је у Ђеру () и Кебањи (Kőbánya) постојало товилиште и да је годишње само у Кебањском товилишту, између 1870. и 1894. године било у просеку око 600 000 грла.

Крајем 19. и почетком 20. века дошло је до коренитих промена у привреди. Доста шума је уклоњено, ливаде су преоране, што је већ постало опасност за ову врсту свиња које су храну налазиле у природи. Појавиле су се нове сорте свиња које су биле више прилагођене узгајању у затвореном простору, кочинама-свињцима. Највећи ударац свињогојство је доживело 1895. године, када је услед епидемије, која је трајала 20 година, уништено 4.5 милиона грла од којих је 95% било мангалица врста.

Државно друштво одгајивача мангалица (Mangalica Tenyésztők Országos Egyesülete) је основано 1927. године у циљу одржавања врсте и утврђивања главних карактеристика. Карактеристике је уредио Михаљ Рац (Rácz Mihály) и оне су и данас у употреби. Други светски рат је донео нове невоље врсти, од тог доба број им је непрестано опадао, тако да 1960. године број грла је пао на 1.000 и ова сорта је потпала међу угрожене врсте. Прекретница је дошла 1990. године када је поново покренуто Државно друштво одгајивача мангалица и одгајање ове врсте се поново одомаћило у региону. Једно од разлога овог успеха је и извоз ове сорте. Због изванредног укуса меса, мангалица се извози у Шпанију где се од ње прави позната серано шунка (Jamón Iberico).

Врсте

• Бела мангалица (Szőke mangalica): најбројнија подврста мангалице, подједнако добра за принос масти и меса.
• Црвена мангалица (Vörös mangalica): комбинација беле мангалице и коврџаво длаке салонташке, у просеку је тежа од беле мангалице.
• Ластавичаста мангалица (Fecskehasú mangalica): настала укрштањем беле и црне мангалице, стомак је бео а леђа црна. Рађа у просеку више младих од беле мангалице.
• Црна мангалица (Fekete mangalica): најраспрострањенија је била на југу мађарске и у Срему. Настала је укрштањем сремске црне свиње са белом мангалицом. Сматра се изумрлом врстом.
• Дивља мангалица (Vadas mangalica): веома ретка врста, распрострањена је била у планинским пределима и вероватно је резултат парења Дивље свиње и беле мангалице.

Литература

• Tőzsér János – Bedő Sándor szerk.: Történelmi állatfajtáink enciklopédiája, Budapest, Mezőgazda Kiadó, 2003

Спољашње везе

Викимедијина остава има још мултимедијалних датотека везаних за: Мангалица

• Мангалица-Мађарска
• Интернет страна мангалица
• A 32/2004. (IV. 19.) Законски акт