Миленко Веснић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Миленко Р. Веснић

Миленко Веснић
Миленко Веснић

Биографија
Датум рођења 13. фебруар 1863.
Место рођења Дунишић (Кнежевина Србија)
Датум смрти 15. мај 1921.
Место смрти Париз (Француска)
Мандат(и)
4. Председник министарског савета Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца
17. мај 19201. јануар 1921.
Монарх Петар I Карађорђевић
Претходник Стојан Протић
Наследник Никола Пашић

Миленко Р. Веснић (13. фебруар 1863. године, Дунишић, Кнежевина Србија15. мај 1921. године, Париз, Француска) је био српски дипломата, министар правде, председник Владе и министар спољних послова Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца од 16. маја 1920. до 1. јануара 1921. године.

Биографија[уреди]

Родом је са Пештера. Докторирао је право у Минхену 1888. године. Придружио се дипломатској служби 1891. године. Био је: секретар у српском посланству у Цариграду од 1893. године, професор међународног права на Високој школи у Београду 1893. године, посланик у Народној скупштини и министар просвете од 1893. године, професор међународног права од 1894. до 1901. Веснић је заједно са радикалским вођама послат у затвор, под оптужбом да је учествовао у припреми атентата на краља Милана Обреновића.

Био је српски дипломата у Цариграду, Риму, Паризу и Вашингтону и представник Краљевине Србије на мировним преговорима у Лондону и Версају. Основао је периодични часопис „Правник“ 1892. године.

Као српски краљевски посланик у Риму, упутио је протест једном италијанском листу због интервјуа са претендентом на српски престо у избеглиштву кнезом Петром Карађорђевићем, али се истовремено тајно састајао са њим. Као српски краљевски посланик у Паризу између 1903. и 1920., био је творац француско-српског пријатељства. После династичке смене на српском престолу, он је код најбољих француских златара наручио краљевску круну и донео је лично у Београд.

Веснић је краљу Петру I организовао и тријумфалну посету Паризу. Краљ Петар I је некада завршио престижну војну академију „Сен Сир“ и борио се у Легији странаца. Веснић је написао велики број научних правних радова, постао је члан Француске академије. Веснић се оженио са америчком милионерком, Бланш Улман, која је наследила милион долара од свог покојног мужа и од оца, стожера њујоршке банкарске породице Блументал. Веснић је преко своје супруге ушао у високе аристократске и банкарске кругове и омогућила му је да за Краљевину Србију испослује кредите и финансијску помоћ за модернизацију, пруге, електрификацију, али и за наоружање, пред одсудним биткама са моћним империјама Аустроугарске и Турске. Говорио је четири језика: француски, немачки, италијански и енглески.

У Београду је све до 1946. године постојала улица под називом Др Миленко Веснић.

Види још[уреди]

Литература[уреди]

  • Milenko R. Wesnitsch, Die Blutrache bei den Südslaven: ein Beitrag zur Geschichte des Strafrechts, Stuttgart: Gebrüder Kröner, 1889.
  • Петрановић, Бранко (1988). Историја Југославије, књига I - Краљевина Југославија. Београд: Нолит. 

Спољашње везе[уреди]