Меша Селимовић

Мехмед Меша Селимовић
Датум рођења:	26. април 1910.
Место рођења:	Тузла (Аустроугарска)
Датум смрти:	11. јул 1982.
Место смрти:	Београд (СФРЈ)

Мехмед Меша Селимовић (Тузла, 26. април 1910 — Београд, 11. јул 1982) је био истакнути југословенски писац из Босне и Херцеговине, који је стварао у другој половини 20. века.

Биографија

Рођен је 26. априла 1910. године у Тузли. У родном граду завршио је основну школу и гимназију. Године 1930. уписао се на студијску групу српскохрватски језик и југословенска књижевност Филозофског факултета у Београду. Дипломирао је 1934. године, а од 1935. до 1941. године ради као професор Грађанске школе, а потом је 1936. постављен за суплента у Реалној гимназији у Тузли.

Прве две године рата живео је у Тузли, где је био ухапшен због сарадње са Народноослободилачким покретом, а у мају 1943. године прешао је на ослобођену територију. Тада је постао члан Комунистичке партије Југославије и члан Агитпроп-а за источну Босну, потом је био политички комесар Тузланског партизанског одреда. Године 1944. прешао је у Београд, где је обављао значајне политичке и културне функције. Од 1947. године живео је у Сарајеву и радио као:

• професор Више педагошке школе,
• доцент Филозофског факултета,
• умјетнички директор „Босна-филма“,
• директор драме Народног позоришта,
• главни уредник ИП „Свјетлост“.

Године 1971. је пензионисан и преселио се у Београд. Био је редовни члан Српске академије наука и уметности.

Признања и награде

Био је биран за:

• председника Савеза књижевника Југославије,
• био је почасни доктор Сарајевског универзитета (1971),
• редовни члан АНУБиХ и САНУ.

Добитник је бројних награда од којих су најзначајније:

• НИН-ова награда (1967),
• ГОРАНОВА награда (1967),
• Његошева награда (1967),
• потом Двадесетседмојулска СРБиХ,
• награда АВНОЈ-а, итд.

Дела

Табла на згради где је становао у Београду

После прве књиге, збирке приповедака „Прва чета“ (1950), с темом из НОБ-а, објављује роман „Тишине“ (1961). Следе књиге, збирка приповедака „Туђа земља“ (1962) и кратки поетски роман „Магла и мјесечина“ (1965).

„Дервиш и смрт“ (1966) критика је одмах одушевљено поздравила као изузетно дело. Овај роман је написан као реакција на тадашњи Титов режим који се врло често обрачунавао са политичким осуђеницима. И сам Мешин брат је био на Голом отоку, што је био додатни мотив. Радња романа збива се у 18. веку у неком месту у Босни. Главни јунак је Ахмед Нурудин, дервиш мевлевијског реда. То је дело снажне мисаоне концентрације, писано у исповедном тону, монолошки, с изванредним уметничким надахнућем, повезује древну мудрост с модерним мисаоним немирима. Оно почиње од религиозних истина као облика догматског мишљења да би дошло до човекове вечне упитаности пред светом, до спознаје патње и страха као неизбежних пратилаца људског живљења. Књигу је посветио супрузи Дарки, која му је цели живот била верни пратилац, пријатељ и подршка.

Писци из Босне и Херцеговине предложили су да се Меша овим романом кандидује за Нобелову награду за књижевност.

Роман „Тврђава“ (1970) враћа нас у још дубљу прошлост, у 17. век. „Тврђава“ је ту и стварност и симбол, а као симбол она је „сваки човјек, свака заједница, свака идеологија“ затворена у саму себе. Излазак из тврђаве истовремено је улазак у живот, у хаотичну стварност света, почетак индивидуалног развитка, отварање могућности сусрета с другима и упознавања истинских људских вредности. Као и претходни роман, и „Тврђава“ је испуњена вером у љубав, која је схваћена као мост што спаја људе, без обзира на различитост уверења, цивилизација и идеологија.

Након романа „Острво“ (1974) који обрађује теме из савременог живота, следе дела: „Дјевојка црвене косе“, „Писци, мишљења и разговори“, „За и против Вука“, „Круг“ и „Сјећања“ (1976). Ово последње дело је аутобиографско. У њему Меша С. описује многе важне догађаје и личности које су на његов живот утицале и оставиле неизбрисив траг.

Национална припадност

У својој књизи Пријатељи Добрица Ћосић, на сто осамдесет осмој страни, преноси део тестименталног писма Меше Селимовића Српској академији наука и уметности из 1976. Селимовић пише: "Потичем из муслиманске породице, по националности сам Србин. Припадам српској литератури, док књижевно стваралаштво у Босни и Херцеговини, коме такође припадам, сматрам само завичајним књижевним центром, а не посебном књижевношћу српскохрватског књижевног језика. Једнако поштујем своје порекло и своје опредељење, јер сам везан за све што је одредило моју личност и мој рад. Сваки покушај да се то раздваја, у било какве сврхе, сматрао бих злоупотребом свог основног права загарантованог Уставом. Припадам, дакле, нацији и књижевности Вука, Матавуља, Стевана Сремца, Борисава Станковића, Петра Кочића, Иве Андрића, а своје најдубље сродство са њима немам потребу да доказујем. Знали су то, уосталом, и чланови уређивачког одбора едиције 'Српска књижевност у сто књига', који су такође чланови Српске академије наука и уметности, и са мном су заједно у одељењу језика и књижевности: Младен Лесковац, Душан Матић, Војислав Ђурић и Бошко Петровић. Није зато случајно што ово писмо упућујем Српској академији наука и уметности са изричитим захтјевом да се оно сматра пуноважним биографским податком.".

Списак дела

Споменик Меши Селимовићу и сликару Исмету Мујезиновићу, у Тузли.

• Увријеђени човјек (1947)
• Прва чета (1950)
• Туђа земља (1957)
• Ноћ и јутра (филмски сценарио) (1958)
• Тишине (1961)
• Магла и мјесечина (1965)
• Есеји и огледи (1966)
• Дервиш и смрт (1966)
• За и против Вука (1967)
• Тврђава (1970)
• Острво (1974)
• Круг (1983)

Види још

• Награда Меша Селимовић

Спољашње везе

• Биографија на сајту САНУ
• „Корени храста - Меша Селимовић“, Радован Поповић, Вечерње новости, фељтон, 10. - 20. фебруар 2009.
• Меша Селимовић (српско наслеђе)
• Јубилеј Меше Селимовића у Србији (Вести, 4. фебруар 2010)
• Текст Меше Селимовића поводом 80. рођендана Иве Андрића („Политика“, 1. мај 2010)
• Пронашао мир у Београду („Вечерње новости“, 9. јул 2010)
• Заборављени сценарији Меше Селимовића („Политика“, 10. јул 2010)
• Меша у сенци „Дервиша“ („Вечерње новости“, 4. мај 2011)