Меморандум САНУ

Из Википедије, слободне енциклопедије

Меморандум Српске академије наука и уметности (скраћено Меморандум САНУ) је недовршени документ који је израдила Српска академија наука и уметности (САНУ) између 1985. и 1986. године, као стратешки програм српске интелигенције. Нацрт документа је објављен у јавности преко дневних новина Вечерње новости у два наставка 24. и 25. септембра 1986.[1]

Меморадум је одмах изазвао бурне реакције у СФРЈ, због својих погледа на стање нације и захтева за темељном реорганизацијом државе.[1] Његова је главна тврдња да децентрализација води дезинтеграцији Југославије и да су Срби дискриминисани југословенским уставом.[2] После 1961, 103.000 Срба и Црногораца напушта Косово, углавном због притисака албанских власти и популације[3]. Такве појаве дискриминације, које меморандум назива геноцидом биле су главни мотив писања меморандума, као начина да се спречи геноцид над Србима на Косову. Меморандум САНУ је изазвао различите реакције и погледе на сам нацрт документа, иако се бавио критиком стања у СФРЈ која се првенствено односила на пасивност и конформизам српских политичара, који по потписницима тог документа нису радили у интерсу Републике Србије. Тај документ је у суштини апел у смеру решавања нагомиланих друштвено економских проблема у Југославији и Србији, апел у смеру јачања равноправности између Република и спречавање друштвено опасних тендеција које су се већ осећале услед усвајања Устава из 1974. година.

У изради документа су учествовали:Павле Ивић, Антоније Исаковић, Душан Каназир, Михаило Марковић, Милош Мацура, Дејан Медаковић, Мирослав Пантић, Никола Пантић, Љубиша Ракић, Радован Самарџић, Миомир Вукобратовић, Василије Крестић, Иван Максимовић, Коста Михаиловић, Стојан Ћелић.

Друштвено-економска криза[уреди]

Документ се радио на основу закључка годишње скупштине САНУ, одржане 25. маја 1985. а исти је требала да изради комисија од 16 чланова са академиком Антонијем Исаковићем на челу.

Документ је писан у доба дубоке друштвено-економске кризе, пет година после смрти Јосипа Броза Тита, када се све више говорило о претварању Југославије у конфедерацију, са дискретном најавом отцепљења република.

Документ никада није завршен.

Објављивање[уреди]

Документ је украден из САНУ и у дневим новинама „Вечерње новости“ (у том моменту вероватно најтиражнијим новинама у Југославији) 24. и 25. септембра 1986. године су објављени делови радне верзије при чему је извршена груба идеолошка дисквалификација.

У моменту крађе, документ је имао 70 куцаних страна.

На документ и академике САНУ сручила се бујица напада и квалификација од тога да је документ „великосрпски“ па до „платформе контрареволуције“. Јавна дискусија по новинама, партијским активима и сл. је трајала месецима.

Интересантно је да је у јавности вођена дискусија, а да већина дискутаната није видела нити прочитала документ јер он нигде није био јавно објављен. Било је нешто „самиздат“ примерака.

Ванредна скупштина САНУ[уреди]

На ванредној скупштини САНУ 18. децембра 1986. године заузети су ставови о „Меморандуму“ при чему је дата подршка комисији, осуђен поступак крађе незавршеног документа, одбачене паушалне квалификације.

Током дискусије је речено и „... У прилог израде оваквог програма речено је да Србија од Гарашанина није имала свој национални програм, а од Светозара Марковића нико није разматрао српско питање...“ (академик Коста Михајловић)

... Не може се очекивати да на овој Скупштини оцењујемо саму вредност незавршеног Меморандума, све док га именована Комисија не заврши и огласи својим предлогом. А власт захтева од нас да тај украдени нам нацрт, прогласимо „платформом контра-револуције“, да оптужимо себе да смо „разбијачи Југославије“ и „непријатељи социјализма“, да смо.. „изазивачи братоубилачког рата“, да се боримо за „своју националистичку власт“. Власт, дакле; тражи да признамо, кривицу коју нисмо починили, да се сагласимо са пресудама које су изречене, а да нисмо ни саслушани... Данас ми не одлучујемо о Меморандуму, „групи академика“, поверењу Извршном одбору, ми данас одлучујемо о интелектуалном достојанству и моралној висини Српске академије наука и уметности...“ (академик Добрица Ћосић)

Часопис „Дуга"[уреди]

Документ је, доста касније, по стишавању страсти, објављен у тематском броју часописа „Дуга“ јуна 1989. године. У том тематском броју један од пропратних чланака је имао наслов „Да ли је меморандум српски национални програм“

Сама редакција „Дуге“ је, вероватно, из чланака извукла поднаслове и кључне цитате, који на неки начин говоре о садржају документа:

  • Криза југословенске привреде и друштва
  • Пред оним што се збива и што се може догодити нико нема право да затвара очи
  • Све је јасније да излаз из кризе не може наћи без темељитих промена у привредном и политичком систему
  • Услови привређивања су могли опстати захваљујући порасту иностраних дугова које ће отплаћивати и будуће генерације
  • Требало је да прође три године да би се у званичним документима употребио израз економска криза
  • Куриозитет је да се није знало колико и којим све страним повериоцима дугује Југославија, па се за утврђивање правог стања морала ангажовати страна фирма
  • Претензије СКЈ да буде друштвена авангарда очигледно нису у складу са несређеним стањем у њему
  • У народу је завладало уверење да се поштеним радом у самој земљи не може пристојно зарадити ни добро живети
  • Функционери се бирају на основу критеријума лојалности па су у великој мери некомпетентни и поводљиви
  • Доследна дискриминација српске приврде
  • Под сталним оптужбама да је „угњетачки“, „унитаристички“, „централистички“, „пандурски“, српски народ није могао постићи равноправност у Југославији за чије је стварање поднео највеће жртве.
  • Политичари Србије су се показали неспремни за историјски задатак који им је наметнула изузетно тешка констелација односа у југословенској заједници
  • У општем дезинтеграционом процесу који је захватио Југославију највише је погођен српски народ
  • Геноцид над српским становништвом Косова и Метохије најтежи је пораз у ослободилачким борбама што их је водила Србија од Орашца 1804. до устанка 1941.
  • Идеолошка борба против „елитизма“ уродила је несрећним плодом: ми смо на свим друштвеним пордручјима угађали просечности
  • Први услов нашег преображаја је демократска мобилизација целокупних умних и моралних снага народа.

Референце[уреди]

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]

Викизворник
Викизворник има изворни текст повезан с овим чланком: