Миленко Атанацковић
| Миленко Атанацковић | |
|---|---|
 Миленко Атанацковић сликар (Аутопортрет 1900—1903) | |
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 1. мај 1875. |
| Место рођења | Шид, Аустроугарска |
| Датум смрти | 7. фебруар 1955. (79 год.) |
| Место смрти | Бијељина, Социјалистичка Федеративна Република Југославија |
Миленко Атанацковић (Шид, 1. мај 1875 — Бијељина, 7. фебруар 1955) је био српски сликар и ликовни педагог.
Биографија[уреди | уреди извор]
Миленко Атанацковић је рођен је у Шиду 1875. године да би се, заједно са родитељима трговцима, преселио у Бијељину 1878. године. После школовања у Бијељини, где је завршио основну и трговачку школу и Сарајеву где је завршио средњу техничку школу, 1895. године наставио школовање у Бечу у припремној школи за академију за сликарство код чувеног професора сликарства Шауера, а после тога, скоро годину дана, провео је у сликарској радионици сликара Паје Јовановића, где је стекао солидну основу и образовање за студије на сликарској академији у Бечу, коју је уписао 1896., а завршио 1899. године. Након завршене академије похађао је трогодишњу специјализацију код професора К. Грипенкерла на истој академији. Та сликарска академија у Бечу (нем. Allgemeine Maller Schule ) је била тада чувена у Европи и недостижан сан многих младих уметника.
Не рачунајући године школовања у Сарајеву, студирања у Бечу и пет година које је провео са службом као професор у пљеваљскoj гимназији, све време је провео у Бијељини где је од 1920. до 1947. године радио (до пензије) у Гимназији »Филип Вишњић« као професор сликарства и цртања.[1] У том свом плодном животу оставио је дела изузетне вредности, а посебно на пољу портретисања.
Претпоставља се, да се његова дела данас, налазе се у разним галеријама, музејима и у приватним колекцијама власника у Америци, Енглеској, Аустрији, Бијељини, Шиду, Пљевљима, Београду, Ријеци Црнојевића, Сарајеву, Тузли, и другим местима. Највише радова Миленка Атанацковића чува се у Уметничкој галерији Босне и Херцеговине у Сарајеву, Музеју „Семберија“ и Галерији „Миленко Атанацковић“ у Бијељини.
У опусу Миленка Атанацковића најзаступљенији су портрети било да су рађени као слике или цртежи, мада је сам уметник тврдио да му је жанр „пијаца“. Био је документариста свога времена и на папиру, платну, картону или дрвету забележио је полувековни живот своје Бијељине и њених становника. Значајно је рећи да је у периоду између два светска рата урадио иконостасе у црквама у Бијељини[2], Загонима и Јањи и да они и данас представљају значајна дела фреско сликарства и иконопиства. Од 1950 до 1955. године претежно се бавио цртањем орнамената. Направио је око 1000 разних цртежа и скица који су углавном служили уметничким занатима.
Први пут је излагао у Бечу још као ђак у Кинстлер Хаус-у (нем. Künstler Haus) а последња, ретроспективна изложба његових радова је организована у Бијељини 2005. године на педесетогодишњицу његове смрти.
У Бијељини ће и завршити свој изузетно успешан живот, 7. фебруара 1955. године. Данас једна умјетничка галерија у Бијељини носи његово име.[3]
Види још[уреди | уреди извор]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Радић, Милош; Душан Мартиновић (1972). Миленко Атанацковић 1975-1955. Бијељина: Народни универзитет
- ^ Храм Св. Георгија Архивирано на сајту Wayback Machine (1. децембар 2011), Приступљено 13. 4. 2013.
- ^ „Затворена изложба фотографија „савремена Русија“”. Радио-телевизија Републике Српске. 05. 07. 2012. Приступљено 05. 07. 2012.
Литература[уреди | уреди извор]
- Петровић, П. (2010). „Атанацковић, Миленко”. Српска енциклопедија Том 1. књига 1. (на језику: (језик: српски)). Нови Сад, Београд: Матица српска Нови Сад, САНУ Београд, Завод за уџбенике Београд. ISBN 978-86-7946-078-3.
- Радић, Милош; Мартиновић, Душан (1972). Миленко Атанацковић 1975-1955. (на језику: (језик: српски)). Бијељина: Народни универзитет. стр. 32стране.
- Василић, И.; Д. Мартиновић, С. Петровић, Д. Миличић (2005). Миленко Атанацковић 1975-1955. Ретроспектива (на језику: (језик: српски)). Бијељина: Галерија.
