Машан Ђуровић

Додај везе
С Википедије, слободне енциклопедије
Машан Ђуровић
Лични подаци
Датум рођења(1912-07-07)7. јул 1912.
Место рођењаМедвеђa, Србија
Датум смрти21. мај 1943.(1943-05-21) (30/31 год.)
Место смртиЗлатар, Србија

Машан Ђуровић (Медвеђa, 7. јул 1912 — Златар, 21. мај 1943) био је капетан Југословенске војске и четнички војвода.

Биографија[уреди | уреди извор]

Машан Ђуровић је рођен 7. јула 1912. године у селу Гајтану, недалеко од Медвеђе.[1] У међуратном периоду насеље је припадало Слишанској општини Јабланичког среза, а од 1929. године налазило се у Вардарској бановини.[2]

Пре рата био је капетан II кл. у резерви са службом у Рашки.

За време Априлског рата избегао је у ибарски крај и окупио већу групу сељака. Придружио се војводи Кости Пећанцу и био једно време у његовом штабу. По његовим инструкцијама стварао четничке одреде у Ибарском крају, да би затим добио титулу „Војвода Сухопланински“ и био постављен за команданта Сухопланинског четничког одреда. У јулу 1941. ставља се под команду пуковника Драже Михаиловића, али се не одриче Косте Пећанца.

По завршетку немачке офанзиве у западној Србији крајем 1941. одриче се пуковника Михаиловића и поново се ставља у службу Пећанца. Тада постаје командант Ибарског четничког одреда и постаје један од „дивљих“ војвода у Србији.

Илегални Сувопланински четнички одред под командом Машана Ђуровића са 520 војника је био легализован и преименован у Ибарски четнички одред кодног назива C-54 и био је састављен од неколико батаљона чије је седиште било прво у Рашкој, а затим у Јошаничкој Бањи.[3] Број војника који су припадали овом одреду је нарастао на више од 1.200 војника и официра до почетка 1942.[4]

Поново се ставља у службу ЈВуО, али само за извјесно вријеме. Током фебруарa и мартa 1942. Ђуровић и генерал Михаиловић су размијенили неколико писама.[5] Машан Ђуровић jе 1. јуна 1942. године ухватио британског капетана Kристиja Лoрeнсa и четничког поручника Димитрија Цветковићa, да би их потом, заједно са jош неколико четникa, спрoвео за Београд и предао Њемцима.[6][7][8]

У Београду је 18. марта 1942. године одржан састанак коме су присуствовали војвода Коста Пећанац и мајор Трифун Микић, начелник његовог штаба, те још двојица четничких војводâ, са српске, као и начелник Оперативног штаба опуномoћеног команданта у Србији пуковник Ерих Кевиш и зондерфирер Матерн, с њемачке стране. Након састанка је начињена службена забиљешка. Током разговора, Коста Пећанац се о војводи Ђуровићу изразио веома похвално, истакавши да се ради о особи од његовог највећег повјерења:

К. П. је војводу Ђуровића приказао као свог најбољег човека. Он је, истина, нешколован, али је у изванредној мери овладао тактиком герилског ратовања. Он је то најбоље доказао приликом својих борби против комуниста и људи Драже Михаиловића. Господин К. П. себе лично такође приказује као команданта који је изврсно овладао тактиком герилске борбе, али који би ипак затајио кад би му се желело поверити регуларни пук. На постављено питање господин К. П. је изнео још следеће: војвода Ђуровић налази се у пуној сагласности с Италијанима, и од њих добија и муницију, свакако, само италијанску. Стога је питање снабдевања муницијом такође веома озбиљно, јер његови људи располажу веома разноврсним моделима пушака. Италијани су војводи ставили на располагање и једну батерију, коју послужују италијански војници у четничким униформама.[9]

Колика је била стварна моћ војводе сухопланинског Машана Ђуровића, можда најбоље говоре ријечи његових савременика. Учитељ Тихомир Ђорђевић из Рашке записао је у свом дневнику (март 1943. године):

Тај Машан држао је у руковођењу цео овај крај, целу ибарску долину, све од септембра 1941. године па све до данас... Тукао је, доносио пресуде сам, био је командант Рашке групе војвода, срески начелник, старешина среског суда, командант места, командант српске државне страже, хапсио је, пуштао, убијао, стрељао, хватао младиће под фирмом да су партизани, хватао праве партизане, терао у Ниш на стрељање, слао у Косовску Митровицу и шта све није радио.[10][11]

Када су Немци расформирали Пећанчеве одреде у марту 1943,[6] заједно са војводама Јаворским, Милојем Мојсиловићем и Ђуром Смедеревцем створио је одред „Сложна браћа“ за борбу против партизана и нелегалних четника у западној Србији.

Четници Јаворског корпуса га заробљавају марта 1943. и шаљу у Врховну команду ЈВуО на суђење. После састанка који су имали, министар војске и морнарице при југословенској влади је закључио да Машан Ђуровић сада „слуша“. Генерал Михаиловић му поклања живот и ставља га под своју команду као једног од команданата у Јаворској бригади која треба да помогне осталим четничким јединицама у борби против партизана током операције Вајс. За то време, остатак бораца Ибарског четничког одреда је самоиницијативно кренуо у Црну Гору. Један део Ђуровићевих четника је одмах ступио у Јаворски корпус ЈВуО, којим је командовао капетан Радомир Цветић, оставши тако на истом терену као и до тада (студенички и дежевски срез).[12][13]

У депеши послатој 30. марта 1943. из Врховне команде ЈВуО (која се у том тренутку налазила у Калиновику), генерал Дража Михаиловић обавјештава своје подређене о пристизању јединице под Ђуровићeвом командом:

Машанов одред стигао овамо. Са Машаном видећемо шта ћемо.[14]

Машан Ђуровић је 28. марта 1943. са расположивим људством, a у оквиру јединице која је задржала назив Ибарски четнички одред, стављен на располагање мајору Захарију Остојићу. Затим је преко сјеничког и бјелопољског среза послат у борбе са партизанским снагама (II пролетерска дивизија НОВЈ) у долини Дрине. Њихову жестину најбоље осликавају речи Ђуровићевог новог заповедника да се ова река имала бранити „до последњег човека“, да се свако одступање могло „кажњавати смрћу“, као и да су се имали хватати „бољшевици мештани и стрељати на лицу места“.[15] Доласком мајора Павла Ђуришића на овај простор са снагама ЈВуО из Васојевића, борбе се интензивирају. Посебно крвава је била битка код села Челебићи на граници између фочанског и пљеваљског среза 17/18. априла 1943. године. Четници Машана Ђуровића су учествовали у њој заједно са: Колашинском, Дурмиторском, Бјелопољском и Васојевићком јуришном бригадом ЈВуО. Међутим, четници су претрпели тежак пораз, приликом којег им је из строја било избачено око 250 бораца.[16]

У извјештају мајора Павла Ђуришића од 1. маја 1943. упућеном генералу Драгољубу Михаиловићу, у комe га информише о тренутној ситуацији на ратишту, као и о снабдијевању четника од стране италијанске војске, о Ђуровићeвој четничкој скупини наведени су сљедећи подаци:

Из Колашина Машанове људе упутио сам за Шаховиће да се прикупе. Прекјуче добио сам извештај да су [отишли у] Затон и наредио сам да се врате, данас тек обавештен сам да нису тамо и нико не зна где су.[17]

У депеши послатој 7. маја 1943. мајору Драгутину Кесеровићу (псеудоним »Орел«), команданту Расинског корпуса ЈВуО, генерал Михаиловић изнова наређује присилну мобилизацију људства, као и најстрожију казну за напуштање положаја:

Санџаклије мисле да само беже и да се други бије за њих. Наређујем да се на десној обали Лима похватају сви бегунци и да се поново све мобилише. Употребите најдрастичније мере. Поновне бегунце стрељати на лицу места, чим се ухвате. Саопштите ппук. Павловићу да он врши сву мобилизацију, а Ви га помажите оружаном силом. Нека Павловић стави под команду капет. Радовића цео одред Машанов, те и њега употребите у истом смислу.[18]

Овај договор с њим био је само кратког века, јер је већ маја 1943. напустио положаје и почео пљачкање по селима. Преки суд Јаворског корпуса га у одсуству осуђује на смрт, али извршење казне се одлаже због његовог скривања. Истог месеца га на Златару заробљавају четници Расинског корпуса и осуђују на смрт.

Војвода Машан Ђуровић је стрељан на Златару 21. маја 1943. године.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Историјски архив Београд (ИАБ), BDS, Đ-334, Mašan Đurović, 19.
  2. ^ Милутин Живковић, Ратни пут војводе сухопланинског Машана Ђуровића 1941-1943, Лесковачки зборник LIX, Народни музеј Лесковац, 2019, стр. 306.
  3. ^ Живковић 2017, стр. 260, 371
  4. ^ Живковић 2017, стр. 371
  5. ^ Мајор ЈВуО Бранимир Петровић и криза покрета отпора у Србији 1942-1944.
  6. ^ а б Tomasevich 1975.
  7. ^ Зборник НOР-a, том XIV, књигa 1, стр. 438
  8. ^ Stupar 2015, стр. 274
  9. ^ Зборник докумената и података о Народноослободилачком рату народа Југославије, том XII, књига 2: Документи јединица, команди и установа Немачког рајха: 1. јануар — 31. децембар 1942, Војноисторијски институт, Београд, 1976, док. бр. 43, стр. 222-223.
  10. ^ ИАК, фонд 412, ТЂ, кут. 3, Дневници Тихомира Ђорђевића 1943. године, Ратни дневник 2.03 – 31.08.1943, 7.
  11. ^ Милутин Живковић, Ратни пут војводе сухопланинског Машана Ђуровића 1941-1943, Лесковачки зборник LIX, Народни музеј Лесковац, 2019, стр. 312.
  12. ^ ВА, НДа, кут. 24а, ф. 5, док. 44, 3.
  13. ^ Милутин Живковић, Ратни пут војводе сухопланинског Машана Ђуровића 1941-1943, Лесковачки зборник LIX, Народни музеј Лесковац, 2019, стр. 319.
  14. ^ Зборник докуменaта и података о Народноослободилачком рату народа Југославије, том XIV, књига 2: Документи четничког покрета Драже Михаиловића 1943, Војноисторијски институт, Београд, 1983, док. 113, стр. 564.
  15. ^ ВА, ЧА, кут. 293, ф. 1, док. 4, 69, деп. 2797; Исто, 75, деп. 2830; Исто, кут. 162, ф. 2, док. 6, 1.
  16. ^ Милутин Живковић, Ратни пут војводе сухопланинског Машана Ђуровића 1941-1943, Лесковачки зборник LIX, Народни музеј Лесковац, 2019, стр. 320.
  17. ^ Зборник докумената и података о Народноослободилачком рату народа Југославије, том XIV, књига 2: Документи четничког покрета Драже Михаиловића 1943, Војноисторијски институт, Београд, 1983, док. 142, стр. 652.
  18. ^ Зборник докумената и података о Народноослободилачком рату народа Југославије, том XIV, књ. 2, Војноисторијски институт, Београд, 1983, док. 156, стр. 729.

Литература[уреди | уреди извор]


Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Машан_Ђуровић&oldid=27566778”