Милан Ћурчин

Из Википедије, слободне енциклопедије
Милан Ћурчин

Пошаљи фотографију

Датум рођења: 14. новембар 1880.
Место рођења: Панчево (Аустроугарска)
Датум смрти: 20. јануар 1960.
Место смрти: Загреб (ФНРЈ)

Милан Ћурчин (Панчево, 14. новембар 1880Загреб, 20. јануар 1960), био је песник, књижевни критичар, публициста и преводилац. Потицао је из имућне трговачке породице. Основну школу учио је у Панчеву, а гимназију у Новом Саду. Један је од представника српске модерне и значајан књижевни историчар, а радио је и као доцент Београдског универзитета на Катедри за немачки језик и књижевност, обрађујући јужнословенско-немачке литерарне везе. Тада издаје и уређује две књиге Српскохрватског алманаха (Београд – Загреб, 1910. и 1911). Ћурчин је 1904. докторирао германистику и славистику у Бечу са тезом Српска народна поезија у немачкој литератури. Теза је наредне године објављена у Лајпцигу, да би на наш језик била преведена 1987. поводом двестоте годишњице Вуковог рођења. У периоду од 1920. до 1941. у Загребу излази часопис ”за културна, политичка и друштвена питања” под називом Нова Европа, који уређује и издаје Ћурчин. Бавио се и превођењем (са немачког, на енглески, француски, румунски, чешки, италијански...).

Књижевни рад[уреди]

Књижевношћу се почео бавити као студент. Прву песму Вече у врту објавио је у Бранковом колу. Касније песмама, књижевним студијама и критиком сарађивао је у Цариградском гласнику, Српском књижевном гласнику, Сријемским новинама и другим, у то време, престижним часописима. Јавивши се у књижевној јавности на крају 19. и почетком 20. века, непосредно после Војислава, а у исто време са Ракићем, Дучићем и Дисом, овај српски модерниста разликовао се од претходног, али и свог времена. Доноси ново виђење поезије и стваралаштва у тексту О мојим песмама, који се сматра манифестом модерне у нашој књижевности. Овај текст се појавио двадесет година пре текстова Милоша Црњанског и Станислава Винавера. Као следбеник авангардне струје, устаје против традиционализма и нормативизма, залажући се за аутентичност у стварању.

“У песми закони ћуте, пустите осећај!”, певао је Ћурчин, уносећи слободан стих, хумор и прозаизме - особине којима разара озбиљну, формалну страну парнасо-симболистичке традиције. Наведени елементи дошли су до изражаја у његовој првој збирци Песме из 1906. године. У овој збирци читав први циклус посветио је љубавној лирици. Те песме су често ироничне, без повезивања љубави са апсолутним и духовним, а тежећи овоземаљском (“Моја је љубав од овога света…”). О њој говори површно, без уношења у емоцију, лепршаво и лако, због чега су се бројне полемике тицале ове књиге. Друга књига “Песме” изашла је 1911. у само шездесет примерака. И поред свега, његове најпознатије песме Богдан Поповић је уврстио у Антологију новије српске лирике, а критичар Јован Скерлић о њима говори у Историји нове српске књижевности.

У збирци Драга моја... објављене су најлепше песме Милана Ћурчина. Млади песник их је исписивао на илустрованим дописницама и најчешће их је слао сестри Соки у родно Панчево. Те дописнице, каквих више нема, од својих предака је прикупила и за штампу приредила Федора Бикар.

Библиографија[уреди]

  1. Песме, 1902-1905, Београд, 1906.
  2. Немачка романтика, Београд, 1906.
  3. Гете и госпођа Штајн, Београд, 1908.
  4. Версификација Милана Ракића, Београд, 1912.
  5. Друге песме, Београд, 1912.
  6. Јампски стил у српском песништву, Београд, 1914.
  7. Иван Мештровић, студија, Лондон, 1919.
  8. Обрачун са М. Крлежом, Загреб, 1928.
  9. Један приједлог за нацрт Устава, са пријатељима, Загреб, 1937.

Спољашње везе[уреди]