Марио Лемју

Из Википедије, слободне енциклопедије
Марио Лемју
Mario Lemieux 2001.jpg
Држављанство Застава Канаде Канада
Рођен/а 5. октобар 1965.
Монтреал
Висина 1,93 цм
Тежина 107 кг
Позиција центар
НХЛ драфт 1. (1984).
Каријера 1984-1997
2000-2006
Лига НХЛ
Бивши клубови Сједињене Америчке Државе Питсбург пенгвинси
Освојене медаље
Хокеј на леду
Олимпијске игре
Злато 2002. Солт Лејк Сити Канада

Марио Лемју (фр. Mario Lemieux; Монтреал 5. октобар 1965) је бивши канадски професионални хокејаш и садашњи власник NHL клуба Пистбург пенгвинса. За овај куб је одиграо 17 сезона, од 1984. до 2005.

Лемју је освојио 3 Хартова трофеја за најкориснијег играча, 6 Трофеја Арта Роса за најбољег стрелца и освојио је 2 трофеја Кона Смитија за најкориснијиг играч плеј-офа у оба похода на Стенли куп. Након повлачења, био је 17. на листи најбољих поентера са 690 голова и 1033 асистенције.[1] Лемју је водио своје тимове до два Стенли купа, златне медаље на Олимпијским играма 2002. и два Светска купа у хокеју (један док се још звао Канада куп). Године 2004. је уведен у Кућу славних Канаде.

Лемју је постигао све те успехе, упркос томе што му је каријеа обележена повредама: одиграо је 915 од могућих 1428 утакмица у регуларној сезони. Боловао је дискус херније, Хоџкиновог лимфома, хроничног тендинитиса и хроничног бола у леђима толико тешког да су му други морали везивати клизаљке.[2] Два пута се повлачио због здравствених проблема: први пут 1997. након борбем са лимфомом (вратио се 2000), а задњи пут након што му је установљен атријална фибрилација.[1]

Лемју је уведен у Хокејашку кућу славних одмах након његовог повлачења, без чекања да прође уобичајени период од три године; након повратка 2000, Лемју је постао тек трећи члан Куће славних (након Гордија Хоуа и Гаја Лафлера) који се вратио активном игрању након именовања.[3] Сматра се најбољим играчем свих времена уз Вејна Грецког. На почетку своје каријере Марио је хтео носити број 99 у част свог великог идола Грецког, али му је менаџер саветовао да то не учини јер би га могли медији због тога узети на зуб, па му је предложио број 66.

Каријера[уреди]

Младост[уреди]

1979. године је играо као јуниоар за Монтреал Хјурикенс. У следећој години је играо за Монтреал Конкордију где је наговестио своје потенцијал. У 47 утакмица постигао је по 62 гола и асистенција. Године 1981. године ушао је јуниорску лигу QMJHL и наступао за Лавал Воисинсе, где већ у првој години постиже 96 поена, а у другој 184. У сезони 1983./84. поставља рекорд од 282 поена који није срушен до данас. CHL га је те године прогласила најбољим играчем лиге.

НХЛ драфт 1984.[уреди]

Марио Лемју 1984. године

Питсбург Пингвинси су га изабрали као 1. пика на драфту. Тада су Пингвинси били најлошија екипа у лиги и намерно су изгубили последњих 15 утакмица. Првог голмана послали су у резервни тим, а из резервног тима су позвали младог голмана који је примао 6 голова по утакмици, након тога је NHL променила правила, која последњем рангираном тиму више не гарантује први пик, него само даје велике шансе за то.

Након што су Пингвинси имали могућност да први бирају, сви клубови у NHL лиги су понудили своје најбоље играче за Лемјуа. Торонто им је чак нудио комплетни први ред своје навале, али је управа клуба одбила све понуде и изабрала Лемјуа.

Прве године[уреди]

Своју прву утакмицу у NHL лиги Марио Лемју је одиграо у Бостону 11. октобра 1984. године против екипе Бостон бруинса. Одмах по свом првом уласком на лед, првим контактом са паком, кренуо је сам према голману и постигао свој први погодак. Прву сезону завршио је са 100 поена, а NHL га је наградио са Колдеровим меморијалним трофејом за најбољег новајлију лиге. Такође је наступио на Ол-стар утакмици где је проглашен за најбољег играча утакмице.

У својој другој сезони постигао је 141 поен и тиме постаје други стрелац лиге иза Вејна Грецког са 215 поена (рекорд у NHL). Упркос томе, саиграчи из NHL лиге су га прогласили најбољим играчем лиге и уручен му је награду Лестера Пирсона. Међутим, Пингвинси и са Лемјуом нису били довољно јаки да би ушли у плеј-оф.

У својој трећој сезони Лемју је пропустио 17 утакмица и постигао је 107 поена, а Пингвинси опет нису успели ући у плеј-оф. Ипак, Марија чека један велики изазов лета 1987. године, јер наступа за репрезентација Канаде на Канада купу. Игра заједно у истој нападу са Вејном Грецким и заједно побеђују репрезентацију Совјетског Савеза. У трећој утакмици неколико минута пре краја Марио је постигао победоносни гол на додавање Грецког за коначан резултат 6-5 за Канађане.

Суперзвезда НХЛ лиге[уреди]

У сезони 1987/88 Марио постаје капитен екипе, али је она је још увек недовољно снажна да би изборила доигравање, али зато је Лемју први пут освајио Трофеј Арта Роса као најбољи стрелац NHL лиге са 168 поена, уз то је овај пут проглашен и од стране лиге за најбољег играча лиге и осваја Хартов меморијални трофеј, а играчи NHL лиге су га опет наградили наградом Лестера Персона.

У сезони 1988/89 Лемју и његови Пингвинси коначно улазе у плеј-офе и Марио је са 199 поена (од тога 85 голова) у само 76 утакмица постигао свој најбољи резултат каријере. Успео се уписати у клуб оних који су постигли 50 голова у 50 утакмица (или мање), а то пре њега су успели само 3 Морис Ричард, Мајк Боси и Вејн Грецки. 31. децембра 1988. у утакмици против Њу Џерзи девилса постигао је 5 голова на 5 различитих начина, 1 гол са једнаким бројем играча на терену, 1 гол са играчем више, 1 гол са играчем мање, 1 гол из пенала и 1 гол у небрањену мрежу.

У сезони 1989/90 повреде га опет спречавају у даљем развоју да постане први играч NHL лиге. У само 59 утакмица постигао је 123 поена.

Победник Стенли купа[уреди]

Пропуштајући првих 56 утакмица у сезони 1990/91 због повреде леђа екипи се прикључио тек при крају сезоне. У само 26 утакмица регуларне сезоне постигао је 45 поена, али је екипа упркос његовој повреди изборила плеј-оф. Разлог томе су сјајни појединци попут Јаромира Јагра, Марка Рекија и поготово Рона Френсиса. У финалу против Минесота Норт Старса Марио Лемју је предводио своју екипу након шест утакмица до освајања првог Стенли купа у историји клуба (који је основан 1967. године). Такође је проглашен најбољим играчем разигравања (44 поена у 23 утакмица) и награђен је са Трофејом Кона Смитија.

У следећој сезони 1991/92 опет га прате разне озлиједе рамена и кука, па је присиљен опет изостати са 18 утакмица. У 64 утакмица постигао је 131 поен и по други пут освојио Трофеј Арта Роса као најбољи стрелац лиге. А у разигравању опет су га пратиле повреде и на само 15 утакмица постигао је 34 поена, а и победоносни гол у задњој финалној утакмици Стенли купа против Чикаго блекхокса. Финале и претходно полуфинале Пингвинси побеђују без пораза. Као и у претходној години Лемју је најбољи стрелац плеј-офа и осваја поново Трофеј Кона Смитија.

Рак и повратак[уреди]

Након успеха у претходне две сезоне у јануару 1993. године код Лемјуа је дијагностификован Хоџкинов лимфом) и Марио је морао отићи на лечење. Након 2 месеца зрачења вратио се на лед и у лов на Пета Лафонтенаа из Њујорк ренџерса који га је у међувремену престигао у борби за Трофеј Арта Роса. Пингвинси побеђују 17 утакмица заредом (рекорд NHL лиге), а Марио је сустигао и престигнуо Лафонтена да би на крају сезоне имао он предност од 12 поена и завршио сезону са 160 поена у укупно 60 утакмица. Напротив оне сезоне 88/89 гдје је постигао 199 поена већина стручњака сматра да је то најбоља сезона појединца у историји хокеју на леду. У случају да је одржао коефицијент поена по утакмици, пројектовано је на 82 утакмице Марио би био срушио рекорд Вејна Грецког (215 поена) са 218 поена. У плеј-офу због обнове повреде и болести играо је само 6 утакмица (7 поена) и Пингвинси су се рано опростили од даљег такмичења.

У сезони 1993/94 одиграо је само 22 утакмице (37 поена) и најављује да ће следећу сезону комплетно изоставити да се опорави од разних повреда и последице рака.

Вратио се у сезони 1995/96 и опет освајио Трофеј Арта Роса са укупно 161 поеном, а у плеј-офу у 18 утакмица постиже 27 поена. Неочекивано Пингвинси су изгубили последњу утакмицу у својој Цивик арени против Флорида пантерса у полуфиналу плеј-офа. Марио је по трећи пут освајио Хартов меморијални трофеј и по четврти пут награду Лестера Пирсона.

Прво повлачење[уреди]

На почетку сезоне 1996/97 у NHL лиги се спекулисало о брзом повлачењу Марија због болести и разних повреда. Регуларни део сезоне завршио је са 122 поена и с тиме осваја по шести и задњи пут у својој каријери Трофеј Арта Роса. Пре плеј-офа Марио Лемју је најавио свој опроштај од активног играња. У доигравању у првом колу играју против Филаделфија Флајерса и испадају послије пет утакмица (6 поена).

Прерано са само 31 годином завршава своју активну каријеру, са 745 утакмица у којим је постигао 613 голова и 881 асистенција, укупно 1494 поена. Као једини играч у историји NHL лиге завршио је активну каријеру са просеком изнад 2 поена (2,01 поена по мечу) и просеком од 0,82 голова по утакмици.

У октобру 1997. године пре времена уведен је у Кућу славних у Торонту. Иначе је минимални рок за то 3 године, а само је код великана као што су Горди Хоуи, Боби Ор, Вејн Грецки или Марк Месје се изостављено то правило.


Власник Пенгвинса[уреди]

Лемју је 1999. спасио своје Питсбург Пенгвинсе од пропасти. Са својим партнерима купио је матични клуб и тиме спречио стечај клуба. Стечајни судија је приихватио његов план и Лемју је постао власник клуба. Цивик арена је добила ново име, Мелон арена и ангажован је нови тренер Иван Хлинка који је 1998. освојио олимпијско злато са чешком репрезентацијом.

Повратак на лед[уреди]

Марио против Шведске на Олимпијским играма 2002.

7. децембра 2000. године у медијима се спекулисало о повратку Лемјуа, који дан касније најављује свој повратак у NHL као играч, а прва утакмица је најављена 27. децембра против Торонта. У првој утакмици након 3,5 године паузе с првим додиром након 33 секунди постиже свој први поен, асистирајући голу Јаромира Јагра. Касније у истој утакмици постигао гол и још једну асистенцију. NHL је на својим интернет страницама водио посебну статистику за Марија у којој се стално пројектовало број поена да је одиграо 82 утакмице, на крају сезоне у 43 утакмице постиже 76 поена. Уз то добио је специјалну позивницу за Ол-стар утакмицу. У плеј-офу Пингвинси су стилги до полуфинала и играју 18 утакмица (17 поена) где испадају од каснијег првака Њу Џерзи девилса.

У сезони 2001/02 је опет озлијеђен игра само 24 утакмице (31 поен) у главноме се чува за Олимпијске игре у којој га Вејн Грецки поставио за капитена репрезентације Канаде. Канада је освојилаа златну медаљу, а Лемју је одиграо 5 утакмица (6 поена), а после Олимпијских игара изостаје остатак сезоне.

У сезони 2002/03 је све време био водећи стрелац NHL, али је морао на крају сезоне пропустити последњих 15 утакмица и у 67 утакмица је постигао 91 поен, узимајући у обзир поене по утакмици, Марио би био опет далеко испред свих и да је одиграо свих 82 утакмице први стрелац лиге. Али екипа ослабљена одласком Јаромира Јагра, Алексеја Коваљева, Мартина Страке и Роберта Ланга који су били заједно са Лемјуом били носиоци игре, није могла изборити плеј оф.

Повреде у сезони 2003/04 опет су спречавале и играо је 10 утакмица (9 поена), а годину дана касније у професионални играчи су штрајковали. На лету 2004. године Лемју је играо на Светском купу у хокеју са Канадом 6 утакмица (5 поена) и освајио је тај трофеј. Лемју је у сезони 2005/2006 играо 14 утакмица, а 12 преседео на клупи (који му напротив томе иду у статистику, тако да је укупан број 26) и постигао 22 поена. 26. децембра 2005. године одиграо је своју последњу утакмицу у каријери. Након дијагнозе лекара да има срчаних проблема Марио најављује свој други опроштај од активне игре.

Референце[уреди]

  1. ^ а б „Lemieux leaves with a heavy heart“. CBC Sports. 24. 1. 2006. Приступљено 19. 9. 2007.. 
  2. ^ Miller, Saul. Hockey Tough. Human Kinetics. стр. 94. ISBN 978-0736051231 Приступљено 23. 9. 2007.. 
  3. ^ „Mario Lemieux“. Legends of Hockey Приступљено 21. 9. 2007.. 

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]