Марсело Каитано

Из Википедије, слободне енциклопедије
Марсело Каитано

Marcello caetano.jpg

Биографија
Датум рођења 17. август 1906.
Место рођења Лисабон (Португалија)
Датум смрти 26. октобар 1980.
Место смрти Рио де Жанеиро (Бразил)
Политичка партија Национални савез
Професија правник, политичар
Мандат(и)
102. премијер Португалије
27. септембар 196825. април 1974.
Претходник Антонио де Оливеира Салазар
Наследник Антонио де Спинола (вд)

Марсело Жозе дас Невес Алвес Каитано (порт. Marcello José das Neves Alves Caetano; Лисабон, 17. август 1906Рио де Жанеиро, 26. октобар 1980) био је португалски политичар и последњи премијер португалске Нове државе, срушен с власти у каранфилској револуцији.

Биографија[уреди]

Рођен је 1906. године у Лисабону. Докторирао је право и касније био професор на Правном факултету Универзитета у Лисабону, чији је касније био девети декан по реду. Још у младости се по политичким уверењима дефинисао као ултраконзервативац и реакционар[1], а политичку каријеру је започео 1930-их током првих година Салазарове Нове државе. Већ је 1940. године постао председник Португалске омладинске организације. Паралално с напредовањем у политици, напредовао је у и академској заједници, објављивао књиге и предавао право.

Између 1944. и 1947, Каитано је био министар за колоније, а од 1947. председник Извршног комитета владајуће странке, Националног савеза. Био је и председник Корпоративне коморе од 1949. до 1955. године. Од 1959. је био 9. ректор Лисабонског универзитета, али је након масовних студентских демонстрација 1962. био присиљен да поднесе оставку на ту функцију[2].

Премијер[уреди]

Августа 1968. године, дотадашњи премијер Салазар претрпео је ненадани срчани удар и након 36 година владавине лишен премијерске функције. Тадашњи председник Америко Томас одмерио је потенцијалне Салазарове наследнике и одлучио да функцију премијера додели Каитану 28. септембра 1968. године[3] . Томас се око своје одлуке није посаветовао са Салазаром. Напротив, према неким тврдњама, Салазар је све до своје смрти у јулу 1970. био уверен да је премијер.

Каитано је покренуо неке реформе на пољу економије, али није ништа учинио по питању политичких слобода. Прве године његове владавине обележио је привредни раст, али се стање погоршало након нафтне кризе 1973. године. Све веће незадовољство међу народом узроковао је и непопуларни рат у афричким колонијама. Сваке је године 40 % португалског буџета одлазило на трошкове рата у колонијама, а његов крај се није назирао. До 1973, у практички свим колонијама су ослободилачки покрети контролисали највеће делове земље, док је португалска војска била стационирана само у већим градовима.

Каитано је током своје владавине заправо био фигура у сенци председника Томаса, који је пак за време Салазара имао више церемонијалну улогу у власти. Каитано је због тога неко време размишљао да се на следећим изборима кандидује за новог председника, али је напустио ту идеју.

Пад с власти, егзил и смрт[уреди]

Од почетка 1974. године почели су да избијају на површину први знакови побуне против режима. Унутар војске је формирана група официра која је почела да планира пуч. У марту је покушан први пуч, али није успео. До тада је Каитано већ неколико пута понудио своју оставку на место премијера, али ју парламент није прихватио. Војска је 25. априла 1974. у каранфилској револуцији коначно срушила с власти режим Нове државе. Готово уопште није било отпора пучу.

Каитано је дао оставку на место премијера и био држан у кућном притвору неколико дана на острвима Мадера. После тога је отишао у егзил у Бразил, где је умро од срчаног удара у Рио де Жанеиру 1980. године[4].

Извори[уреди]

  1. ^ At 20, Caetano directed the review Ordem Nova (1926–1927), which declared itself on the cover as "Catholic", "monarchist", "anti-democratic", "anti-liberal", "counter-revolutionary", "anti-bourgeois", "anti-bolshevist" and "intolerant", among other epithets.
  2. ^ A direita radical na Universidade de Coimbra (1945–1974), MARCHI, Riccardo. A direita radical na Universidade de Coimbra (1945–1974). Anál. Social, Jul. 2008, nº 188, pp. 551–76. ISSN 0003-2573.
  3. ^ See Decree N° 48597.
  4. ^ Time Magazine, Приступљено 12. 4. 2013.

Спољашње везе[уреди]