Марсел Пруст

Из Википедије, слободне енциклопедије
Марсел Пруст

Marcel Proust 1900.jpg
Марсел Пруст

Информације
Пуно име Марсел-Валентин-Луј-Ежен-Жорж Пруст
Датум рођења 10. јул 1871.
Место рођења Париз (Француска)
Датум смрти 22. новембар 1922.
Место смрти Париз (Француска)
Дела
Најважнија дела У трагању за изгубљеним временом
Период импресионизам
Потпис

Marcel Proust signature.svg

Марсел Пруст (фр. Marcel-Valentin-Louis-Eugène-Georges Proust; Париз, 10. јул 1871Париз, 22. новембар 1922) био је француски интелектуалац, романописац, есејиста и критичар, најпознатији по делу У трагању за изгубљеним временом у 7 томова, које је издавано у периоду од 14 година (последња три постхумно) и које је оставило дубок траг, не само у Француској, већ и у европској књижевности 20. века и извршило велики утицај на многе књижевнике. Један је од представника импресионизма.

Биографија[уреди]

Слика која је запрепастила Прустову мајку: Марсел Пруст (седи), Роберт де Флер (лево), Лусијен Доде (десно)

Рођен у богатој лекарској породици, нежан и осетљив, у детињству је боловао од астме, што је обележило читав његов потоњи живот. Прустов отац, Ахил Адриjaн Пруст, био је угледан патолог и епидемиолог, заслужан за проучавање и покушаје излечења узрока и ширења колере, која се у то време ширила кроз Европу и Азију; био је аутор бројних чланака и књига о медицини и хигијени. Прустова мајка, Жан Клеманс Вил, била је кћи из богате и културне јеврејске породице из Елзаса.[1] Била је веома начитана; њена писма показују развијен смисао за хумор и довољно познавање енглеског језика да пружи помоћ сину у превођењу дела Џона Раскина.[2] Пруст је одгојен у очевој католичкој вери.[3] Крштен је 5. августа 1871. и касније се потврдио као католик, али никада није формално практиковао своју веру. Када је имао 9 година, доживео је први тежи напад астме и отад су га сматрали болешљивим дететом. Године 1882. постао је ученик школе Lycée Condorcet у Паризу. Због болести је прекинуо школовање. Упркос лошем здрављу, Пруст је одслужио једну годину у француској војсци у Орлеану. Ово искуство му је послужило за трећи део циклуса романа „У трагању за изгубљеним временом“, „Војвоткиња де Германтес“.

У младости је похађао салоне гђе Штраус, удовице Жоржа Бизеа и мајке Прустовог пријатеља из детињства, Жака Бизеа, те салоне Мадлен Лемер и Мадам Арман де Кајаве (Леонтин Липман), мајке његовог пријатеља Гастона Армана де Кајавеа, у чију се вереницу био заљубио (Жан Поке). Преко Мадам Арман де Кајаве је упознао Анатола Франса, њеног љубавника.

Пруст је био врло близак са мајком. Како би умирио оца, који је инсистирао да изграђује каријеру, Пруст је успео да добије место волонтера у библиотеци Мазарин у лето 1896. Значајним напорима добио је боловање, што се протегнуло на неколико година, те се сматрало да је напустио радно место. Никада није радио, те се није селио из родитељског стана све до њихове смрти.

Последње године и смрт[уреди]

Прустов гроб

Његов живот и породично окружење знатно се изменило између 1900. и 1905. У фебруару 1903. његов брат Роберт се оженио и напустио дом. Исте године у новембру му је преминуо отац.[4] Напослетку, у септембру 1905. године изгубио је мајку, што га је највише погодило. Мајка му је оставила значајно наследство. Кроз овај период здравље му је било нарочито нарушено. Последње три године свог живота провео је у својој спаваћој соби, спавајући дању и радећи на роману ноћу.[5] Преминуо је од упале и апсцеса плућа 1922, а покопан је на гробљу Пере Лашез у Паризу.

Стваралаштво[уреди]

Као изображен и префињен младић кретао се у модерним грађанским, уметничких и аристократским круговима, писао и преводио, посебно дела енглескога естетичара Џона Раскина, који је пресудно утицао на његово касније стваралаштво. Из тог периода потичу чланци из младости скупљени под насловом „Ужици и дани“ (1896) и аутобиографски роман „Жан Сантеј“ (постхумно 1952).

У трагању за изгубљеним временом[уреди]

У трагању за изгубљеним временом, том I, Пут кa Свану (1919)

Своје главно животно дело писао је десетак година, у трци са болешћу и смрћу. У готово потпуној осами и одустајању од свих других делатности настало је једно од најобимнијих и највреднијих дела светске књижевности, велики циклус романа под заједничким насловом „У трагању за изгубљеним временом“ (1913-27). Састоји се из следећих дела: „Пут кa Свану“, „Једна Сванова љубав“ („Завичајна имена - име“), „У сени процвалих девојака - Око господе Сван“, „У сени процвалих девојака - Завичајна имена - Завичај“, „Војвоткиња де Германт“ I и II, „Содома и Гомора“ I и II, „Заточеница“ I и II, „Бегуница“ и „Пронађено време“ I и II.[6] Циклус од око 3.200 страница (зависно од издања) обухвата период друге половине 19, почетак 20. века и Први светски рат, као и теме које су потресале француско друштво тога доба (нпр. Драјфусова афера). Радња се одвија у ладањској породичној кући у градићу Комбрају (у стварности Илијер), у Паризу, у покрајини, на нормандијској обали, у Венецији. Роман има облик есејизованих мемоара: то је заправо фикционализована и минуциозним рашчланама повезана квазиаутобиографија у којој су сви елементи узети из реалности, али стилизовани у смислу Прустове филозофије и естетике, у симболистичком и импресионистичком духу времена. То велико синтетичко дело могуће је читати на више начина: нпр. као балзаковску студију друштвених односа у доба пропадања аристократије и успона богате грађанске класе, смештену већим делом у доба Драјфусове афере. Попут Балзака, Пруст тежи свеобухватности и синтези, предочава цели низ ликова из најразличитијих друштвених средина и њихове судбине. Но дело је, знаковито за оно доба, мешавина романа и есеја: аутор прати своје приповедање психолошким коментарима, културноисторијским реминисценцијама, естетским дигресијама и сентенциозним опсервацијама. Целовитост привидно хаотичног и хетерогеног текста проистиче из композиције изграђене на мрежи испреплетених лајтмотива, као у Вагнеровим операма, те мита о Времену као доминантној невидљивој сили у чијем се пољу обликују и растачу бића и односи.

Теме и поетика[уреди]

Проустове су велике теме корозија бића у протицању времена, љубомора и љубав (хетеросексуална и хомосексуална), телесност и детерминације психе телом, несталност међуљудских односа и неспознатљивост стварности, проблематичност идентитета и себства, снобизам и политичка култура и дипломатија уочи Првог светског рата. Сматра се да је време главни јунак тог романа, но оно Прусту није занимљиво као филозофска апстракција (нпр. као у Св. Августина) него као медиј и узрок свих метаморфоза; оно доводи до мена идентитета, људске комуникације, те и до губитка самог смисла живота. Под утицајем француског филозофа Анрија Бергсона, писац налази излаз из наизгледне јаловости и пролазности живота у открићу чињеница да подсвест складишти све импресије, па је наизглед изгубљено време похрањено и доступно у несвесном сегменту бића. Оно није заувек мртво, него се може призвати на ниво свести и израза нехотичним, чулним сећањем тела, које памти, не само збивања, него и минуле пориве и емоције. Двоструко гледиште приповедања састоји се од емоција неискусног главног лика и интелигенције зрелог приповедача који се неприметно смењују иза првог лица сетног и често грубо хуморног монолога и саркастичних коментара. Али, разлика међу њима није само у искуству него и у чињеници да је приповедач свестан свог послања и смисла живота који открива у писању: његов животни неуспех не доводи никада у питање вредност живота. Порука песника и модерног егзистенцијалног метафизичара Пруста афирмише живот - иако не изреком: живот не постоји зато да би једног дана био сликом или књигом; он је сам по себи највећа уметност, својеврсно ремек-дело. Као иу већем делу романа, присутна је двострука оптика: свест приповедача, никад фиксна, еволуира у времену као ентитет; истовремено, аутор често експлицитно пориче било какав континуитет себесвести и идентитета осим укорењености у телу (што је навело многе да прогласе пишчеву духовну сродност с оријенталном, хинду-будистичком метафизиком која пориче западну традицију јединства личности); јасна је порука дела да је сврха Трагања заправо приповедачево духовно спасење и у неку руку озбиљење естетицизма Валтера Патера и симболизма конца 19. века; но, с друге стране, Пруство дело успоставља чаролију живота независно о пишчевој апологији уметничке вокације - његовој приватној опсесији која за савременог читаоца делује анахроно и маргинално, док је његова усредсређеност на анализу изазвала и доста критичких коментара који се могу свести на две тачке: Пруст "убија живот" хиперанализирањем, а спиритуална димензија постојања остаје му добрим делом скривена због тоталне уроњености у временом ограничена искуства.

Наследник Монтења, француских моралиста, мемоаристике војводе де Сан Симона, Стендала и Достојевског, Пруст је остварио једно од највећих дела у историји књижевности, дело које се галеријом ликова (преко 2.000, од ​​тога више од 30 великих), мудрошћу, хумором и хуманошћу може сврстати у врхунце писане речи уопште.

Референце[уреди]

  1. http://www.literaryreview.co.uk/massie_10_07.html
  2. Tadié, J-Y. (Euan Cameron, trans.) Marcel Proust: A life. New York: Penguin Putnam, 2000.
  3. http://www.nysoclib.org/travels/proust.html
  4. Carter, William C. (2000) Marcel Proust: a life. New Haven: Yale University Press
  5. Marcel Proust: Revolt against the Tyranny of Time. Harry Slochower .The Sewanee Review, 1943.
  6. У трагању за изгубљеним временом

Спољашње везе[уреди]