Маријан Бенеш

Из Википедије, слободне енциклопедије
Маријан Бенеш

{{{опис_слике}}}

Личне информације
Датум рођења 11. јун 1951.
Место рођења Београд (ФНРЈ)
Држављанство Застава Социјалистичке Федеративне Републике Југославије СФРЈ
Спортске информације
Спорт Бокс

Маријан Бенеш (Београд[1][2], ФНРЈ, 11. јун 1951) је био југословенски боксер из Бањалуке, сматра се за једног од најбољих југословенскох боксера свих времена. После бриљантне аматерске каријере и освојене златне медаље на првенству Европе у боксу 1973. године одржаном у Београду, прешао је у професионалце и освојио титулу европског првака у верзији Европске боксерске уније (ЕБУ) у лако-велтер категорији 1979. године. Маријан Бенеш се повукао из бокса 1983. године после тешке повреде ока.

Биографија[уреди]

Маријан Бенеш је рођен у Београду. Родитељи Јосип и Марија су били наставници. Под очевим утицајем, наставником музике, Маријан је научио да свира клавир и виолину тако да је за будућег боксера добио мало необично образовање. Маријан је имао три брата и сестру[1][3]. Своје детињство Маријан је провео у Тузли у боксерском клубу Слобода из Тузле. Животни пут му је кренуо боксерским, тада за њега неочекиваним, стазама када је као десетогодишњак ушао у ринг и победио супарника који је имао осамнаест година. Са шеснаест година Маријан потписује за Славију, боксерски клуб из Бања Луке, где је и остао током читаве своје аматерске каријере.[4]

Каријера[уреди]

Током своје аматерске каријере, Бенеш је освојио девет наслова првака Босне и Херцеговине, четири наслова првака Југославије и небројен број ревијалних титула[5].

На Европско аматерском првенству у боксу одржаном 1973. године у Београду освојио је титулу шампиона Европе у лако-велтер категорији. Те године је проглашен за спортисту године у избору листа дневног спротског листа „Спорт“. Убрзо после овог успеха Бенеш се разболео од хепатитиса, међутим за њега то није значио крај боксерске каријере. Изузетно тврдоглав и привржен боксу[1], одлучио се за наставак своје боксерске каријере. Учествовао је на Олимпијским играма 1976. у Монтреалу, Канада али је испао после друге рунде такмичења.

У професионалце је прешао 1977. године и веома брзо стигао у сам врх европског професионалног бокса. У свом граду Бања Луци је 17. маја 1979. године освојио титулу професионалног Европског шампиона у ЕБУ верзији, нокаутиравши свог противника, боксера из Француске, Жиберта Коена[6], у четвртој рунди.[7]. Титулу професионалног првака је успешно одбранио четири пута и на крају ју је изгубио на поене 1980. године од ВБА шампиона Ајуб Калуле у мечу који је одржан у Данској.[2]

Тешка повреда ока је успела оно што жутица није могла, окончала је Бенешову боксерску каријеру. Не зна се тачно из ког меча је ова повреда произашла, по некима 1983. године у мечу против Луиса Минчила,[2] по другима Бенеш је ову повреду вукао још од 1979. године, од борбе против Сандија Тореса у Зеници[5]. Током своје каријере, Бенеш је имао небројено пуно повреда неке од њих за које се зна су двадесет шест пута сломљене кости на различитим местима. Повреде гласних жица које су узроковале да његов говор постане тих и спор[1].

Бенеш је имао укупно 39 професионалних мечева, од којих је 32 победио (21 меч нокаутом) а шест је изгубио (три нокаутом) и један меч је боксовао нерешено. Укупно је одбоксовао 233 професионалне рунде.

Бенеш се повукао из бокса 1983. године и боксовао је још два егзибициона меча током деведесетих година прошлог века. Бенеш сада ради у боксерском клубу Феникс из Бања Луке.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ а б в г Davor Pašalić (2. 3. 2004.). „Boksački prvak koji se u svom kafiću tukao 15 puta dnevno“ (на Хрватски). Nacional. 
  2. ^ а б в Per-Ake Persson. „Where are they now? Marijan Beneš“. Retired Boxers Foundation. 
  3. ^ T. Čanak (26. 2. 2004.). „(Bio jednom) jedan šampion“ (на Serbian). Glas javnosti. 
  4. ^ „Leksikon YU mitologije:Marijan Beneš“. 
  5. ^ а б „Ring zamijenio nalivperom“ (на Serbian). Nezavisne novine. 12. 6. 2005.. 
  6. ^ „Gilbert Cohen“. BoxRec.com. 
  7. ^ „Marijan Beneš osvojio titulu prvaka Evrope“. 17. 5. 1979.. 

Спољашње везе[уреди]