Марко Нешић

С Википедије, слободне енциклопедије
Марко Нешић
чика Марко
Лични подаци
Датум рођења(1873-03-02)2. март 1873.
Место рођењаНови Сад, Аустроугарска
Датум смрти30. април 1938.(1938-04-30) (65 год.)
Место смртиНови Сад, Краљевина Југославија

Марко Нешић (Нови Сад, 2. март 1873[1] — Нови Сад, 3. април 1938) био је један од највећих српских композитора с краја XIX и почетка XX века је био бербер, есперантиста и тамбураш. Написао је преко 300 композиција.[тражи се извор]

Биографија[уреди | уреди извор]

Једно време је водио тамбурашки оркестар СЗПД Невен у Новом Саду, коме је 1911. године написао и посвети композицију „Невен коло“ – данас је химна друштва а у народу пева као стара градска песма. Иако је био истакнути активиста у радничком, културном и друштвеном животу Новог Сада и Војводине, највише ће остати упамћен по хармонизацији војвођанских песама. Завршио је берберски и столарски занат али се од 1890. године посветио искључиво музици и компоновању.

Издао је књигу „Школу за тамбуру“, сам је писао, компоновао и штампао своја дела, а на захтев их је слао тамбурашким оркестрима који су их изводили широм простора Балкана и Европе. Многе његове песме су снимљене на сингл плочама у Америци између 1914. и 1938. године. Свирао је прим тамбуру, брач и шаргију. Био је шеф тамбурашких оркестара Братимство, Бели Орао, Ексцелсиор...

Од његових песама које су прихваћене у народу и певају се као старе градске опесме, најпознатије су: „Жабаљка“ , „Богата сам имам свега“ , „Донес' ми вина крчмарице“, „Кад сам био млађан ловац ја“, „Невен Коло“ , „Ђувегије где сте да сте“ ,„Цветала ми ружа на пенџеру“ а песма „Биће скоро пропаст света“ је послужила као музички мотив у истоименом филму Саше Петровића, у коме је маестрално изводе дероњски тамбураши и оркестар Јанике Балаша.

Са тамбурашким оркестром Васе Јовановића наступао је у свим главим градовима Европе, где је постао загрижени симпатизер есперата. Године 1900. априла имали су Новосађани успешни (више пута поновљени) наступ у Дражђанима, у Саксонији, а предстојао им је концерт у Хамбургу. Професори дражђанског конзерваторијума су том тамбурашком оркестру доделили почасну диплому.[2]

Оснивач је друштва за есперанто у Новом Саду, које данас носи његово име.

Као велики симпатизер радничког и социјалистичког покрета био је омиљен у Новом Саду а сви су га звали једноставно чика Марко. На његовој сахрани, непосредно пред првомајске празнике 1938. године окупио се велики број новосађана као и припадника разних радничких организација, који су натписима на дотад невиђеном броју венаца одали пошту свом другу.

Референце[уреди | уреди извор]

Литература[уреди | уреди извор]

  • Са песмом у народу алманах, Тиски Цвет, Нови Сад, 2009.
  • Војвођанска тамбурица, Сава Вукосављев, Матица српска, Нови Сад, 1990.
  • Жице тамбурице, Савез музичких друштава Војводине, Нови Сад, 1985.
  • Архива СЗПД, Невен, Нови Сад, од 1892. до 1938.

Види још[уреди | уреди извор]