Ментално здравље ЛГБТ особа

Из Википедије, слободне енциклопедије

Ментално здравље ЛГБТ особа, је постмодернистички процес разумевања научних сазнања, истраживања, дебата и класификација које су проистекле из менталних поремећаја (као што су абнормално понашање, когниција и емоција) у животу ЛГБ особа. Одговор, на облик, интензитет и врсту менталних поремећаја, који озбиљано могу нарушти здравље хомосексуалних особа;...према томе зависи од научног и друштвеног консензуса који се одвија и подлеже променама упоредо са друштвеним променама“.[1][2]

Студије о менталном здрављу ЛГБ[уреди]

Хомосексуалност је као ментални поремећај у САД 1973. избачена из Дијагностичког и статистичког приручник за менталне поремећаје (ДСМ), а затим и из МКБ СЗО, што не значи да овакво понашање не прате и ментални поремећаји који се могу модификовати и лечити... Брисањем хомосексуалности из ДСМ-а 1973., вештачки је створен највећи број оздрављења у историји психијатрије...ово вештачко оздрављење ове врсте налази све већу потврду у реалности... поставља се питање, могу ли се заиста хомосексуалци променити?...неки пацијенти сматрају да је понашање могуће променити, а да је предиспозиција (оријентација) непроменљива.[3]

Данас постоји велики број истраживања који доказују и указују да је бити геј, лезбејка или бисексуална особа компатибилно са нормалним менталним здравственим и социјалним прилагођавањем. Међутим, искуства дискриминације у друштву и могућа одбацивања од стране пријатеља, породице и других, као што су послодавци, значи да неки ЛГБ људи доживљавају већу него што се очекивало преваленцу поремећаја менталног здравља и злоупотребу њихових проблема. Зато докази изведени у бројним студијама јасно показује да ЛГБ популација иако се сматра ментално здравом, ипак има вишу преваленцу психичких поремећаја него популација хетеросексуалаца.[4]

Ипак, методолошки изазови и даље постоје. До данас, нема епидемиолошких студија које су плански спроведене, да априори изуче ментално здравље ЛГБ популације, па одређене дилеме су и даље предмет расправе [5] Колико су истраживања у овој популацији оскудна а информације непоптпуне и непоуздане, најбоље говоре подаци из медицинских часописа од 1980 до 1999 у којима се само 0,1% чланака односило на здравља ЛГБТ. Од тих чланака, већина (56%) су се бавиле темом мушкараца који имају секс са мушкарцима (МСМ) и ХИВ/АИДС-а.[6]

Стигма и предрасуда још увек постоји у многим друштвима о ЛГБТ особама. Бројна истраживања показују да је зато само између 18% до 49% лезбејки, гејева, бисексуалаца и транссексуалаца спремно да открије своју сексуалну оријентацију, и проблеме везане за њу, изабраном лекару. Зато и даље постоји велики број здравствених питања која су важна за ментално здравље ЛГБТ особе али због ових и других проблема не могу бити реално сагледана и изучена. [7]

Имајући ово у виду, Америчко удружење психолога дало је сугестије психолозима, психијатрима и психотерапеутима да поштују права појединца за утврђивање сопствених мерила вредности...Сви ми имамо права на сопствену вредност, сопствену филозофију живота, као и право да је мењамо ако желимо. Вероватноћа да желимо да мењамо такву оријентацију је велика, ако узмемо чињеницу да је 70% Американаца хомофобично, мада би овде права реч била хомомисично (од грчке речи „missos“, што значи мржња), јер Американци у ствари мрзе хомосексуалце" [3]

Ментално здравље и менталне болести ЛГБТ особа одређује интеракција социјалних, психолошких и биолошких фактора, исто као што одређује и њихово здравље и болест у целини. Најјаснији доказ за то је ризик од менталних болести, који је нешто израженији код хомосексуалаца у односу на хетеросексуалце. Оне су у развијеном свету повезан са стиматизацијом и хомофобијом, сиромаштвом, дискриминацијом ЛГБТ, укључујући ту и низак ниво здравственог па и општег образовања, а у неким студијама и лошим и ниским примањима ЛГБТ особа. Све то утиче на рањивост ЛГБТ, као угрожене групе људи у свакој заједници, од менталних болести чија настанак се може објаснити утицајем фактора као што су; неприхватање ЛГБТ особа од стране породице и заједнице, нерешена здравствена заштита, неискуство, несигурност и безнађа, сталне друштвене промене, као и стално присутан ризик од насиља и физичких болести [8].

Веће стопа неприхватања ЛГБТ особа од стране породице је значајно повезана са њиховим слабијим менталним здрављем. На основу показатеља из бројних студија, младе ЛБГТ особе, због одбијања и неразумевања породице током адолесценције су; 8,4 пута склоније да покушају самоубиство, 5,9 пута склоније ка тежем облику депресије, 3,4 пута склоније да користе недозвољене супстанце или дрогу, и 3,4 пута склоније незаштићеним сексуалним односима и бежању од куће, у поређењу са вршњацима из породица које имају висок степен прихватања, или низак ниво породичног одбијања према ЛГБТ сродницима. [9] Ове студије показују јасну и директну везу између одређеног родитељског и неговатељског одбијајућег понашања и негативних здравствених (менталних) проблема (поремећаја) који се јављају код младих али и одраслих лезбејки, геј младића и бисексуалаца.

Одбацивање породице као предиктор негативног исхода по здравствље ЛГБТ [9][10]
Утицај на здравље Низак ниво одбијања Умерен ниво одбијања Висок ниво одбијања
Самоубилачке идеје
11,8
21,6
43,2
Покушај самоубиства
19,7
35,1
67,6
Депресија
22,4
44,6
63,5
Тешко опијање (задњих 6 месеци)
40,8
47,3
36,5
Злоупотреба опојних дрога (задњих 6 месеци)
42,1
30,0
71,6
Друге злоупотребе повезане са било којим проблемом
48,0
47,3
68,9

Усмеравање сексуалног нагона на супротни пол је значајно отежано у случају појаве адолесцентне кризе. Клиничка слика адолесцентне кризе, поред кризе идентитета и ауторитета, садржи такође и кризу сексуалности, у којој може да доминира дилема: „да ли сам ја хетеро или хомосексуалац“? Адолесцентна криза зато може имати значајан утицај на ментално здравље и не ретко завршава и трагично (самоубиством).

Родитељима треба време, знање и подршка, да прихвате полну различитост сопствене деце, а ту и њихова деца могу да им помогну. Да би се то зближавање догодило, важно је да родитељи могу да схвате шта се дешава са њиховом децом. Зато један од главних интереса носиоца јавног здравља треба да буде усмерен ка пружању помоћи не само ЛГБТ особама већ и породицама у њиховој едукацији и већем утицају на разблажење њиховог одбијајућег понашања. Саветовање породице и правовремено давање смерница, савета и подршке може допринети превазилажењу критичних разлика у ставовима. Све то може помоћи у смањењу ризика и унапређењу квалитета менталног здравља лезбејки, гејева и бисексуалних младих особа [9]

Карактеристике полних веза ЛГБ у Енглеској и Велсу (2004) на узорку од 1.285 особа[11]
Брачни статус Геј мушкарци Бисексуални мушкарци Лезбејке Бисексуалне жене
Никада се није женио/удавао
76%
68%
65%
72%
Ожењен/удата
4%
6%
2%
8%
Одвојен/разведена
7%
12%
18%
11%
Остало
13%
14%
15%
9%
Тренутни однос Геј мушкарци Бисексуални мушкарци Лезбејке Бисексуалне жене
Није у односу
48%
49%
38%
42%
У односу; живе заједно/одвојено
29%/19%
17%/27%
35%/26%
28/28%
Дужина везе Геј мушкарци Бисексуални мушкарци Лезбејке Бисексуалне жене
< 2 године
46%
58%
49%
58%
> 2 године
54%
42%
51%
42%
Деца Геј мушкарци Бисексуални мушкарци Лезбејке Бисексуалне жене
Нема децу
91%
71%
77%
77%
Једно или више
9%
29%
23%
28%
Тренутна животна ситуација Геј мушкарци Бисексуални мушкарци Лезбејке Бисексуалне жене
Живи сам
39%
42%
27%
27%
Дели живот
61%
58%
73%
73%

Стабилност геј и лезбејских односа је значајно промењљива у квалитету и трајности у истополним ванбрачним заједницама. Велики део нестабилности у геј и лезбејком партнерству произилази из недостатка подршке таквим односима унутар друштва, цркве или породице. Одавно је познато да брак даје здравствене бенефиците како хетеросексуалним мушкарацима тако и женама, па према томе слични бенефити могу проистећи и из истополних брачних заједница. [12] Правно и друштвено признање истополних веза ће вероватно да смањи дискриминацију, повећа стабилност истополаних односа и доведе до бољег физичког и менталног здравља ЛГБ особа. [4]

Рањивост геј мушкарца и лезбејки на менталне поремећаје може се смањити у друштвима која признају, прихватају и односе се према овим особама као поштованим члановима друштва, који би могли да испуне сва очекивања као потенцијални партнерим на радним местима и у другим срединама, под условом да их оне сматрају ментално здравим готово исто као хетеросексуалне људе. [4]

Теорија стреса[уреди]

Мањински стрес процеси у ЛГБ[уреди]

Сексуалне мањине, у које се убрајају ЛГБТ особе, у свом животу могу се суочити поред свакодневних стресогених утицаја, индентичних за целокупну људску популацију, и са додатним мањинским стресогеним као, као што су они везани за старост, пол, родни идентитет, расу, етничку припадност, културу, национално порекло, религију, сексуалну оријентацију, инвалидитет, језик и социоекономски статус.[13]

На друштвеном нивоу, сексуална стигма (као мањински стрес) уграђена је у бројне друштвене структуре преко цивилног и кривичног права, социјалне политике, психологије, психијатрије, медицине, цркве и других друштвених институција. Сексуална стигма се огледа у различитим правним и социјалним третманима од стране институција према сексуалним мањинама, који се најбоље уочавају у овим примерима;

  • дуга историја криминализације истополног сексуалног понашања,
  • недостатак правне заштите од дискриминације ЛГБ особа у запошљавању, здравству и становању,
  • недостатак накнаде за ЛГБ бракове и породице које би подржала формирање њихових породицае, (за разлику од обимних бенефиције које постоје за хетеросексуалне брачне парове, па чак понекад и када хетеросексуални парови нису у браку). [13]

Да би разумели утицај мањинског стреса[13] на ментално здравље сексуалних мањина, мора се прво разумети друштвено-психолошки концепт стигме (стигматизације) [14]). Гофман је (1963) дефинисао стигму као нежељену разлику која треба да дискредитује појединца.[15] Линк и Фелан (2001) [16] наводе услове (околности) у којима се стигма јавља;

  • када постоје одређене индивидуалне разлике међу поједицима,
  • када су ове разлике повезане непожељним или негативним карактеристикама стереотипије,
  • када се означени појединци разврставају у различите категорије које их одвајају од главног животног тока,
  • када су означени појединци изложени дискриминацији и губитку статуса што доводе до неједнаког приступа социјалној, економској и политичкој моћи.

Та неједнакост, када су у питању сексуалне мањине, је последица стигме и дискриминације, а не самих разлика између појединаца. [17]. Стигма проистиче из интерперсоналне, културне, правне, политичке и друштвене климе у којој живе сексуалне мањине. Стигма која дефинише сексуалне мањине назва се сексуална стигма: „стигма према нехетеросексуалном понашању, идентитету, односима или заједници“[17]. Овај облик стигме делује како на друштвеном нивоу тако и на нивоу појединца, а утицај жигосања као стресора може бити јединствен фактор који карактерише сексуалну мањину као групу [17][14][18].

Даље, жигосање хомосексуалаца, кроз историју медицине, је обликовало ставове у ментално здравственим професијама и сродним институцијама према овој популацији [19][20][21][22][23]. Моралне и верске вредности у Северној Америци и Европи утицале су на иницијалне разлоге за криминализацију, дискриминацију и предрасуде према истополном понашању [18]. „Да би касније у модерном периоду свог развоја, медицинска и ментално здравствена струка додала и нови тип стигматизације и дискриминације, концептуализацију и лечење хомосексуалности као менталне болести или поремећаја. [24][18]

Manjinski stresni poremećaji LGB.JPG

Стрес идентитета[уреди]

Идентитет је извор смисла и искуства појединца, одређене групе. Појам идентитета се дефинише као осећај сопствене припадности која се развија процесом диференцијације. Идентитет је израз укупног настојања да се појединци и друштво одреде, а сам процес одређивања, самосазнавања и самопотврђивања не заснива се ни на каквој унапред утврђеној основи и не зависи ни од какве јасно означене норме. Људи једноставно осећају потребу за идентитетом који ће их разликовати од других људи. У настојању и страху да не изгубе идентитет, они сами изграђују разлике, што је присутно и код ЛГБ особа.[25][26]

Чак и кад је Его ЛГБ особа довољно развијен могу настати ситуације у којима њихови рационални приступи решавњу идентитета и пробема, повезаних са сексуалном оријентацијом, нису довољни. То се увек дешава када силна стимулација надмаши амортизациону снагу Ега; када није у стању да одлагањем успостави одговарајућу контролу. А та контрола подразумева хармонично повезивање њихове сексуалности са осталим деловима њихове личности. Ако у тим ситуацијама ЛГБ особа на открије свој идентитет психичка тензија стално расте и ако то стање постане неиздржљиво прети дезинтеграцији личности и озбиљном оштећењу његовог менталног здравља.

Утицај незапослености као стресора[уреди]

Сексуална политика када је у питању запошљавање, социјални и економски статус хомосексуалаца је мање изражен проблем у западним демократијама, али је и даље још маргинализован у већини других делова света. Права особа различите сексуалне оријентације се ускраћују не само хомосексуалцима већ и хетеросексуалним женама и еротским заједницама у већини муслиманских и афричких земаља. Радна и социјална права хомосексуалца су често занемарена и у азијским и латинско америчким државама.[27][28]

Само неколико земаља ван Европске уније су активно укључене у проширење радних и грађанских права геј мушкарацаима и лезбејкама. Међу њима су Јужна Африка, Бразил, Мексико, Канада, Аустралија и Сједињене Државе. Друге земље које се не противе радним правима хомосексуалаца су Јапан и Тајланд. Права дата гејевима и лезбејкама су ретко проширене и на травестите или садомазохисте а никада не педофиле.

Чак и у већини земаља где су геј мушкарци и лезбејке постигле правну заштиту, радну и социјалну климу и даље се добар део становништва (укључујући послодаваце, војску, верске заједнице па и школе), односи према њима непријатељски. У тим земљама, питања „сексуалног држављанства“ су се селила у реформе закона и институциолног признавања из сфере непризнавања и застрашивања, до ускраћивања права на образовање, равноправну заступљеност у политичком животу, радним и социјалним правима итд.[29][30]

Integrativni procesni model suočavanja LGBT sa nezaposlenošću.GIF

Да би могли говорити о утицају незапослености на психолошко здравље, хомосексуалаца нужно је споменути добробити које пружа запосленост. Споменимо само неке: зарада, здравствена и социјална заштита, повишен ниво активности (укључујући и сексуалне), разноликост околине и разноликост социјалних интеракција, временска структура дана и остварење личног идентитета кроз радну улогу. Губитак наведених добробити значајан је извор стреса, а он се догађа губитком посла или немогућношћу проналажења запослења.

Незапосленост укључује и учење нових улога те прилагођавање промењеним околностима. Све ове промене за појединца представљају извор стреса који за собом повлачи и специфичне промене у доживљавању и понашању. Једним називом - то су психолошке последице незапослености (као облика дискриминације) које имају снажан утицај на ментално здравље хомосексуалаца. Студије показују да је финансијска сигурност високо позитивно повезана са менталним здрављем. Утицај ће бити још већи ако о незапосленом финансијски зависе и други чланови ванбрачне или брачне заједнице хомосексуалаца, а пре свега статус истополне везе и брига о евентуално усвојеној деци. [31][32]

Преваленца менталних поремећаја ЛГБ[уреди]

Жигосање, предрасуде и дискриминација, које у основи имају негативни друштвени став према хомосексуалности, утичу на повећану преваленцу поремећаја менталног здравља ЛГБТ особа у односу на њихове хетеросексуалне вршњаке [33]. С друге стране најновији докази указују да је либерализација тих ставова и већа брига за јавно здравље становништва током последњих неколико деценија значајније смањило ризик од појаве поремећаја менталног здравља младих ЛГБТ особа [34].

Гејеви, лезбејке и бисексуални мушкарци и жене, према истраживањима спроведеним у Уједињеном Краљевству 2004, је имало висок ниво менталних поремећаја, највероватније повезан са дискриминацијом. Од 1285 гејева, лезбејки и бисексуалаца који су учествовали у истраживању, 556 (43%) је имало менталне поремећаја који су били дефинисани у ревидираном клиничком интервјуу. Од укупног узорка, 361 (31%) особа је покушало самоубиство. Ментални поремећаји су највећим делом код испитаника били повезани са маркерима дискриминације, као што су недавни физички напад (95%), у највећем броју случајева изазвани малтретирањем у школи (95%). [35]

У двадесетједногодишњој лонгитудиналној студији објављеној 1999, на Новом Зеланду [36] истраживано је у којој су мери геј, лезбејке, бисексуалнци и млади људи у повећаном ризику од психијатријских поремећаја и самоубилачких намера, коришћењем података прикупљених од 1.265 особа. У узорку од 1007 испитаника истраживана је њихова сексуална оријентација и однос са особама супротног пола. Двадесет и осам испитаника (2,8%) из овог узорка (11 мушкараца, 17 жена) класификован је као геј, лезбејска, бисексуалац или особе истополне сексуалне оријентације. Њих 24 (86%) је изјавило да је имало сексуалне односе са партнером истог пола, а 20 испитаника ЛБГ оријентације у тим односима су били мушкарци (9) и жене (11). У периоду од 14 година (до 21 године старости), прикупљани су подаци о психијатријским поремећајима код ових особа; депресији, генерализованим анксиозним поремећајима, поремећају понашања, итд. Подаци су концентрисани ка суицидалним идејама и покушају самоубиства. Резултати студије су показали да су геј, лезбејке и бисексуални млади људи били у већем ризику од менталних поремећаја;

Учесталост самоубилачког понашања и психијатријских поремећаја
у односу на сексуалну оријентацију
[37]

Поремећај ЛГБ
(n=28)
Хетеросексуалци
(n=979)
Изражена депресија
71,4
38,2
Генерализовани анксиозни поремећај
28,6
14,5
Поремећај понашања
32,1
11,0
Никотинска зависност
64,3
26,7
Злоупотреба супстанци и/или зависност
60,7
44,3
Вишеструки ментални поремећаји (>2)
78,6
38,2
Самоубилачке идеје
67,2
28,0
Покушај самоубиства
32,1
7,1

Наведени докази јасно указују да су геј, лезбејке, бисексуални млади људи у повећаном ризику од поремећаја менталног здравља. Посебно је евидентно суицидално понашање и истовремено присуство више менталних поремећаја (два или више од два).[36]

Бројна друга истраживања у свету су показала да су младе ЛГБ особе, чешће него одрасли жртве предрасуда антигеј догађаја, и жртве психолошких последица њихове виктимизације која може бити и значајно изражена. Анкете спроведене у школама, у неколико региона у САД, показале су да су младе ЛГБ особе више изложене дискриминацији и насилним догађајима од својих вршњака хетеросексуалне оријентације.

Неколико таквих студија, спроведених на узорцима популације средњошколаца, у закључцима наводи; „да се друштвено окружење сексуалних мањина међу младима у америчким средњим школама карактерише дискриминацијом, одбијањем, и насиљем“ [38][39]. У поређењу са хетеросексуално оријентисаним младим особама, ЛГБ младе особе имају повећан ризик од претњи и физичког напада и у већем су страху за своју безбедност у школи. Зато они имају већи број пропуштених школских дана (часова наставе) изазваних овим страхом [40] Национална анкета спроведена са ЛГБТ омладинном, на предлог организација хомосексуалаца, (1999) је показала; да је (61%) испитаних доживело вербално малтретирање, (47%) сексуално узнемиравање, (28%)физичка малтретирања, и (14%) физички напад [40]. Огромна већина младих ЛГБТ оособа (90%), понекад или често чуло је хомофобичне примедбе у својим школама, а многи (37%) навело је да је саслушавано или чуло примедбе на факултету или школи од службеног особља [41].

Извори[уреди]

  1. ^ Gergen KJ. The social constructionist movement in modern psychology. American Psychologist. 1985;40:266–275.
  2. ^ Gergen KJ. Psychological science in a postmodern context. Am Psychol. 2001 Oct;56(10):803-13.
  3. ^ а б Nevenka Igić. stetoskop.info „Homoseksualnost“ (на ср) Приступљено 4. 5. 2012.. 
  4. ^ а б в College of Psychiatrists England. „Special Interest Group in the Royal College of Psychiatrists England, Submission to the Church of England’s Listening Exercise on Human“ (на ен). Archived from the original on 27. 8. 2010. Приступљено 4. 5. 2012.. 
  5. ^ Ilan H. Meyer, Prejudice, Social Stress, and Mental Health in Lesbian, Gay, and Bisexual Populations: Conceptual Issues and Research Evidence Psychol Bull. 2003 September; 129(5): 674–697. doi: 10.1037/0033-2909.129.5.674.PubMed, Приступљено 11. 4. 2013.
  6. ^ Harcourt J. 2006. Current issues in lesbian, gay, bisexual, and transgender (LGBT) health: Introduction. Journal of Homosexuality 2006;51(1):1-11.
  7. ^ „Health Concerns for Gay Men“ (на ен) Приступљено 4. 5. 2012.. 
  8. ^ ISBN 978-92-4-156294-2. „Promoting Mental Health“ (на ен). World Health Organization. 2005 Приступљено 4. 5. 2012.. 
  9. ^ а б в „Caitlin Ryan, David Huebner, Rafael M. Diaz, Jorge Sanchez. Family Rejection as a Predictor of Negative Health Outcomes in White and Latino Lesbian, Gay, and Bisexual Young Adults“ (на ен). PEDIATRICS Vol. 123 No. 1. 2009. pp. 346-352 Приступљено 4. 5. 2012.. 
  10. ^ „TABLE 4 Family Rejection as Predictors of Negative Health Outcomes“ (на ен). 2005 Приступљено 4. 5. 2012.. 
  11. ^ ((en)) Table 1 Recruitment and demographic details of study sample, Приступљено 11. 4. 2013.
  12. ^ Kiecolt-Glaser JK, Newton TL. Marriage and health: his and hers. Psychol Bull 2001 July;127(4):472-503.
  13. ^ а б в Report of the American Psychological Association Task Force on Appropriate Therapeutic Responses to Sexual Orientation, Washington, DC 20002-4242 Available online at:apa.org, Приступљено 11. 4. 2013.
  14. ^ а б Herek, G. M., & Garnets, L. D. (2007). Sexual orientation and mental health. Annual Review of Clinical Psychology, 3, 353-375.
  15. ^ Goffman, E. (1963). Stigma: Notes on the management of spoiled identity. Englewood Cliffs, NJ: Prentice-Hall.
  16. ^ Link, B. G., & Phelan, J. C. (2001). Conceptualizing stigma. Annual Review of Sociology, 27, 363-385.
  17. ^ а б в Herek, G. M. (2009). Sexual stigma and sexual prejudice in the United States: A conceptual framework. In D. A. Hope (Ed.), Nebraska Symposium on Motivation: Vol. 54: Contemporary perspectives on lesbian, gay, and bisexual identities (pp.65-111). New York: Springer.
  18. ^ а б в Katz, J. (1995). Gay American history: Lesbians and gay men in the United States. New York: Thomas Crowell.
  19. ^ Drescher, J. (1998a). Psychoanalytic therapy and the gay man. Hillsdale, NJ: Analytic Press.
  20. ^ Murphy, T. F. (1997). Gay science: The ethics of sexual orientation research. New York: Columbia University Press.
  21. ^ Silverstein, C. (1991). Psychological and medical treatments of homosexuality. In J. C. Gonsiorek & J. D. Weinrich (Eds.), Homosexuality: Research implications for public policy (pp. 101-114). Newbury Park, CA: Sage.
  22. ^ Haldeman, D. C. (1994). The practice and ethics of sexual orientation conversion therapy. Journal of Consulting and Clinical Psychology, 62, 221-227.
  23. ^ LeVay, S. (1996). Queer science: The use and abuse of research in homosexuality. Cambridge: Massachusetts Institute Technology Press.
  24. ^ Brown, L. S. (1996). Ethical concerns with sexual minority patients. In R. P. Cabaj & T. S. Stein (Eds), Textbook of homosexuality and mental health (pp. 887-916). Washington, DC: American Psychiatric Press.
  25. ^ М. Кастелс, Моћ идентитета, Голден Маркетинг, Загреб, 2002. г. pp. 16-17
  26. ^ М. Хараламбос, М. Холброн, Социологија, Голден Маркетинг, Загреб
  27. ^ Sexual Citizenship, Institutional Inclusion. [http://www.glbtq.com/social-sciences/sexual_citizenship,2.html glbtq, inc.
  28. ^ Blasius, Mark, ed. Sexual Identities, Queer Politics. Princeton, N. J.: Princeton University Press, 2001.], Приступљено 11. 4. 2013.
  29. ^ Clarke, Eric. Virtuous Vice: Homoeroticism and Public Sphere. Durham, N. C.: Duke University Press, 2000.
  30. ^ Evans, David T. Sexual Citizenship: The Material Construction of Sexualities. London: Routledge, 1993.
  31. ^ Fryer, D. (1985). Stages in the psychological response to unemployment; a (dis)integrative review article. Current Psychological Research and Reviews, 4(3), 257-273.
  32. ^ Fryer, D. (1998). Labour market disadvantage, deprivation and mental health. In P. J. D. Drenth, H. Thierry, C. J. de Wolff (Eds.), Handbook of Work and Organisational Psychology (pp. 215-225). Trowbridge, UK: Taylor & Francis.
  33. ^ ((en)) Ilan H. Meyer Prejudice, Social Stress, and Mental Health in Lesbian, Gay, and Bisexual Populations: Conceptual Issues and Research Evidence Journal List, Abstract, Psychol Bull.PMC 2007, Приступљено 11. 4. 2013.
  34. ^ ((en)) Black gay men, lesbians, have fewer mental disorders than whites, says Mailman School of PH study Columbia University's Mailman School of Public Health
  35. ^ Warner J, McKeown E, Griffin M, Johnson K, Ramsay A, Cort C, King M. Rates and predictors of mental illness in gay men, lesbians and bisexual men and women: Results from a survey based in England and Wales, Br J Psychiatry. 2004 Dec;185:479-85
  36. ^ а б ((en)) Fergusson, D. M., Horwood, L. J. & Beautrais, A. L. Fergusson, D. M., Horwood, L. J. & Beautrais, A. L. (19 9 9) (19 9 9) Is sexual orientation related to mental health Is sexual orientation related to mental health problems and suicidality in young people? problems and suicidality in young people? Archives of Archives of General Psychiatry General Psychiatry,, 5 65 6, 876^880. Arch Gen Psychiatry, Приступљено 11. 4. 2013.
  37. ^ ((en)) Rates of Suicidal Behavior and Psychiatric Disorders by Sexual Orientation, Archives of General Psychiatry Vol. 56 No. 10, October 1999, Приступљено 11. 4. 2013.
  38. ^ ((en)) Faulkner AH, Cranston K. Correlates of same-sex sexual behavior in a random sample of Massachusetts high school students Am J Public Health. 1998 Feb;88(2):262-6.
  39. ^ Garofalo R, Wolf RC, Kessel S, Palfrey SJ, DuRant RH. The association between health risk behaviors and sexual orientation among a school-based sample of adolescents. Pediatrics. 1998 May;101(5):895-902. Abstract-PubMed, Приступљено 11. 4. 2013.
  40. ^ а б Safe Schools Coalition of Washington. Eighty-three thousand youth: Selected findings of eight population-based studies as they pertain to anti-gay harassment and the safety and well-being of sexual minority students. Seattle, WA: Author; 1999.
  41. ^ Lesbian, and Straight Education Network. GLSEN’s national school climate survey: Lesbian, gay, bisexual and transgender students and their experiences in school. New York: Author; 1999.

Спољашње везе[уреди]


Star of life.svg     Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).



Медицинско психолошки аспекти хомосексуалности
Етиологија хомосексуалностиРодна дисфоријаРазвој идентитета ЛГБТ особа
Епидемиологија хомосексуалних поремећајаТерапија хомосексуалности
Јавно здравље и ЛГБТ заједницаМентално здравље ЛГБТ особаПрикривена хомосексуалност
Улога нагона у обликовању понашања ЛГБТ особа