Мангалица

Из Википедије, слободне енциклопедије
Мангалица
Мангалица
Мангалица
Статус угрожености:
Доместификована
Систематика
царство: Животиње (Animalia)
тип: Кичмењаци (Chordata)
класа: Сисари (Mammalia)
ред: Папкари
(Artiodactyla)

породица: Свиње (Suidae)
потпородица: Suinae
род: Sus
врста: Sus scrofa
Триномијална номенклатура
Sus scrofa domestica
Екологија таксона
Сива мангалица са младима
Црна мангалица
Споменик мангулици и пулину у Сремској Митровици

Мангалица (мађ. mangalica) је раса свиње која је у Мађарској међу расама које су законом заштићене. У Србији је чешће у употреби и назив Мангулица.

Историјат[уреди]

После повлачења Турака са простора Панонске низије, остало је веома мало свиња. Турци, из религијских разлога, нису користили месо ове животиње. Одгајање ове врсте је било препуштено горњим северним деловима Мађарске и Ердељу. И поред тога постоје подаци да су већ 1750. године организовали вашар свиња у Шопрону. Крајем 18. века, северни део мађарске краљевине и Аустрија су имале развијене трговинске односе међу којима се истицала и трговина свињама. Најтраженија у тој размени била је Бакоњска раса, која је веома добро подносила дугачка путовања. Како се трговина ширила тако је трговина свињама стигла и до Хрватске чије су расе постале траженије од бакоњске, зато што су имале више масти а и месо је било бољег укуса.

Ширење трговине свињама је стигло и до Србије, где је главни трговац био Милош Обреновић, који је почео свој трговински извоз да остварује са расама такозване шумадијске свиње. Одавде су трговци свињама из целе краљевине Мађарске куповали и снабдевали се свињама.

Ова раса свиње, које су Мађари звали Терекфајта (мађ. törökfajta) (што значи турска раса) или Рацфајта (мађ. rátzfajta) (што значи српска раса) је разним путевима долазила до сељака и помешала се са већ постојећим расама које су се прошириле из горње Мађарске и Ердеља. Ове новостворене расе Мађари су звали мангарица (мађ. mangaritza) или мангалица (мађ. mangalitza). За око 25 година ова раса је освојила и допрла у све делове Мађарске краљевине. Бакоњска раса је до 1845. потпуно нестала и Ференц Пете већ 1814. године писао о манголици као о обичној домаћој раси.


Током 1833. године надвојвода Јозеф Карло од Аустрије је основао узгајалиште свиња у месту Кишјене (Kisjenő), где су доношене свиње за узгајање и побољшање расе. Ове расе су имале белу коврџаву длаку, што је била одлика мангалица. Одавде су остала узгајалишта куповали животиње па се побољшана раса још више раширила. Чувено државно свињарско одгајалиште (Mezőhegyesi Állami Ménesbirtokon) је основано 1865. године. Ту је дефинитивно завршено укрштање и модификовање расе која се изузетно прилагодила околини и живљењу на просторима и условима у читавој Панонској низији.

Извештаји о мангалици говоре да је у Ђеру (Győr) и Кебањи (Kőbánya) постојало товилиште и да је годишње само у Кебањском товилишту, између 1870. и 1894. године било у просеку око 600 000 грла.

Крајем 19. и почетком 20. века дошло је до коренитих промена у привреди. Доста шума је уклоњено, ливаде су преоране, што је већ постало опасност за ову расу свиња које су храну налазиле у природи. Појавиле су се нове расе свиња које су биле више прилагођене узгајању у затвореном простору, кочинама-свињцима. Највећи ударац свињогојство је доживело 1895. године, када је услед епидемије, која је трајала 20 година, уништено 4.5 милиона грла од којих је 95% било мангалица расe.

Државно друштво одгајивача мангалица (Mangalica Tenyésztők Országos Egyesülete) је основано 1927. године у циљу одржавања расе и утврђивања главних карактеристика. Карактеристике је уредио Михаљ Рац (Rácz Mihály) и оне су и данас у употреби. Други светски рат је донео нове невоље раси, од тог доба број им је непрестано опадао, тако да 1960. године број грла је пао на 1.000 и ова раса је потпала међу угрожене расе. Прекретница је дошла 1990. године када је поново покренуто Државно друштво одгајивача мангалица и одгајање ове расе се поново одомаћило у региону. Једно од разлога овог успеха је и извоз ове расе. Због изванредног укуса меса, мангалица се извози у Шпанију где се од ње прави позната серано шунка (Jamón Iberico).

Вaријетети[уреди]

  • Бела мангалица (Szőke mangalica): најбројнија подраса мангалице, подједнако добра за принос масти и меса.
  • Црвена мангалица (Vörös mangalica): комбинација беле мангалице и коврџаво длаке салонташке, у просеку је тежа од беле мангалице.
  • Ластавичаста мангалица (Fecskehasú mangalica): настала укрштањем беле и црне мангалице, стомак је бео а леђа црна. Рађа у просеку више младих од беле мангалице.
  • Црна мангалица (Fekete mangalica): најраспрострањенија је била на југу мађарске и у Срему. Настала је укрштањем сремске црне свиње са белом мангалицом. Сматра се изумрлом.
  • Дивља мангалица (Vadas mangalica): веома ретка раса, распрострањена је била у планинским пределима и вероватно је резултат парења Дивље свиње и беле мангалице.

Литература[уреди]

  • Tőzsér János – Bedő Sándor szerk.: Történelmi állatfajtáink enciklopédiája, Budapest, Mezőgazda Kiadó, 2003

Спољашње везе[уреди]