Медошевац (Ниш)

Из Википедије, слободне енциклопедије
Disambig.svg
За остале употребе, погледајте чланак Медошевац.
Медошевац

Пошаљи фотографију

Основни подаци
Држава Застава Србије Србија
Управни округ Нишавски
Град Ниш
Градска општина Црвени Крст
Становништво
Становништво (2011) 2704
Положај
Координате 43°19′19″N 21°51′25″E / 43.321833, 21.856833
Временска зона средњоевропска:
UTC+1
Надморска висина 185 m
Медошевац на мапи Србије
{{{alt}}}
Медошевац
Медошевац на мапи Србије
Остали подаци
Поштански број 18209
Позивни број 018
Регистарска ознака NI


Координате: 43° 19′ 19" СГШ, 21° 51′ 25" ИГД
Медошевац је предграђе и месна заједница у градској општини Црвени Крст на подручју града Ниша у Нишавском управном округу. Налази се у западном квадранту Ниша, на десној обали Нишаве, удаљен од центра града 2,8 км. До педесетих година 20. века био је село, затим до седамдесетих година приградско мешовито насеље, а после 1970. године градска четврт (део града). Према попису из 2002. било је 2704 становника (према попису из 1991. било је 2564 становника).

Историја[уреди]

Медошевац се, као село помиње још у доба отоманске владавине. Турски попис из 1498. године затекао га је са 41 кућом, 19 неожењених, 2 муслимана и 4 удовичке куће. Из прихода од испенџе, пореза на чифт, бенак, пшеницу, раж, јечам, овас, просо, ширу, ушур од кошница, ситну стоку, конопљу, воће, порез на свиње, ушур од сочива, црни и бели лук, порез на бурад, бостан, траву, огревно дрво, бадухаву и свадбарину плаћао је 6.421 акчу. Према турском попису нахије Ниш из 1516. године, место је било једно од 111 села нахије и носило је исти назив као данас, а имало је 50 кућа, 9 удовичка домаћинства, 12 самачка домаћинства.[1] Из пописа 1564. године види се да су у селу формирана два муслиманска чифлука.

У аустријско-турском рату крајем 17. века села Медошевац, Поповац и Доњи Бубањ су се раселила, јер их попис у нишком кадилуку 1710. године не помиње. Али док су се Медошевац и Поповац обновили с Доњим Бубњем то више није био случај. Да се Медошевац обновио у првој половини 18. века види се из француског плана (гравуре) вероватно из 1737. године у којем је уцртан и уписан као Medoschewze. Помиње се такође као једно од попаљених села у Српско-турском рату 1876/77. године. Пред ослобођење (1878) селом је господарио Мустафа-бег. То је унук моћног Хафис-паше кога је потукао Карађорђе у бици на Иванковцу. Медошевац је био део њиховог породичног властелинства. Још је Хафис-паша у Медошевцу саградио округлу камену кулу на спрат и, како каже Каниц, „са својим женама проводио летње дане с прекрасним погледом на околину“.

После ослобођења 60 хектара земље у селу откупио је генерал Ђуро Хорватовић и на њему формирао велико пољопривредно газдинство. Хафис-пашина кула стајала је до 1932/33. године када је, пошто се нашла на ивици земљишта које је откупљено за аеродром (двадесетак метара изван данашње улице Богдана Благојевића), срушена. Камени материјал куле искоришћен је за војну изградњу на аеродрому.

Ослобођење 1878. године затекло је Медошевац као мало село (према предању са 7 домаћинстава). Брзо се је консолидовало и обновило, па је 1930. године имало 98 домаћинстава и 660 становника. Током 1944. године савезници су у више махова бомбардовали војни аеродром и теретну железничку станицу. У тим налетима страдао је и Медошевац. Око двадесетак зграда било је уништено или онеспособљено за становање.

У деценији од 1930. до 1941. године, поред пољопривреде и печалбарења, јавили су се у Медошевац и први облици радничких занимања, као и појава дневне миграције. Ова је била најчешће оријентисана ка железници и железничкој радионици. Већ у 1953. години однос чистих пољопривредника (39%) и непољопривредних и мешовитих домаћинстава (61%) превагнуо је у корист ових других. Уједно је наступио и нагли процес имиграције придошлица који је већ након педесетих и шездесетих година 20. века допринео темељној промени економско-социјалне структуре. Највећи доток придошлица долазио је из топличког и лесковачког краја, а затим са подручја Пирота, Алексинца, Сокобање, Сврљига и Заплања. Иако је овим процесом Медошевац добио карактеристике најпре мешовитог (од 1950их година), а затим и карактеристике градског насеља (од 1970их година), физичка организација уличне мреже и насеља задржала је рурални изглед, док су од 1960/70. године крупне промене настале на плану архитектуре. У овом процесу Медошевац је сукцесивно добијао: електричну енергију (1942/43), исправљање и уређење Нишавиног корита (1948/49 и 1959), асфалт (од 1971. године), бетонски мост на Нишави (1972), прву програмску урбанистичку скицу за уређење (1964), детаљни урбанистички план (1979), телефонску мрежу (1977), итд; водоводни систем и канализациона мрежа уведени су касније.

Демографија[уреди]

У насељу Медошевац живи 2127 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 39,0 година (38,4 код мушкараца и 39,6 код жена). У насељу има 894 домаћинства, а просечан број чланова по домаћинству је 3,02.

Ово насеље је великим делом насељено Србима (према попису из 2002. године).

График промене броја становника током 20. века

Демографија
Година Становника
1948. 902 [2]
1953. 1024
1961. 1777
1971. 2419
1981. 2608
1991. 2564 2534
2002. 2788 2704
Етнички састав према попису из 2002.[3]
Срби
  
2.606 96,37%
Роми
  
39 1,44%
Бугари
  
15 0,55%
Југословени
  
11 0,40%
Македонци
  
8 0,29%
Руси
  
3 0,11%
Хрвати
  
2 0,07%
Буњевци
  
2 0,07%
непознато
  
12 0,44%


Референце[уреди]

  1. ^ Историјски архив Ниш: „ДЕТАЉНИ ПОПИС НАХИЈЕ НИШ ИЗ 1516. ГОДИНЕ“, Приступљено 12. 4. 2013.
  2. ^ Књига 9, Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима, Републички завод за статистику, Београд, мај 2004, ISBN 86-84433-14-9
  3. ^ Књига 1, Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима, Републички завод за статистику, Београд, фебруар 2003, ISBN 86-84433-00-9
  4. ^ Књига 2, Становништво, пол и старост, подаци по насељима, Републички завод за статистику, Београд, фебруар 2003, ISBN 86-84433-01-7

Литература[уреди]

  • Енциклопедија Ниша: Природа, простор, становништво; издање Градина - Ниш, 1995.г. pp. 94-95.

Спољашње везе[уреди]