Микроконтролер

Из Википедије, слободне енциклопедије
Микроконтролер типа ПИК (PIC), фирме Микрочип (Microchip)

Микроконтролер је дигитална електронска направа у облику интегрисаног кола. Намјена микроконтролера је управљање уређајима и процесима, па у себи има интегрисан микропроцесор, меморију, дигиталне и аналогне улазе и излазе, дигиталне сатове („тајмере“), бројаче („каунтере“), осцилаторе, комуникационе склопове („интерфејсе“) и друге додатке за које је некада био потребан низ посебних интегралних кола („чипова“). Микроконтролер нормално ради у контролној петљи, дакле очитава улазе и затим подешава излазе у складу са својим програмом. Петља се стално понавља док траје контрола процеса. Брзина микроконтролера се мери у посебним јединицама-Флопсовима.

Микроконтролер или микропроцесор[уреди]

Главна разлика између модерних микропроцесора и микроконтролера је да су први оптимизирани за брзину и перформансе код рачунарских програма, док су микроконтролери оптимизирани у правцу интеграције већег броја кола, управљања процесима у стварном времену (real-time control), масовну производњу, ниску цијену, и малу потрошњу струје. Микроконтролери су отпорнији и на варијације напона, температуре, влажности, вибрације и тако даље.

Историја[уреди]

Са појавом првих микропроцесора 1971. године, почела је и њихова употреба у контролне сврхе. Међутим типичан систем је захтијевао велики број додатних кола за рад, као што су били АД претварачи (A/D converters), бројачи, осцилатори и друго. Временом је дошло до интегрисања потребних компоненти у једно коло, и тако је створен модерни микроконтролер.

Један од првих је био Моторола 6801 микроконтролер, развијен од 6800 микропроцесора. Касније, 1985. године је од 6801 створен популарни 68HC11 са тад новом HCMOS технологијом, која је омогућила мању потрошњу, мању осјетљивост на сметње и бржи рад. [1] Данас многи модели могу да раде и врше контролу мањих уређаја без икаквих вањских дијелова, или са минималним бројем истих. Производња микроконтролера износи неколико милијарди годишње и знатно премашује производњу микропроцесора, типичних за личне компјутере (personal computers).

Дијелови[уреди]

Разне врсте ће имати разне модуле интегрисане у микроконтролер. Ипак већина укључује као минимум сљедеће дијелове:

Већина уз те посједује и:

  • Аналогне улазе и излазе
  • Комуникациони склоп (интерфејс), УСАРТ (USART), ССП (SSP) и друге
  • Аналогне поређиваче напона (напонске компараторе)
  • Модулатор ширине пулса (PWM modulator) за контролу мотора
  • и друге.

Употреба[уреди]

Користе се у најразличитијим модерним уређајима. У роботима, телекомуникационим уређајима, сателитима, аутомобилима, инструментима, мобилним телефонима, камерама, кућним уређајима као што су машине за прање рубља, микроталасне рерне, кућним пекарама хлеба и другдје.

Будућност[уреди]

Микроконтролери су од седамдесетих година прошлог вијека имали брз развој. Све више и више раније одвојених кола је интегрисано, програмирање је олакшано увођењем „флаш“ (flash) меморија (које се могу много пута брисати и писати), смањена је потрошња струје (важно за батеријске уређаје), а понуда различитих контролера је невјероватно широка. Данас такође постоје и 8, 16, 32 и 64 битни модели, као и ДСП (DSP) модели подешени за брзе математичке операције са проширеним сетом инструкција.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ Microcontroller technology, the 68HC11, Peter Spasov, strana 6., ISBN 0-13-901240-0

Произвођачи[уреди]

Викиостава
Викимедијина остава има још мултимедијалних датотека везаних за: Микроконтролер