Мачкатица

Мачкатица
Мачкатица;
	Засеоци Мачкатице
Административни подаци
Држава	Србија
Управни округ	Пчињски
Општина	Сурдулица
Становништво
— 2011.	120
Географске карактеристике
Координате	42° 45′ 27″ С; 22° 10′ 33″ И / 42.7575° С; 22.1758° И
Временска зона	UTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Апс. висина	860 m
	Мачкатица Мачкатица на карти Србије
Остали подаци
Позивни број	017
Регистарска ознака	SC

Мачкатица је насеље у Србији у општини Сурдулица у Пчињском округу. Према попису из 2011. било је 120 становника (према попису из 2002. било је 259 становника).

Географија[уреди | уреди извор]

Насеље је разбијеног типа, смештено испод планиских коса Чемерника које се спуштају према Грделичкој клисури. Његови засеоци су на различитим надморским висинама, од 1200 до 860 m, и налазе се на обронцима с десне стране реке Гарванице: Боровик (Горњи и Доњи, Кучишњак, Ивановци, Голубовци,), Павловци, Поповци, Таралисци, Илинци, Куше, Дукат (Сланчини, Копривница, Река) и Рудник. Село је некад, по турским пописима из 16. века, лежало на месту Селиште, где и данас постоје зидине. Околна насеља су Млачиште, Троскач и Мањак.

Историја[уреди | уреди извор]

Мачкатица је једно од најстаријих насеља на Чемернику, среће се у турским пописима врањског кадилука у 16. веку под именима Мачкатов Преслоп и Мачкатова Преслап у области Иногошт. По попису из 1528. године ово место су насељавале 22 породице, а по попису из 1570. године имало је 35 породица, 15 неожењених становника и једну удовицу. Мачкатица је у то време обављала дербенску службу, као и низ других суседних села, на путу од Џепа и Врања, преко Власине за Знепоље и Крајиште. Ова специјална служба састојала се у чувању значајних а опасних и тешко проходних места на јавним путевима по турској држави, као што су клисуре и планински прелази. Службу су обављала читава насеља. Но, по свему судећи да је Мачкатица дербенску службу обављала тек неку деценију, пошто се у другом попису не помиње као дербенско насеље.

Рударство[уреди | уреди извор]

Турски попис из 1570. године открива да је на североисточном делу врањског кадилука дошло до обнове рударске делатности. Такозвани вигњеви јављају се код три села у кадилуку: на Власини, у Мачкатовом Преслопу (данас Мачкатица) и Врлој Реци. Вигњеви су били примитивне пећи у којима се уз помоћ ћумура топила гвоздена руда, а самокови – ливнице у којима се правиле гвоздене полуге. Највећи рударски центар у то време је била Власина, имала девет вигњева, Мачкатица два и Врла Река један. У долини Гарванице постојали су самокови у Троскачу, Мачкатици, Мањаку и у месту Џеп. Самокови изван власинског подручја били су власништво спахија који су их давали у закуп. Тако је вигањ у Врлој Реци припадао неком Стојану, а у Мачкатици – један Вукосаву, а други Рајку Приселици, што значи новонасељенику. Вукосав је био власник и самокова у Мачкатици, али њега нема међу пописаним житељима села. У том попису стоји да је годишњи порез у Мачкатици и Врлој Реци износио 30 акчи по вигањ, као и код самокова и воденица (што је припадало спахији на чијој је земљи вигањ), док је ушур од њих даван држави. Рударење у овом крају престало је средином 19. века, јер се јавила оскудица у дрвету за производњу ћумура.

О производњи дрвеног угља и преради гвоздене руде и данас говоре топоними „Жежница“ и „Самоков“ који се налазе у долини Гарванице. Историчари бележе да су пре Другог светског рата на више места у шумама Мачкатице постојале жежнице за дрвени угаљ, који су сељаци продавали.

У близини Самокова је потес Рудник. Ту је једно немачко предузеће, новембра 1940. године, отпочело експлоатацију молибдена. Онда су Немци у Другом светском рату тај посао проширили, саградили рударску колонију (Рудник), изградили пут Мачкатица – Џеп и подигли насеље Бело Поље са ливницом код Сурдулице, висећим корпама омогућили транспорт руде до ливнице и започели прокоп тунела Бело Поље - Гарваница. Једно време на пословима у Руднику „Мачкатица“ радило је три до пет хиљада радника. Експлоатација руде у „Мачкатици“ престала је 1950. године. Међутим, 2007. године једна канадска фирма обновила је истраживања руде у овом крају, али је општа светска финансијска криза зауставила њен посао. Судећи по досадашњим налазима, рударство ће се вратити у ове крајеве.

Порекло становништва[уреди | уреди извор]

Данашњи житељи Мачкатице воде порекло из села са Власинске висоравни и из Црне Траве. Први су се доселили Чорбаџици, крајем 18. века, па Илинци и Таралисци у 19. веку. Последњи досељеници су родови у Боровику. Године 1960. село је имало 190 домова, осмогодишњу школу, амбуланту, продавнице. Центар насеља постао је заселак Рудник. Пут Мачкатица – Џеп после одрона постао је неупотребљив, па насеље везу са Сурдулицом и Владичиним Ханом има преко Дањиног Села.

Становници Мачкатице говоре црнотравским говором, а доскора су имали и црнотравску ношњу, која је средином 20. века замењена „моравском“.

У средишњем делу села, између засеока Крива Њива, Чорбаџисци и Власинци, налази се црква светог Јована, саграђена 1860. године на остацима неког старијег храма. Главни мајстор био је Китан Кузмановић из Дебра, коме су мештани за то даривали велико земљиште. Он је ту земљу потом продао и населио се у Сурдулици. Сеоска слава – заветина – је Ђурђевдан, а крсне славе су, зависно од родова, свети Никола, свети Јован, Свети Арханђео и свети Димитрије.

На месту Средарац има осам гробова италијанских војника који су радили у Руднику као немачки заробљеници.

Становници Мачкатице се од шездесетих година нагло исељавају према Сурдулици, Врању, Владичнином Хану, Нишу, Београду. Угасила се и основна школа, укинута аутобуска веза са Сурдулицом.

Демографија[уреди | уреди извор]

У насељу Мачкатица живи 231 пунолетни становник, а просечна старост становништва износи 48,2 година (43,9 код мушкараца и 52,9 код жена). У насељу има 94 домаћинства, а просечан број чланова по домаћинству је 2,76.

Ово насеље је у потпуности насељено Србима (према попису из 2002. године), а у последња три пописа, примећен је пад у броју становника.

График промене броја становника током 20. века

Демографија^[1]
Година	Становника
1948.	1.496
1953.	1.468
1961.	1.206
1971.	995
1981.	886
1991.	508	498
2002.	259	264
2011.	120

Етнички састав према попису из 2002.‍^[2]

Срби	259	100,0%
непознато	0	0,0%

Становништво према полу и старости^[3]


	м	ж
?	4	4
80+	7	5
75—79	4	8
70—74	11	16
65—69	11	17
60—64	9	12
55—59	5	6
50—54	6	11
45—49	12	7
40—44	4	9
35—39	6	6
30—34	13	5
25—29	8	2
20—24	11	6
15—19	7	4
10—14	9	2
5—9	5	5
0—4	2	0
Просек :	43,9	52,9

Домаћинства

**Број домаћинстава према пописима из периода 1948—2002.**
Година пописа	1948.	1953.	1961.	1971.	1981.	1991.	2002.
Број домаћинстава	252	231	246	252	214	146	94

**Број домаћинстава по броју чланова према попису из 2002.**
Број чланова	1	2	3	4	5	6	7	8	9	10 и више	Просек
Број домаћинстава	23	25	17	16	8	4	1	0	0	0	2,76

Становништво старо 15 и више година по брачном стању и полу

Пол	Укупно	Неожењен/Неудата	Ожењен/Удата	Удовац/Удовица	Разведен/Разведена
Мушки	118	33	75	8	2
Женски	118	21	72	22	3
УКУПНО	236	54	147	30	5

Становништво по делатностима које обавља

Пол	Укупно	Пољопривреда, лов и шумарство	Рибарство	Вађење руде и камена	Прерађивачка индустрија
Мушки	44	10	0	0	4
Женски	15	8	0	0	0
УКУПНО	59	18	0	0	4
Пол	Производња и снабдевање	Грађевинарство	Трговина	Хотели и ресторани	Саобраћај, складиштење и везе
Мушки	0	19	4	0	1
Женски	0	0	1	0	0
УКУПНО	0	19	5	0	1
Пол	Финансијско посредовање	Некретнине	Државна управа и одбрана	Образовање	Здравствени и социјални рад
Мушки	0	0	3	2	0
Женски	0	0	1	3	1
УКУПНО	0	0	4	5	1
Пол	Остале услужне активности	Приватна домаћинства	Екстериторијалне организације и тела	Непознато
Мушки	0	0	0	1
Женски	0	0	0	1
УКУПНО	0	0	0	2

Познате личности[уреди | уреди извор]

Тома Ивановић Мачкатовац, народни херој Југославије

Референце[уреди | уреди извор]

^ „Књига 9”. Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима (PDF). webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. мај 2004. ISBN 86-84433-14-9.
^ „Књига 1”. Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-00-9.
^ „Књига 2”. Становништво, пол и старост, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-01-7.

Литература[уреди | уреди извор]

Јован Ф. Трифуновски, Грделичка клисура, Лесковац, 1964,
Радомир Костадиновић: Црна Трава и Црнотравци, Лесковац, 1968,
Радмила Тричковић: Лесковац у XVIII веку, Лесковачки зборник XI, 1971.
Александар Стојановски: Врањски кадилук у XVI веку, Народни музеј у Врању, 1985.
Драгољуб Трајковић: Из прошлости Лесковца и околине, Лесковац, 1977.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

[1] „Књига 9”. Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима (PDF). webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. мај 2004. ISBN 86-84433-14-9.

[2] „Књига 1”. Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-00-9.

[3] „Књига 2”. Становништво, пол и старост, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-01-7.

[1]

[2]

[3]