Мартин Бубер

С Википедије, слободне енциклопедије

Мартин Бубер
Мартин Бубер
Лични подаци
Датум рођења(1878-02-08)8. фебруар 1878.
Место рођењаБеч, Аустроугарска
Датум смрти13. јун 1965.(1965-06-13) (87 год.)
Место смртиЈерусалим, Израел
Званични веб-сајт
buber.de

Мартин Бубер (хебр. מרטין בובר; Беч, 8. фебруар 1878 — Јерусалим, 13. јун 1965) је био јеврејски религиозни филозоф и теолог.[1][2][3]

Рођен је у Бечу где је докторирао 1900. године, и одиграо значајну улогу у Ционистичком покрету коме се придружио 1898. године. Посветио се изучавању религије. У касидизму је видео начин активног мистицизма и посвећивања у свакодневном животу. Био је уредник периодичног јеврејског часописа за немачко говорно подручје. Године 1923. постао је професор на Универзитету у Франкфурту где је предавао јеврејску теологију и етику. Доласком Хитлера на власт одлази у Јерусалим где наставља професорски рад. Његови најзначајнији радови су: Die Legende des Baalschem (1908); Vom Geist des Judentums (1916); Die Schrift (1925); Konigtum Gottes (1932). Највећи утицај оставило је његово кратко дело “Ich und Du”, и то не само на широку читалачку публику, већ и на немачке протестантске теологе и новије енглеске мислиоце.

Десет пута је био номинован за Нобелову награду за књижевност, а седам пута за Нобелову награду за мир.[4]

Биографија[уреди | уреди извор]

Мартин (хебрејско име: מָרְדֳּכַי, Mordechai) Бубер је рођен у Бечу у православној јеврејској породици. Бубер је био директни потомак рабина из 16. века Мејра Каценеленбогена, познатог као Махарам (מהר"ם), хебрејски акроним за „Наш учитељ, рабин, рабин Мејр“, из Падове. Карл Маркс је још један значајан рођак.[5] После развода родитеља када је имао три године, одгајао га је деда у Лавову.[5] Његов деда, Соломон Бубер, био је проучавалац мидраша и рабинске књижевности. Код куће је Бубер говорио јидиш и немачки језик. Године 1892, Бубер се вратио у очеву кућу у Лембергу, данашњем Лавову, у Украјини.

Упркос Буберовој наводној повезаности са Давидовом лозом као потомком Каценеленбогена, лична религиозна криза га је навела да раскине са јеврејским верским обичајима. Почео је да чита Имануела Канта, Сорена Кјеркегора и Фридриха Ничеа.[6] Последња два су га посебно инспирисала да настави студије филозофије. Године 1896, Бубер одлази на студије у Беч (филозофија, историја уметности, германистика, филологија).

Године 1898, придружио се ционистичком покрету, учествујући на конгресима и организационом раду. Године 1899, док је студирао у Цириху, Бубер је упознао своју будућу супругу Паулу Винклер, „бриљантну католичку списатељицу из баварске сељачке породице“[7] која је 1901. напустила католичку цркву и 1907. прешла у јудаизам.[8]

Бубер је у почетку подржавао и славио Велики рат као „светску историјску мисију“ Немачке заједно са јеврејским интелектуалцима да цивилизују Блиски исток..[9] Неки истраживачи верују да је, док је био у Бечу током и после Првог светског рата, био под утицајем списа Јакоба Л. Морена, посебно употребе термина „сусрет“.[10][11]

Бубер је био вегетаријанац.[12]

Главне теме[уреди | уреди извор]

Буберов евокативан, понекад поетски стил писања обележио је главне теме у његовом делу: препричавање хасидских и кинеских прича, библијски коментари и метафизички дијалог. Културни циониста, Бубер је био активан у јеврејским и образовним заједницама Немачке и Израела.[13] Такође је био упорни присталица двонационалног решења у Палестини, а након успостављања јеврејске државе Израел, регионалне федерације Израела и арапских држава. Његов утицај се протеже широм хуманистичких наука, посебно у областима социјалне психологије, социјалне филозофије и религиозног егзистенцијализма.[14]

Буберов став према ционизму био је везан за његову жељу да промовише визију „хебрејског хуманизма“.[15] Према Лоренсу Ј. Силберштајну, терминологија „хебрејског хуманизма“ је скована да „разликује [Буберов] облик национализма од оног званичног ционистичког покрета“ и да укаже на то како је „израелски проблем био само посебан облик универзалног људског проблема. Према томе, задатак Израела као посебне нације био је неумитно повезан са задатком човечанства уопште“.[16]

Ционистички погледи[уреди | уреди извор]

Приступајући ционизму са своје личне тачке гледишта, Бубер се није сложио са Теодором Херцлом о политичком и културном правцу ционизма. Херцл није замишљао ционизам као покрет са верским циљевима. Насупрот томе, Бубер је веровао да је потенцијал ционизма за друштвено и духовно богаћење. На пример, Бубер је тврдио да ће након формирања израелске државе бити потребне реформе јудаизма: „Потребан нам је неко ко би учинио за јудаизам оно што је папа Јован XXIII учинио за католичку цркву“.[17] Херцл и Бубер би наставили, уз међусобно поштовање и неслагање, да раде на својим циљевима до краја живота.

Године 1902. Бубер је постао уредник недељника Die Welt, централног органа ционистичког покрета. Међутим, годину дана касније укључио се у јеврејски хасидски покрет. Бубер се дивио како су хасидске заједнице актуелизовале своју религију у свакодневном животу и култури. За разлику од ужурбаних ционистичких организација, које су увек размишљале о политичким проблемима, хасидими су били фокусирани на вредности за које се Бубер дуго залагао да их ционизам усвоји. Године 1904. повукао се из већег дела свог ционистичког организационог рада и посветио се проучавању и писању. Те године је објавио своју тезу Beiträge zur Geschichte des Individuationsproblems о Јакобу Бемеу и Николасу Кузану.[18]

Почетком 1920-их, Мартин Бубер је почео да се залаже за двонационалну јеврејско-арапску државу, наводећи да јеврејски народ треба да прогласи „своју жељу да живи у миру и братству са арапским народом, и да развије заједничку домовину у републику у којој оба народа имаће могућност слободног развоја“.[19]

Бубер је одбацио идеју ционизма као само још једног националног покрета, и уместо тога је желео да види стварање друштва за узор; друштва које, како је рекао, неће бити окарактерисано јеврејском доминацијом над Арапима. Било је неопходно да ционистички покрет постигне консензус са Арапима чак и по цену да Јевреји остану мањина у земљи. Године 1925. учествовао је у стварању организације Брит Шалом (Завет мира), која се залагала за стварање двонационалне државе, и до краја живота се надао и веровао да ће Јевреји и Арапи једног дана живети у мир у заједничком народу. Године 1942, саоснивао је странку Ихуд, која се залагала за бинационалистички програм. Ипак, био је повезан вишедеценијским пријатељством са ционистима и филозофима као што су Хајм Вајцман, Макс Брод, Хуго Бергман и Феликс Велтш, који су му били блиски пријатељи од његовог европског периода у Прагу, Берлину и Бечу до Јерусалима 1940-их до 1960-их.

Након успостављања Израела 1948. године, Бубер се залагао за учешће Израела у федерацији „блискоисточних“ држава шире од Палестине.[20]

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Martin Buber German religious philosopher”. Britanicca. Приступљено 27. 1. 2020. 
  2. ^ „Island of Freedom - Martin Buber”. Roberthsarkissian.com. 
  3. ^ Мишић, Милан, ур. (2005). Енциклопедија Британика. А-Б. Београд: Народна књига : Политика. стр. 186. ISBN 86-331-2075-5. 
  4. ^ „Nomination Database”. Nobelprize.org. Приступљено 2017-01-24. 
  5. ^ а б Rosenstein, Neil (1990), The Unbroken Chain: Biographical Sketches and Genealogy of Illustrious Jewish Families from the 15th–20th Century, 1, 2 (revised изд.), New York: CIS, ISBN 0-9610578-4-X 
  6. ^ Wood, Robert E (1. 12. 1969). Martin Buber's Ontology: An Analysis of I and ThouНеопходна слободна регистрација. Northwestern University Press. стр. 5. ISBN 978-0-8101-0650-5. 
  7. ^ Elon 2002, стр. 238
  8. ^ „The Existential Primer”. Tameri. Приступљено 28. 8. 2011. 
  9. ^ Elon 2002, стр. 318–319
  10. ^ „Jacob Levy Moreno's encounter term: a part of a social drama” (PDF). Psykodramainstitutt.no. стр. 9—10. Архивирано из оригинала (PDF) 10. 03. 2017. г. Приступљено 9. 8. 2019. 
  11. ^ „Moreno's Influence on Martin Buber's Dialogical Philosophy”. Blatner.com. Приступљено 9. 8. 2019. 
  12. ^ Rosen, Steven. (1987). Food for the Spirit: Vegetarianism and the World Religions. Bala Books. стр. 45. ISBN 9780896470224. 
  13. ^ Buber 1996, стр. 92.
  14. ^ Buber 1996, стр. 34.
  15. ^ Schaeder, Grete (1973). The Hebrew humanism of Martin Buber. Detroit: Wayne State University Press. стр. 11. ISBN 0-8143-1483-X. 
  16. ^ Silberstein, Laurence J (1989). Martin Buber's Social and Religious Thought: Alienation and the quest for meaning. New York: New York University Press. стр. 100. ISBN 0-8147-7886-0. 
  17. ^ Hodes, Aubrey (1971). Martin Buber: An Intimate Portrait. стр. 174. ISBN 0-670-45904-6. 
  18. ^ Stewart, Jon (1. 5. 2011). Kierkegaard and Existentialism. Ashgate. стр. 34. ISBN 978-1-4094-2641-7. 
  19. ^ „Jewish Zionist Education”. IL: Jafi. 15. 5. 2005. Архивирано из оригинала 22. 12. 2009. г. Приступљено 28. 8. 2011. 
  20. ^ Buber, Martin (2005) [1954]. „We Need The Arabs, They Need Us!”. Ур.: Mendes-Flohr, Paul. A Land of Two Peoples. University of Chicago. ISBN 0-226-07802-7. 

Литература[уреди | уреди извор]

Додатна литература[уреди | уреди извор]

  • Zink, Wolfgang (1978), Martin Buber – 1878/1978 
  • Coen, Clara Levi (1991), Martin Buber 
  • Friedman, Maurice (1981), Martin Buber's Life and Work: The Early Years, 1878–1923 
  • Friedman, Maurice (1983), Martin Buber's Life and Work: The Middle Years, 1923–1945 
  • Friedman, Maurice (1984), Martin Buber's Life and Work: The Later Years, 1945–1965 
  • Bourel, Dominique (2015), Martin Buber: Sentinelle de l'humanité 
  • Mendes-Flohr, Paul (2019), Martin Buber: A Life of Faith and Dissent, Yale University Press, ISBN 9780300245233 
  • Schilpp, Paul Arthur; Friedman, Maurice (1967), The philosophy of Martin Buber .
  • Horwitz, Rivka (1978), Buber's way to "I and thou" – an historical analysis and the first publication of Martin Buber's lectures "Religion als Gegenwart" .
  • Cohn, Margot; Buber, Rafael (1980), Martin Buber – a bibliography of his writings, 1897–1978 .
  • Israel, Joachim (2010), Martin Buber – Dialogphilosophie in Theorie und Praxis .
  • Margulies, Hune (2017), Will and Grace: Meditations on the Dialogical Philosophy of Martin Buber. 
  • Morgan, W. John and Guilherme, Alexandre (2014), Buber and Education: Dialogue as Conflict Resolution , Routledge, Taylor and Francis, London and New York. ISBN 978-0-415-81692-2.
  • Nelson, Eric S. (2017). London: Bloomsbury. Nelson, Eric S. (24. 8. 2017). Chinese and Buddhist Philosophy in Early Twentieth-Century German Thought. Bloomsbury. ISBN 9781350002555. 
  • Mendes-Flohr, Paul. [2019] ‘’Martin Buber - A Life of Faith and Dissent’’, Yale, New Haven & London
  • Livingstone, E. A. (2013). The Concise Oxford Dictionary of the Christian Church (3rd изд.). Oxford: Oxford University Press. стр. 79. ISBN 978-0-19-965962-3. doi:10.1093/acref/9780199659623.001.0001. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Мартин Бубер на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Мартин_Бубер&oldid=27551348”