Меркур

Меркур
Откриће
Орбиталне карактеристике
Афел	69.82 × 106km
Перихел	46.00 × 106km
Велика полуоса	57.91 106 km 0.38709893 АЈ × 106km
Екцентрицитет	0.20563069
Сидерички период	87.969 дана
Средња орбитална брзина	47.87 km/s
Максимална орбитална брзина	58.98 km/s
Средња орбитална брзина	38.86 km/s
Инклинација	7.00487
Лонгитуда узлазног чвора	48.33167
Сидерички период ротације	1407.6 сати
Трајање дана	4222.6 сати
Природни сателит	0
Физичке карактеристике
Средњи полупречник	2439.7 km
Екваторијални полупречник	2439.7 km
Поларни полупречник	2439.7 km
Спљоштеност	0.0000
Маса	0.3302 × 1024kg
Запремина	6.083 × 1010km3
Густина	5427 kg/m3
Површинска гравитација	{{{Surface gravity (m/s2)}}} m/s2
Брзина ослобађања	4.3 km/s
Албедо	0.068 (Бонд) 0.142 (геом.) km/s
Привидна магнитуда	-0.42 km/s
Соларна озраченост	9126.6 W/m²
Tемпература црног тела	440.1 K
Момент инерција	0.33
Удаљеност	91.70 × 106km
Максимална удаљеност	221.9 × 106km
Минимална удаљеност	77.3 × 106km
Ректасцензија Северног пола	281.01 - 0.003T
Деклинација Северног пола	61.45 - 0.005T

Меркур је планета најближа Сунцу и удаљена од њега просечно 0,387 АЈ или 57.910.000 km. Креће се врло елиптичном орбитом, па се удаљеност од Сунца мења између 46 и 70 милиона km. Пречник Меркура је 4.880 km, а маса 3,30×10²³ kg. Прва летелица која се приближила Меркуру је био Маринер 10 који је током три сусрета снимио око 45% површине. Због близине Сунца, ретко је у повољном положају за посматрање, а и тада је видљив изнад хоризонта само кратко време пре заласка или након изласка Сунца.

Меркур је био римски бог трговине и путовања, гласник богова, којег су Грци звали Хермес.

Физичка својства

Атмосфера

Меркурова атмосфера је врло ретка, око 10¹² пута ређа од Земљине. Због тога се најчешће сматра да Меркур нема атмосферу. Због високих температура и слабе гравитације, атоми и молекули атмосфере непрестано одлазе с планете. Изгубљена атмосфера обнавља се на следеће начине: честицама сунчевог ветра заробљених Меркуровим магнетским пољем, испаравањем поларног леда и испаравањем приликом удара микрометеора.

Хемијски састав атмосфере
Калијум	31,7%
Натријум	24,9%
Атомски кисеоник	9,5%
Аргон	7,0%
Хелијум	5,9%
Молекуларни кисеоник	5,6%
Азот	5,2%
Угљен-диоксид	3,6%
Вода	3,4%
Водоник	3,2%

Површинска температура

Просечна дневна површинска температура:	623 K
Просечна ноћна површинска температура:	103 K
Површинска температура	мин прос. макс. 90 K 440 K 700 K

Рељеф

Рељеф Меркура је најсличнији Месецу, прекривен кратерима и басенима. Најпрепознатљивији облик на Меркуру (од фотографисаних детаља) је Басен Калорис (Caloris Basin) (Planitia Caloris), ударни кратер пречника око 1350 km. То је уједно и најтоплије место на Меркуру јер се на њему налази субсоларна тачка у време када је Меркур најближи Сунцу. Удар који је створио Caloris оставио је траг и на супротној страни планете: на месту где су се спојили ударни таласи налази се брдовит и врло набран терен.

Ударни кратери на Меркуру су добро очувани, због недостатка атмосфере нема ерозије тла. Уз кратере се опажају пукотине и раседи настали у време хлађења и стезања планете. Раседи су високи 2-3 km и пружају се стотинама километара у даљину.

Тло Меркура је размрвљено под ударима метеорита и ерозијом тла због наглих промена температуре.

Својства унутрашњости планете

Меркурово језгро се састоји од прилично великог гвозденог језгра (у поређењу с релативном величином језгра Земље). Унутрашњост се састоји од 70% метала и 30% силиката. Просечна густина Меркура је 5430 kg/m³, што је нешто мање од просечне густине Земље. Разлог зашто Меркур, упркос великој количини гвожђа, има мању густину него Земља је у томе што већа маса Земље чини њу компактнијом планетом и ствара већу густину. Меркур има масу од само 5,5 % масе Земље. Језгро Меркура попуњава 42% планетине запремине (код Земље само 17%). Језгро окружује омотач дебљине 600 km. Меркур нема магме.

Орбита

Меркурова орбита је доста ексцентрична и варира од 46-70 милиона km у полупречнику. Спора прецесија орбите око Сунца нема објашњења у Њутновој класичној механици, дуго се сматрало да постоји једна невидљива планета, названа Вулкан, који утиче на орбиту Меркура. Појавом Ајнштајнове Опште теорије релативности пронађено је објашњење за ова мала одступања.

Својства орбите
Велика полуоса у астрономским јединицама	0,387 АЈ
Велика полуоса у километрима	57 910 000 km
Ексцентрицитет	0,20563069
Орбитални период	87 дана 23,3 часа
Синодички период	115,88 дана
Средња орбитална брзина	47,8725 km/h
Нагиб у односу на еклиптику	7,004°

Ротација

Меркур врло споро ротира око сопствене осе. Некада се сматрало да је због плимних сила синхронизован са Сунцем (увек окренут ка Сунцу истом страном). То би значило да се окрене око себе тачно у истом времену у ком направи један окрет око Сунца - резонанција 1:1. Међутим, радарска посматрања 1965. године показала су да је у резонанцији 3:2. Окрене се три пута око своје осе за време два обиласка око Сунца. Ова резонанција је стабилна захваљујући великој ексцентричности Меркурове путање. До првобитног, погрешног закључка астрономи су дошли посматрајући га увек у најповољнијој тачки путање, где је увек показивао исту страну. Разлог томе је што се увек у истој тачки своје 3:2 резонанције налази у најповољнијем положају за посматрање.

Овако спора ротација Меркура има као последицу неке занимљиве ефекте. Посматрач на површини може у одређеним условима видети Сунце како излази, враћа се назад испод обзора (ретроградно гибање) и поново излази. То се догађа због промена орбиталне брзине, према 2. Кеплеровом закону. Четири дана пре перихела орбитална брзина престиже брзину ротације и Сунце се почиње да се привидно гиба уназад. Четири дана након перихела орбитална брзина се довољно смањи, тако да се Сунце наставља да се нормално гиба.

Магнетосфера

Магнетско поље Меркура је јачине 1% земљиног, што је релативно јака магнетосфера с обзиром на брзину ротације планете и састав језгра и омотача. Извор овако јаког магнетског поља могла би да буду циркулација течних истопљених материја око језгра планете, али како Меркур није толико врућ у унутрашњости да би се отопили цинк или гвожђе могуће је да око језгра струје супстанце које имају нижу температуру топљења као што је сумпор. Такође се сматра могућим да је Меркурово магнетско поље настало ефектом који је магнетизовао већ стврднути материјал.

Спољашње везе

Викимедијина остава има још мултимедијалних датотека везаних за: Меркур

• Атлас Меркура - NASA
• Чињенице о Меркуру - NASA
• 'BepiColombo', ESA мисија Меркур
• 'Messenger', NASA мисија Меркур
• SolarViews.com - Меркур
• Плабете - Меркур Дечји водич за Меркур.