Меша Селимовић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Мехмед Меша Селимовић

Mselimovic.jpg

Информације
Датум рођења 26. април 1910.
Место рођења Тузла (Аустроугарска)
Датум смрти 11. јул 1982.
Место смрти Београд (СФРЈ)
Дела
Потпис

Мехмед Меша Селимовић (Тузла, 26. април 1910Београд, 11. јул 1982) је био истакнути српски и југословенски писац из Босне и Херцеговине, који је стварао у другој половини 20. века.

Биографија[уреди]

Рођен је 26. априла 1910. године у Тузли. У родном граду завршио је основну школу и гимназију. Године 1930. уписао се на студијску групу српскохрватски језик и југословенска књижевност Филозофског факултета у Београду. Дипломирао је 1934. године, а од 1935. до 1941. године ради као професор Грађанске школе, а потом је 1936. постављен за суплента у Реалној гимназији у Тузли.

Прве две године рата живео је у Тузли, где је био ухапшен због сарадње са Народноослободилачким покретом, а у мају 1943. године прешао је на ослобођену територију. Тада је постао члан Комунистичке партије Југославије и члан Агитпроп-а за источну Босну, потом је био политички комесар Тузланског партизанског одреда. Године 1944. прешао је у Београд, где је обављао значајне политичке и културне функције. Од 1947. године живео је у Сарајеву и радио као:

  • професор Више педагошке школе,
  • доцент Филозофског факултета,
  • умјетнички директор „Босна-филма“,
  • директор драме Народног позоришта,
  • главни уредник ИП „Свјетлост“.

Године 1971. је пензионисан и преселио се у Београд. Био је редовни члан Српске академије наука и уметности.

Признања и награде[уреди]

Био је биран за:

  • председника Савеза књижевника Југославије,
  • био је почасни доктор Сарајевског универзитета (1971),
  • редовни члан АНУБиХ и САНУ.

Добитник је бројних награда од којих су најзначајније:

Дела[уреди]

Табла на згради где је становао у Београду

После прве књиге, збирке приповедака „Прва чета“ (1950), с темом из НОБ-а, објављује роман „Тишине“ (1961). Следе књиге, збирка приповедака „Туђа земља“ (1962) и кратки поетски роман „Магла и мјесечина“ (1965).

Дервиш и смрт“ (1966) критика је одмах одушевљено поздравила као изузетно дело. Овај роман је написан као реакција на тадашњи Титов режим који се врло често обрачунавао са политичким осуђеницима. И сам Мешин брат је био на Голом отоку, што је био додатни мотив. Радња романа збива се у 18. веку у неком месту у Босни. Главни јунак је Ахмед Нурудин, дервиш мевлевијског реда. То је дело снажне мисаоне концентрације, писано у исповедном тону, монолошки, с изванредним уметничким надахнућем, повезује древну мудрост с модерним мисаоним немирима. Оно почиње од религиозних истина као облика догматског мишљења да би дошло до човекове вечне упитаности пред светом, до спознаје патње и страха као неизбежних пратилаца људског живљења. Књигу је посветио супрузи Дарки, која му је цели живот била верни пратилац, пријатељ и подршка.

Писци из Босне и Херцеговине предложили су да се Меша овим романом кандидује за Нобелову награду за књижевност.

Роман „Тврђава“ (1970) враћа нас у још дубљу прошлост, у 17. век. „Тврђава“ је ту и стварност и симбол, а као симбол она је „сваки човјек, свака заједница, свака идеологија“ затворена у саму себе. Излазак из тврђаве истовремено је улазак у живот, у хаотичну стварност света, почетак индивидуалног развитка, отварање могућности сусрета с другима и упознавања истинских људских вредности. Као и претходни роман, и „Тврђава“ је испуњена вером у љубав, која је схваћена као мост што спаја људе, без обзира на различитост уверења, цивилизација и идеологија.[1]

Након романа „Острво“ (1974) који обрађује теме из савременог живота, следе дела: „Дјевојка црвене косе“, „Писци, мишљења и разговори“, „За и против Вука“, „Круг“ и „Сјећања“ (1976). Ово последње дело је аутобиографско. У њему Меша С. описује многе важне догађаје и личности које су на његов живот утицале и оставиле неизбрисив траг.

Национална припадност[уреди]

Поштанска марка с ликом Меше Селимовића, део серије марака под именом „Великани српске књижевности“ коју је издала Србијамарка, ПТТ Србија, 2010. године

У својој књизи Пријатељи Добрица Ћосић, на сто осамдесет осмој страни, преноси део тестименталног писма Меше Селимовића Српској академији наука и уметности из 1976. Селимовић пише: "Потичем из муслиманске породице, по националности сам Србин. Припадам српској литератури, док књижевно стваралаштво у Босни и Херцеговини, коме такође припадам, сматрам само завичајним књижевним центром, а не посебном књижевношћу српскохрватског књижевног језика. Једнако поштујем своје порекло и своје опредељење, јер сам везан за све што је одредило моју личност и мој рад. Сваки покушај да се то раздваја, у било какве сврхе, сматрао бих злоупотребом свог основног права загарантованог Уставом. Припадам, дакле, нацији и књижевности Вука, Матавуља, Стевана Сремца, Борисава Станковића, Петра Кочића, Иве Андрића, а своје најдубље сродство са њима немам потребу да доказујем. Знали су то, уосталом, и чланови уређивачког одбора едиције 'Српска књижевност у сто књига', који су такође чланови Српске академије наука и уметности, и са мном су заједно у одељењу језика и књижевности: Младен Лесковац, Душан Матић, Војислав Ђурић и Бошко Петровић. Није зато случајно што ово писмо упућујем Српској академији наука и уметности са изричитим захтјевом да се оно сматра пуноважним биографским податком.".

Списак дела[уреди]

Споменик Меши Селимовићу и сликару Исмету Мујезиновићу, у Тузли.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ Meša Selimović: Roman Tvrđava - Petar V. Arbutina, izdavač: Marso, Beograd. 2011. ISBN 978-86-6107-029-7. pp.

Спољашње везе[уреди]

Са других Викимедијиних пројеката :