Марлон Брандо

Из Википедије, слободне енциклопедије
Марлон Брандо

Marlon Brando - The Wild One.jpg

Пуно име Марлон Брандо млађи
Датум рођења 3. април 1924.
Место рођења Омаха (Небраска, САД)
Датум смрти 1. јул 2004.
Место смрти Лос Анђелес (САД)
Супружник Ана Кашфи (1957—1959)
Мовита Кастанеда (1960—1962)
Тарита Терипија (1962—1972)

Марлон Брандо (енгл. Marlon Brando; Омаха, 3. април 1924Лос Анђелес, 1. јул 2004) је био амерички филмски глумац. Тумачио је широк спектар различитих улога: од ликова бунтовника преко лика америчког официра заљубљеног у Јапанку у филму Сајонара, нациста у Младим лавовима, хомосексуалца у Одсјајима у златном оку, психички растројеног аристократу у Последњем тангу у Паризу и ауторитативног шефа подземља у Куму, до одбеглог америчког официра у Апокалипси данас. Са лакоћом је баратао својим великим распоном глумачких могућности, што га је учинило узором младих глумачких нараштаја и идеалним избором за тумачење било које врсте карактера.[1]

Био је двоструки добитник Оскара за најбољег главног глумца: први пут је награђен 1954. за филм На доковима Њујорка, а други за улогу у филму Кум. Поред тога, номинован је за још шест Оскара. Добио је два Златна глобуса, три Награде BAFTA и Канске награде за најбољег глумца. Амерички филмски институт га је прогласио за једног од пет највећих глумаца двадесетог века.

Марлон Брандо је био једна од најутицајних личности поп културе.[2] Својим агресивним сексепилом и изразитом мужевношћу разбио је мит о углађеном, декадентном џентлмену као идеалу мушке лепоте. Захваљујући улози сировог мачо–мушкарца у филму Трамвај звани жеља покренуо је моду белих, уских мајица кратких рукава,[3] и наметнуо се као мушки еквивалент Мерилин Монро, највећег секс–симбола двадесетог века.[4]

Детињство и период пре глуме[уреди]

Марлон Брандо је рођен у породици Марлона Бранда старијег (1895—1965) и Дороти Пенбејкер Брандо (1897—1954) у Омахи (Небраска). Кад је имао једанаест година, родитељи су му се развели.[5] Његова мајка се убрзо са троје деце преселила у Санта Ану (Калифорнија), где је живела све до 1937. године, кад се помирила са бившим супругом и преселила у Либертивил (Илиноис). Породица је имала холаднске, ирске, немачке и енглеске корене.[6] Иако је Брандо тврдио да му је деда био Француз, Ежен Брандо (то је потврдило и неколико његових биографа), то је нетачно.[6] Његови деда и бака били су заправо Јуџин Брандо и Мари Холвеј, која је напустила мужа и дете кад је Брандов отац имао само пет година. Породица Брандо дуго је живела у држави Њујорк, а назив преимена се писао Brandow, а повезивана је са немачким имигрантом Јоханом Вилхелмом Брандауом, који је у Америку дошао почетком 18. века. Брандова мајка је радила у локалном позоришту и помогла младом Хенрију Фонди да почне своју глумачку каријеру, те тако скренула Брандову пажњу на позориште. Његов отац, Марлон старији радио је као фотограф. Брандова бака са мајчине стране, Беси Гон Пенбејкер Мејерс, са којом је Брандо можда био ближи него са мајком, била је такође неконвенционална. Како је као млада остала удовица, радила као секретарица да би се издржавала, касније као медицинска сестра у хришћанској добротворној организацији, била је изузетно позната у Омахи.[7] Њен отац, Милес Гон, био је лекар из Ирске, а њена мајка Џулија Вотс била је из Енглеске.

Брандо је од малих ногу био вешт имитатор, па је врло рано развио вештину опонашања људи који су га окруживали. Његова старија сестра, Џослин Брандо је ипак прва је почела глумачку каријеру, отишавши у Њујорк како би студирала на Америчкој академији драмских уметности. После се појавила на Бродвеју, а касније и у филмовима и на телевизији. Његова друга сестра, Френи, напустила је колеџ у Калифорнији како би студирала у Њујорку. Марлон је следио њихов пример. Имао је бурно детињство, понављао је разред у средњој школи, а касније је и избачен.[5] У шеснаестој години уписан је у војну школу Шатак у Фарибоуу (Минесота), коју је пре похађао и његов отац. У Шатаку се истакнуо у позоришту и веома добро се снашао у школи. На последњој години, 1943. године, прошао је са условном казном због дрскости према надређеном официру током маневара. Део те условне казне било је ограничено кретање у границама школе. Кад се покушао искрасти у град, ухваћен је и избачен из школе.[5] Следеће године је позван да се врати, али је одлучио да не заврши школу. Отац му је средио посао копања канала у граду преко лета. Међутим, Брандо је одлучио да следи пример своје сестре, те је отпутовао на источну обалу. Посетио је сестру Френсис у Њујорку на Божић 1942. године. Отац га је помагао финансијски шест месеци и чак му пронашао посао у трговини, међутим Марлон је већ испланирао своје даље школовање. Ишао је у неколико школа глуме, између осталих и на New School's Dramatic Workshop, где је са професорком Стелом Адлер савладао технику система Станиславског.[5]

Каријера[уреди]

Почеци: „Трамвај звани жеља“[уреди]

Брандо је користио своје глумачке вештине у својим првим улогама, у Сејвилу (Њујорк на Лонг Ајланду). Избачен је са пописа глумаца у глумачкој школи у Сејвилу због понашања, али је откривен у мањој представи и убрзо је наступио на Бродвеју. Критичари су га прогласили најперспективнијим глумцем на Бродвеју за улогу војног ветерана у представи Truckline Cafe, иако је представа комерцијално подбацила.

Марлон Брандо у филму Трамвај звани жеља

Још више се прославио 1947. године, улогом Стенлија Ковалског у представи Трамвај звани жеља Тенесија Вилијамса, коју је режирао Елија Казан. Брандо је хтео улогу па се одвезао на аудицију до Провинстауна у држави Масачусетс, где је Вилијамс проводио лето. Вилијамс је после рекао да је одмах знао коме ће дати улогу чим је видио Бранда. Брандов наступ означио је револуцију у глумачкој техници и поставио темеље за амерички модел глумачке методичности. Такав начин глуме никад пре није био виђен. Касније је позван у студио Ворнер брадерс на аудицију за филм Бунтовник без разлога, за који је касније ангажован Џејмс Дин. Брандов први наступ на филму био је у улози ветерана параплегичара у филму Људи из 1950. године. Како би се припремио за улогу, Брандо је провео месец дана у кревету у ветеранској болници.[8]

Још јачи утисак је оставио следеће године, кад се опет појавио у улози Стенлија Ковалског, али овај пут у филмској адаптацији Трамваја званог жеља. За ту улогу номинован је за Оскар за најбољег главног глумца, а номинације су се наставиле и следеће две године за улоге у филмовима Вива Запата! (1952) и Јулије Цезар (1953) у ком је глумио Марка Антонија. Ове четири Брандове улоге поставиле су нове стандарде, не само за друге глумце, него и за самог Бранда. Године 1953. је наступио и у представи Лија Фока Arms and the Man. Фок је био поносан да може рећи људима како је Марлон Брандо одбио понуду са Бродвеја у висини од 10.000 долара недељно, како би наступио у његовој представи у Бостону. Ту је био плаћен мање од петсто долара седмично. Био је то његов задњи наступ у позоришту.[9]

Утицај на поткултуру: „Дивљак“[уреди]

Брандо је постао херој млађе генерације након улоге Џонија Страблера, бунтовног мотоциклисте, у филму Дивљак. Створио је имиџ бунтовника за надолазећу рокенрол еру. Многи рокенрол музичари као што су Елвис Пресли имитирали су Брандов имиџ и понашање. Елвис је такође копирао Брандову улогу Џонија док је глумио Винса у филму Jailhouse Rock.[10] Брандо је зрачио сировом сексуалношћу, што је у биоскопе привлачило женску публику свих година. Шефови биоскопа присећали су се како су на распроданим матинејама деца трчала горе-доле по дворани имитирајући звук мотора док су им мајке седеле запањене.

Марлон Брандо био је херој и у очима Џејмса Дина,[1] који је рекао да му је он идол те да га копира као глумца и особу. Брандо је у својој аутобиографији Songs My Mother Taught Me тврдио, кад га је Елија Казан упознао са Џејмсом Дином на снимању филма Источно од раја: „Он је био нервозан кад ме упознао те ми дао до знања да не само имитира моју глуму него и верује како је то мој стил живота. Рекао је како учи свирати конга бубњеве и возити мотоцикл, а било је јасно да покушава унапредити свој рад“.[11] У својој је књизи још написао: „Кад сада гледам, схватам да није необично за људе да се служе нечијим обрасцима све док не пронађу своје, што је Џими у то време радио.“ Дин је имао обичај да увече позове Бранда, само да би чуо његов глас. Забринут због тога, као и због копирања њега самог које Дин непрестано покушава, Брандо га је када су се званично упознали, одвео иза сета и посаветовао да потражи помоћ психијатра.[11] Вилијам Бест, познати сценариста у то време, рекао је да је Брандова глума тешка као олово, док је Динова живахна и разиграна. Редитељ Ник Реј је чак преузео приказ банде из филма Дивљак и пренео га у свој филм Бунтовник без разлога, те на тај начин истакнуо Брандов утицај на младе. Бунтовничка култура, која је укључивала мотоцикле, кожне јакне, џинс и опште бунтовничко понашање, која је инспирисала генерације бунтовника,[12] развила се захваљујући филму Дивљак, те Брандовој јединственој личности и карактеру. Продаја мотоцикала и опреме везане за њих, кожних јакни, џинса, чизама и мајица нагло је порасла широм земље.[13] Филм је оставио сличан утисак на прекоокеанску публику, док су локални религијски ауторитети јадиковали о утицају филма на младе.

1954—1959: „На доковима Њујорка“[уреди]

Под Казановом редитељском палицом, Брандо је коначно добио Оскар за најбољег главног глумца за улогу Терија Малоја у филму На доковима Њујорка. У пуно пута цитираној сцени у таксију (Могао сам бити неко и нешто) Казан је тврдио да је само ставио Рода Стајгера и Бранда у задњи део таксија и пустио камеру да снима без икаквих упута, а да су два глумца у целости импровизовали разговор.[14]

Брандо у филму На доковима Њујорка

Бранду се није свидела оригинална сцена написана у сценарију. У њој Чарли (Стајгер) гура пиштољ у братова ребра и каже му да се одлучи пре него што стигну у улицу Ривер 437, али Брандо је то сматрао нереалним. Рекао је Казану како не може веровати да би човек то могао рећи брату те да публика неће веровати да би овај тип, који је био близак са братом цео живот и за којег се бринуо тридесет година, потегнуо пиштољ у његова ребра и претио да ће га убити. Једноставно није било веродостојно. На крају су понављали сцену неколико пута, али Брандо је упорно понављао: „Једноставно није у реду, Гаџ (Казанов надимак), стварно није у реду.“ Казан је коначно пристао, након чега су Брандо и Стајгер потпуно импровизовали сцену која је тако потпуно промењена.[14] Казану се свидела па ју је оставио. Брандо је после тријумфа наставио да бира разнолике улоге: у филму Момци и девојке глумио је Скаја Мастерсона, а морао је и певати. У филму Чајџиница на августовској месечини наступио је у улози јапанског преводиоца за америчку војску у Јапану након рата; у филму Сајонара глумио је америчког пилота, а у Младим лавовима нацистичког официра. Иако је за улогу у Сајонари добио још једну номинацију за Оскара, његова глума изгубила је крајем педесетих енергију и правац, а он сам постајао је изузетно тежак за сарадњу.

1960—1969: „Одсјаји у златном оку“[уреди]

Брандо је шездесетих година играо у мањим филмовима, те је његова карија кренула силазном путањом. Крајем деценије готово да је утонуо у заборав, што бирајући погрешне филмове, што захваљујући свом ексцентричном понашању. Међу познатијим филмовима из тог периода се истичу Побуна на броду Баунти из 1962. и вестерн Једнооки Џек — једини филм који је Брандо и режирао. Године 1967. глумио је поред две велике филмске звезде — Софије Лорен у романтичној драми Грофица из Хонгконга и поред Елизабет Тејлор у драми Одсјаји у златном оку, где је био у улози пуковника који потискује своју хомосексуалност. Филм који је Марлон често истицао као свој омиљени је био Гори! из 1969. И ово је био још један комерцијални дебакл, који је потпуно покопао популарност коју је глумац стицао током двадесет година каријере.

1970—1979: „Кум“[уреди]

Марлон Брандо је 1971. године био номинован за Награду BAFTA за најбољег главног глумца за филм Дошли су ноћу, међутим тек је следећи филм направио прави преокрет у његовој каријери. Лик Вита Корлеонеа у криминалистичком трилеру Кум из 1972. је један од најпознатијих филмских ликова у историји. Часопис Емпајер (ен- The Empire) га је уврстио међу десет највећих филмских ликова,[15] док га је Премијер (ен- The Premiere) прогласио најбољим ликом свих времена.[16] Редитељ Френсис Форд Копола је наговорио Бранда на пробно снимање, где је овај употребио вату како би симулирао надувене образе.

Брандо као Вито Корлеоне у филму Кум

Копола је био одушевљен Брандовим наступом у улози шефа мафијашке породице, али се морао борити са продуцентима да ангажује темпераментног глумца, чији су захтеви постали неподношљиви. Студио је пак хтео да улогу добије Дени Томас. Томас је међутим осетио да је Брандо као створен за ту улогу, па је одбио понуду, и штавише стао иза Кополе и осталих који су сведочили пробном снимању.[17] Брандо је био сензационалан, поготово у сцени састанка мафијашких ривала, која се сматра једном од најпознатијих у историји филма. Брандо је за своју изведбу освојио Златни глобус за најбољег глумца у главној улози и Оскар за најбољег главног глумца, али је одбио да га прими. Бојкотовао је свечану церемонију, остављајући мање познатој глумици Сашин Литлфедер да објасни његове разлоге. Она је рекла да је глумац згрожен искоришћавањем Индијанаца у телевизијске сврхе и њиховим третирањем од стране Холивуда.[18] Исте године Барндо је потврдио репутацију лошег момка, коју је градио годинама. Наиме, изнервиран упорношћу фотографа Рона Галела, ударио га је песницом и разбио му вилицу. Када би касније снимао Бранда, Галел би носио кацигу за амерички фудбал.[19]

Одмах после овог филма, Марлон је одиграо још једну изузетно похваљену улогу у филму Последњи танго у Паризу, режисера Бернарда Бертолучија. Постојале су бројне контроверзе у вези с тим филмом, а једна од њих је био његов претерано еротски садржај.[20] Међутим, Академија је поновно номиновала Бранда у категорији за најбољег главног глумца. Његова каријера је након овога поново постала превртљива. Добио је хонорар од 1.000.000 долара за улогу пуковника Керца у филму Апокалипса данас. Договор је био да буде мршав и у форми, као и да прочита књигу Срце таме. Он се пак појавио предебео, а није ни прочитао књигу. Због тога је његов лик сниман у затамњеној просторији, а већину дијалога је импровизовао. Након што је завршио његова снимања, редитељ Копола га је замолио да остане још сат времена, да сцену док говори Ужас, ужас сними у крупнијем плану. Брандо је за тих сат времена затражио (и добио) 75.000 долара.[21] После овог филма, његова тежина постала је један од пресудних фактора у избору улога.

Каснија каријера[уреди]

После филма Апокалипса данас играо је Џор-Ела, Суперменовог оца, у првом филму Супермен. Прихватио је улогу само због доброг хонорара и потврде да неће морати да чита сценарио унапред, те да ће камера приказивати нешто друго док његов лик говори.[22] Брандо је наступио и у наставку серијала, Супермен 2, али продуценти су одбили да му плате као за први филм, па је глумац забранио да се приказују његове сцене.[23] Међутим, након Брандове смрти тај део филма поновно је убачен у редитељеву верзију филма 2006. године (Супермен II: Верзија Ричарда Донера). Две године након своје смрти, поновио је улогу Џор-Ела у задњем наставку серијала Повратак Супермена, у којем је употребљен некоришћени архивски материјал са Брандом у улози Џор-Ела из прва два филма. Осим тога, током филма коришћен је и Марлонов глас. Други каснији наступи, као у филму Острво доктора Мороа и Дон Хуан де Марко, зарадили су најлошије критике у његовој каријери и било је очигледно да му није стало до мишљења критике.[24] Ипак, све је изненадио филмом Бела сезона суше за који је био номинован за Оскар за најбољег споредног глумца. Филм се бавио расном дискриминацијом у Африци, те је разумљиво да је Брандо као борац за људска права показао велико интересовање за филм и дао све од себе да одигра једну од најбољих улога у каријери. Тим Бертон му је потом понудио улогу Пингвина у филму Повратак Бетмена, коју је глумац прихватио, али Ворнер брадерс није одобрио његов наступ у филму. У свом последњем филму, Плен из 2001, глумио је са пријатељем Робертом де Ниром.

Приватни живот[уреди]

Љубавни живот и пропали бракови[уреди]

Марлон се 1957. венчао са слабо познатом глумицом Аном Кашфи. Урадио је то у уверењу да она има индијанско порекло. Заправо се звала Џоун О'Калахан, била је из Велса и одгајана као католикиња.[25] Лагала је Бранда за прави идентитет и облачила се као Индијанка, будући да је Брандо волео егзотичне жене.[26] Развели су се 1959. године, након рођења сина Кристијана Бранда. Већ следеће године оженио се са Мовитом Кастанедом, седам година старијом мексичком глумицом; развели су се 1962. године.[26] Кастанеда се појавила у филму Побуна на броду Баунти из 1935. године, неких двадесетседам година пре римејка из 1962. у којем је Брандо наступио као Флечер Кристијан. Брандово понашање током снимања филма још је више утврдило његову репутацију тешке звезде. Био је крив за промену редитеља и пробијање буџета, иако је демантовао своју одговорност и за једно и за друго. Искуство са снимања филма дубоко је променило његов живот. Заволео је Тахити, где је филм сниман, и народ на њему. Закупио је део атола на деведесетдевет година,[27] на којем је мислио да изгради лабораторију за очување околине и лечилиште. Ту је упознао и глумицу Тариту Терипију и његов брак са Кастанедом је био практично окончан. Тарита је постала Брандова трећа супруга 10. августа 1962. године, са само двадесет година — била је осамнаест година млађа од Бранда кад су се венчали. У чланку из часописа Motion Picture из 1961. Брандо је описао како је била наивна и припроста.[28] Терипија је постала мајка двоје његове деце. Развели су се у јулу 1972. године, а Марлон је изградио хотел на свом острву и више се никада није женио.

У својој аутобиографији Songs My Mother Taught Me, Брандо тврди да се једне ноћи појавио у стану Мерилин Монро и да су тада почели везу која је трајала више година. Пре тога су се упознали на једној забави. Она је свирала клавир у углу и нико није обраћао пажњу на њу. Он јој је пришао и започео разговор. Рекао је још да су имали телефонски разговор неколико дана пре њене смрти. Касније је тврдио да је убијена.[29][30] Осим ње и Волија Кокса, никога посебно није издвојио у аутобиографији. Тврдио је да је имао бројне романсе и авантуре, али своје бракове, жене и децу уопште није споменуо.[30]

Контроверзе о сексуалном опредељењу[уреди]

У Брандовој биографији The Only Contender из 1976. године, аутор Гари Кери је цитирао Бранда: „Као и многи мушкарци, и ја сам спавао са мушкарцима и не стидим се тога. И никада ме није било брига шта други мисле о мени.“[31][32] Фотографије које су кружиле интернетом то су и потврдиле. За његовог дугогодишњег љубавника је проглашен глумац Вали Кокс. Аутор је опет цитирао Бранда: „Да је Вали жена, оженио бих га те бисмо живели дуго и срећно.“ На интернету се појавила и фотографија на којој Брандо орално задовољава Кокса. Биограф је потврдио да се ради о слици која заиста постоји, али да се не ради о сексуалном чину, већ о шали.[33][34] Након што је Кокс умро, Брандо је чувао његов пепео тридесет година, а разасут је заједно са његовим у исто време, у Долини смрти и на Тахитима. Коксова трећа жена то је открила тек кад је Брандо дао интервју Тајму: „Имам Валијев пепео у својој кући. Разговарам са њим стално.“[35] Хтела је да га тужи што је присвојио пепео њеног мужа, али ниједан адвокат није хтео да прихвати случај.[36]

Поред тога, Марлон се декларисао као бисексуалац.[37]

Политика[уреди]

Грађанска права[уреди]

Брандо је 1946. године, пружио подршку Јеврејима наступивши у контроверзној проционистичкој драми Застава је рођена, која је настала 1886. године. Брандов наступ означио је три највећа проблема послератног периода: борбу за оснивање јеврејске државе, кријумчарење преживелих жртава холокауста у Палестину и борбу против расне сегрегације у Сједињеним Државама. У августу 1963. године, Марлон се придружио гомили у Маршу на Вашингтон заједно са пријатељима и колегама Харијем Белафонтеом, Џејмсом Гарнером, Чарлтоном Хестоном, Бертом Ланкастером и Сиднијем Поатјеом.[38] Након убиства Мартина Лутера Кинга млађег, Брандо је гласно подржао његов рад.[39] Чинило се како он, као богата и велика звезда, притом белац, из тога може извући само штету својој каријери. Ипак, мало након смрти Кинга, Брандо је најавио како се повлачи из поставе филма The Arrangement, чије је снимање требало да почне, како би се посветио покрету за грађанска права. Његова улога у афроамеричком покрету против сегрегације заправо је почела пре Кингове смрти. Почетком шездесетих, Брандо је донирао хиљаде долара покретима за грађанска права и основао фондове за стипендије.[40] У то време, већ је наступао у филмовима који су носили поруку о толеранцији – у љубавној драми Сајонара, који је говорио о љубави између људи различите боје коже и у филму Ружни Американац, који описује управљање америчког вођства у иностранству и његов погубни ефекат на становнике страних земаља. По многима, у борби против дискриминације најдаље је отишао када је одлучио да бојкотује доделу Оскара и да одбије свој Оскар за најбољег главног глумца у Куму. Урадио је као израз протеста против коришћења Индијанаца у сврхе филмске индустрије.

Приговори у вези јеврејских стереотипа[уреди]

У јануарском издању Плејбоја из 1979. године, Брандо је изазвао контроверзе рекавши како Јевреји управљају Холивудом. „Видели сте сваку расу оцрњену, али никад нисте видели искомпромитованог Јеврејина јер они не допуштају да се то приказује на филму.“[41] Сличне наводе је изрекао и у емисији Шоу Ларија Кинга у априлу 1996. године: „Холивуд воде Јевреји; он је у власништву Јевреја, а они би требало да буду осетљивији према проблемима других који пате. Јер су они израбљени. Видели смо црнчуге и жабаре, видели смо Кинезе, видели смо опасне косооке Јапанце, видели смо подмукле Филипинце, видели смо све, али никад Јевреје. Зато што су знали да се ту повлачи црта.“ Кинг је упитао: „Говорите као антисемити који кажу да су Јевреји...“, након чега га је Брандо прекинуо: „Не, не, ја ћу бити први који ће искрено похвалити Јевреја и рећи Хвала Богу на Јеврејима“.[42]

Ејбрахам Фоксман, председник Антиклеветничке лиге (АДЛ), поручио је да би Брандо требало да зна да је оно што је рекао очито погрешно, изразито увредљиво те иде на руку антисемитима и њиховим задртим присталицама. Његови коментари потенцирају стогодишњу лаж о јеврејској контроли и завери, а његово коришћење антисемитских епитета је штетно за све Јевреје. и затражио званично извињење.[43] Иако се Брандове изјаве, извађене из контекста, могу сматрати увредљивим, он је цео живот поштовао Јевреје, што може потврђује његова веза са породицом Стеле Адлер и другима, а неко време је финансирао ционистичку политичку странку Иргун.[44] У својој аутобиографији Songs My Mother Tought Me, записао је: „Једна од највећих мистерија која ме је мучила је тај како су Јевреји, који чине тако мали дио светске популације, успели постићи толико и истакнути се на толико подручја - науке, музике, медицине, књижевности, уметности, бизнису итд.... Они су невероватан народ. Замислите прогон који су проживљавали столећима: прогоне, паљења храмова, козачке устанке, уништавање породичних корена, њихово распршивање по свету и холокауст. Ипак, њихова култура је преживела, а Јевреји су постали најобразованији народ који је свет икада имао.“ [45][30]

Последње године[уреди]

Породични проблеми[уреди]

Смрт[уреди]

Уместо да се на крају каријере концентрише на глуму, Брандо се још чешће сукобљавао са редитељима и продуцентима. Избегавао је да учи текст и постављао ултиматум – или текст или он. Са друге стране, глумци су га сматрали племенитим и духовитим, и доживљавали га као подршку и ослонац. Када је снимио последњи филм, Марлон се повукао на Тахити, а његова тежина достигла је чак 136 килограма.[46] Брандо је био дугогодишњи пријатељ Мајкла Џексона те га је пред смрт често посећивао на његовом имању Недођија, одмарајући се тамо недељама. Учествовао је и на Џексоновим концертима поводом 30. годишњице самосталног деловања 2001. године, а појавио се и у петнаестоминутном видео-споту You Rock My World исте године. Марлон је умро 1. јула 2004. године у осамдесетој години живота. Као узрок смрти наведени су његови дугогодишњи проблеми са дисајним органима, али и срчани проблеми, дијабетес и рак јетре.[47] Кремиран је, а његов пепео расут је на два места, заједно са пепелом његовог пријатеља Волија Кокса.[48] Један део расут је на Тахитију, а други у Долини смрти.

Према Форбсу, приходи од објеката у Брандовом поседу износе девет милиона долара годишње, па глумац спада међу десет мртвих звезда са највећом зарадом после смрти.[49]

Филмографија[уреди]

Филмографија Марлона Бранда
Година Назив Улога Награде Остали глумци
1950 Људи Кенет Вилчек
(Kenneth Wilcheck)
1951 Трамвај звани жеља Стенли Ковалски
(Stanley Kowalski)
номинован - Оскар за најбољег главног глумца Вивијен Ли
Ким Хантер
Карл Малден
1952 Вива Запата! Емилијано Запата
(Emiliano Zapata)
Награда BAFTA за најбољег глумца у главној улози
Најбољи глумац (Кански филмски фестивал)
номинован - Оскар за најбољег главног глумца
Ентони Квин
1953 Јулије Цезар Марко Антоније
(Mark Antony)
Награда BAFTA за најбољег глумца у главној улози
номинован - Оскар за најбољег главног глумца
Дебора Кер
Џејмс Мејсон
Џон Гилгуд
Грир Гарсон
Дивљак Џони Стаблер
(Johnny Strabler)
Ли Марвин
1954 На доковима Њујорка Тери Малој
(Terry Malloy)
Оскар за најбољег главног глумца
Награда BAFTA за најбољег глумца у главној улози
Златни глобус за најбољег главног глумца (драма)
Карл Малден
Ева Мари Сејнт
Дезире Наполеон Бонапарта
(Napoleon Bonaparte)
Џин Симонс
Мерл Оберон
1955 Момци и девојке Скај Мастерсон
(Sky Masterson)
Џин Симонс
Френк Синатра
1956 Чајџиница на августовској месечини Сакини
(Sakini)
номинован - Златни глобус за најбољег главног глумца (комедија) Глен Форд
1957 Сајонара Лојд Гравер
(Lloyd Gruver)
номинован - Оскар за најбољег главног глумца
номинован - Златни глобус за најбољег главног глумца (драма)
Џејмс Гарнер
Марта Скот
1958 Млади лавови Кристијан
(Christian)
номинован - Награда BAFTA за најбољег глумца у главној улози Монтгомери Клифт
Максимилијан Шел
1959 Змијска кожа Валентајн Гзавије Змијска кожа
(Valentine "Snakeskin" Xavier)
Џоана Вудвард
Ана Мањани
1961 Једнооки Џек Рио
(Rio)
Карл Малден
1962 Побуна на броду Баунти Флечер Кристијан
(Fletcher Christian)
Ричард Харис
Хју Грифит
1963 Ружни Американац Харисон Картер Маквајт
(Harrison Carter MacWhite)
номинован - Златни глобус за најбољег главног глумца (драма)
1964 Ноћна прича Фреди Бенсон
(Freddy Benson)
Дејвид Нивен
1965 Моритури Роберт Крејн
(Robert Crain)
Јул Бринер
1966 Потера без милости Калдер
(Sheriff Calder)
Џејн Фонда
Роберт Редфорд
Роберт Дувал
Миријам Хопкинс
Југозападно од Соноре Мет Флечер
(Matt Fletcher)
1967 Грофица из Хонгконга Огден Мирс
(Ogden Mears)
Софија Лорен
Одсјаји у златном оку Велдон Пенделтон
(Weldon Penderton)
Елизабет Тејлор
1968 Канди Гриднл
(Grindl)
Ноћ следећег дана Бад
(Bud)
Рита Морено
1969 Гори! Вилијам Вокер
(William Walker)
1972 Дошли су ноћу Питер Квинт
(Peter Quint)
номинован - Награда BAFTA за најбољег глумца у главној улози
Кум Вито Корлеоне
(Vito Corleone)
Оскар за најбољег главног глумца
Златни глобус за најбољег главног глумца (драма)
номинован - Награда BAFTA за најбољег глумца у главној улози
Ал Пачино
Дајана Китон
Роберт Дувал
Џејмс Кан
Последњи танго у Паризу Пол
(Paul)
номинован - Оскар за најбољег главног глумца
номинован - Награда BAFTA за најбољег глумца у главној улози
Марија Шнајдер
1976 Двобој на Мисурију Роберт Клејтон
(Robert Clayton)
Џек Николсон
Ренди Квејд
1978 Супермен Џор Ел
(Jor-El)
Џин Хекман
Кристофер Рив
1979 Апокалипса данас Волтер И. Керц
(Walter E. Kurtz)
Мартин Шин
Лоренс Фишберн
Харисон Форд
Роберт Дувал
1980 Формула Адам Штајфел
(Adam Steiffel)
номинован - Златна малина за најгорег споредног глумца Џон Гилгуд
1989 Бела сезона суше Ијан Макензи
(Ian McKenzie)
номинован - Оскар за најбољег споредног глумца
номинован - Награда BAFTA за најбољег глумца у споредној улози
номинован - Златни глобус за најбољег споредног глумца
Сузан Сарандон
Доналд Садерланд
1990 Бруцош Кармајн Сабатини
(Carmine Sabatini)
Метју Бродерик
1992 Кристофер Колумбо: Откриће Томас де Торкемада
(Tomas de Torquemada)
номинован - Златна малина за најгорег споредног глумца Кетрин Зита-Џоунс
Бенисио дел Торо
1995 Дон Хуан де Марко Џек Миклер
(Jack Mickler)
Џони Деп
Феј Данавеј
1996 Острво доктора Мороа доктор Моро
(Dr. Moreau)
Златна малина за најгорег споредног глумца
номинован – Златна малина за најгори глумачки пар
Вал Килмер
1997 Храбри Макарти
(McCarthy)
Џони Деп
1998 Лова до крова Варден Соренсон
(Warden Sorenson)
Мира Сорвино
Чарли Шин
Доналд Садерланд
2001 Плен
(последњи филм)
Макс
(Max)
Роберт де Ниро
Едвард Нортон
Анџела Басет
2006 Повратак Супермена
(архивски материјал)
Џор Ел
(Jor-El)
Брандон Раут
Кејт Бозворт
Кевин Спејси


Референце[уреди]

  1. ^ а б „BBC NEWS | Entertainment | Brando's brooding influence“ Приступљено 15. 8. 2011.. 
  2. ^ „Variety100.com - Celebrating 100 Years of Variety“ Приступљено 23. 8. 2011.. 
  3. ^ „Marlon Brando proslavio majicu kratkih rukava - Moda - Život - Dalje.com“ Приступљено 15. 8. 2011.. 
  4. ^ Hall, Susan G. (2006). American Icons: An Encyclopedia of the People, Places, and Things that Have Shaped Our Culture. Greenwood Publishing Group. стр. 468. ISBN 9780275984298. 
  5. ^ а б в г „Biography - Marlon Brando, 1924-2004: One of the Greatest Actors of All Time (VOA Special English 2008-11-14)“ Приступљено 15. 8. 2011.. 
  6. ^ а б „Genealogy.com: Ancestry of Marlon Brando“ Приступљено 15. 8. 2011.. 
  7. ^ „Marlon Brando Biography - Monsters and Critics“ Приступљено 15. 8. 2011.. 
  8. ^ „The Men (1950) - Trivia - IMDb“ Приступљено 16. 8. 2011.. 
  9. ^ „Marlon Brando Biography - Marlon Brando“ Приступљено 16. 8. 2011.. 
  10. ^ „Marlon Brando: Movies“ Приступљено 15. 8. 2011.. 
  11. ^ а б „James Dean (I) - Biography“ Приступљено 15. 8. 2011.. 
  12. ^ „The Influence of The Wild One - Classic Film“ Приступљено 15. 8. 2011.. 
  13. ^ „Falcon Motorcycles : Movie Review: THE WILD ONE“ Приступљено 15. 8. 2011.. 
  14. ^ а б „On the Waterfront (1954) - Trivia - IMDb“ Приступљено 16. 8. 2011.. 
  15. ^ „The 100 Greatest Movie Characters| 10. Vito Corleone | Empire | www.empireonline.com, Empire Features“ Приступљено 16. 8. 2011.. 
  16. ^ „100 Greatest Movie Characters of All Time“ Приступљено 16. 8. 2011.. 
  17. ^ „The Godfather (1972) - Trivia - IMDb“ Приступљено 16. 8. 2011.. 
  18. ^ „Marlon Brando - Biography“ Приступљено 16. 8. 2011.. 
  19. ^ „Montville's Ron Galella Made A Career of Photographing Celbrities in Unguarded Moments-www.njmonthly.com“ Приступљено 23. 8. 2011.. 
  20. ^ „IMDb - Last Tango in Paris (1972)“ Приступљено 16. 8. 2011.. 
  21. ^ „Apocalypse Now (1979) - IMDb“ Приступљено 16. 8. 2011.. 
  22. ^ „Superman (1978) - Trivia - IMDb“ Приступљено 23. 8. 2011.. 
  23. ^ „Superman II (1980) - Trivia - IMDb“ Приступљено 23. 8. 2011.. 
  24. ^ „The Island of Dr. Moreau (1996) - Awards“ Приступљено 23. 8. 2011.. 
  25. ^ „Marlon Brando | The greatest actor of all time.“ Приступљено 23. 8. 2011.. 
  26. ^ а б „Marlon Brando“ Приступљено 23. 8. 2011.. 
  27. ^ „Celebrity Marlon Brando's Private Island - Tetiaroa Atoll | Private Islands Magazine“ Приступљено 23. 8. 2011.. 
  28. ^ „Tarita teriipia photos“ Приступљено 23. 8. 2011.. 
  29. ^ „Marilyn Monroe & Marlon Brando Had Decade-Long Affair; Brando Believed She Was Murdered | TRUTHQUAKE NEWS“ Приступљено 23. 8. 2011.. 
  30. ^ а б в Lindsey, Robert; Brando, Marlon (1994). Brando: songs my mother taught me. New York: Random House. ISBN 978-0-679-41013-3. 
  31. ^ „HOMOSEXUAL QUOTES“ Приступљено 23. 8. 2011.. 
  32. ^ „Marlon Brando Quotes - Marlon Brando“ Приступљено 23. 8. 2011.. 
  33. ^ „The Internet Keeps Falling in Love with Marlon Brando's Fellatio Pic“ Приступљено 23. 8. 2011.. 
  34. ^ „Marlon Brando“ Приступљено 23. 8. 2011.. 
  35. ^ „WALLY QUOTES“ Приступљено 23. 8. 2011.. 
  36. ^ „Wally Cox (I) - Biography“ Приступљено 23. 8. 2011.. 
  37. ^ Stern, Keith (2009). Queers in history: the comprehensive encyclopedia of historical gays, lesbians and bisexuals, and transgenders. BenBella Books. стр. 70. ISBN 978-1933771878. 
  38. ^ Baker, Russell. "Capital Is Occupied by a Gentle Army." (PDF) The New York Times, August 28, 1963, pp. 17.
  39. ^ „Marlon Brando - Biography“ Приступљено 11. 9. 2011.. 
  40. ^ Archival footage of Marlon Brando with Bobby Seale in Oakland, 1968., Приступљено 11. 4. 2013.
  41. ^ „Playboy Cyber Club Login - Members Login, Join the Cyber Club“ Приступљено 29. 8. 2011.. 
  42. ^ „Marlon Brando on Jewish Influence On U.S. Culture in Films“ Приступљено 29. 8. 2011.. 
  43. ^ „ADL OUTRAGED BY MARLON BRANDO'S REMARKS ON JEWS IN HOLLYWOOD CALLS ON ACTOR TO REPUDIATE ANTI-SEMITIC CANARD AND APOLOGIZE“ Приступљено 29. 8. 2011.. 
  44. ^ „My Seder With Brando | Arts | Jewish Journal“ Приступљено 29. 8. 2011.. 
  45. ^ „The religion of Marlon Brando, actor“ Приступљено 29. 8. 2011.. 
  46. ^ „Marlon Brando - eNotes.com Reference“ Приступљено 12. 9. 2011.. 
  47. ^ „Marlon Brando“ Приступљено 12. 9. 2011.. 
  48. ^ „Wild things - Times Online“ Приступљено 12. 9. 2011.. 
  49. ^ „Top-Earning Dead Celebrities - Forbes.com“ Приступљено 12. 9. 2011.. 

Литература[уреди]

  • Brando, Anna Kashfi and E.P. Stein. Brando for Breakfast. ISBN 978-0-517-53686-5. 
  • Hall, Susan G. (2006). American Icons: An Encyclopedia of the People, Places, and Things that Have Shaped Our Culture. Greenwood Publishing Group. ISBN 9780275984298. 
  • Lindsey, Robert; Brando, Marlon (1994). Brando: songs my mother taught me. New York: Random House. 
  • Stern, Keith (2009). Queers in history: the comprehensive encyclopedia of historical gays, lesbians and bisexuals, and transgenders. BenBella Books. стр. 70. ISBN 978-1933771878. 

Спољашње везе[уреди]

Са других Викимедијиних пројеката :


Претходник:
Вилијам Холден
Оскар за најбољег глумца, 1954. Наследник:
Ернест Боргнајн
Претходник:
Џин Хекман
Оскар за најбољег глумца, 1972. Наследник:
Џек Лемон
Претходник:
{{{пре3}}}
{{{списак3}}} Наследник:
{{{после3}}}
Претходник:
{{{пре4}}}
{{{списак4}}} Наследник:
{{{после4}}}
Претходник:
{{{пре5}}}
{{{списак5}}} Наследник:
{{{после5}}}
Претходник:
{{{пре6}}}
{{{списак6}}} Наследник:
{{{после6}}}
Претходник:
{{{пре7}}}
{{{списак7}}} Наследник:
{{{после7}}}
Претходник:
{{{пре8}}}
{{{списак8}}} Наследник:
{{{после8}}}