Миле Будак

Из Википедије, слободне енциклопедије
Миле Будак

Миле Будак
Миле Будак

Биографија
Датум рођења 30. август 1889.
Место рођења Свети Рок (Аустроугарска)
Датум смрти 7. јун 1945.
Место смрти Загреб

Миле Будак (Свети Рок, 1889Загреб, 1945) је био хрватски писац, политичар и један од оснивача усташког покрета. Створио је хрватски национални план за решавање српског питања у Хрватској — једну трећину убити, другу протерати, а трећу похрватити (покатоличити) тзв. Будакову идеологију[1], а приписује му се и оживљавање крилатице Србе на врбе.

Биографија[уреди]

Миле Будак је рођен у Светом Року у Лици, тадашња Аустроугарска[1]. Школовао се у Сарајеву, а студирао је географију и историју на Универзитету у Загребу. Аустроугарске власти су га ухапсиле 1912. године због његовог учешћа у покушају атентата на хрватског бана Славка Цуваја. Након почетка Првог светског рата 1914. године био је регрутован од стране аустроугарске војске. Српска војска га је заробила 1915. године те је био сведок повлачења српске војске преко Албаније у периоду 1915—16. године.

Након окончања рата, Миле Будак се вратио у Загреб. Дипломирао је права на Универзитету у Загребу 1920. године и постао чиновник у канцеларији Анте Павелића. Постао је активиста Хрватске странке права и био изабран за посланика на градским изборима у Загребу. Година 1920-их је био уредник политичких магазина блиских ХСП.

Године 1932. преживео је покушај атентата. Уплашен овим догађајем, емигрирао је у Италију, где се придружио усташама и постао командат у усташком кампу за обуку. Вратио се у Загреб 1938. године, где је покренуо недељник „Хрватски народ“.[2] Власти су забраниле часопис 1940. године и Будак је био ухапшен.

После формирања НДХ, Миле Будак је постао министар образовања и вере[3]. Након јавно изречених ставова о српском народу, покатоличавање, протеривање и убијање Срба постаје национална политика. Касније је постао министар иностраних послова и хрватски амбасадор у нацистичкој Немачкој.[3]

Након што је НДХ престала да постоји у мају 1945. године, партизани су заробили Будака. После једнодневног суђена био је осуђен и стрељан заједно са осталим члановима хрватске владе у Максимирској шуми. Сахрањен је у заједничкој гробници на, до данас, непознатој локацији.[1]

Књижевни рад[уреди]

Миле Будак се бавио и литерарним радом. Писао је представе и романе у којима се велича хрватски народ. Најпознатије дело из његовог опуса је „Огњиште“ у којима су описани обичаји и начин живота народа у његовој родној Лици.

Након рата његове књиге су забраниле југословенске комунистичке власти. Због тога су многи хрватски националисти видели Мила Будака као велику личност хрватске књижевности, једнаког, ако не и супериорнијег од Мирослава Крлеже. Након што је Хрватска стекла независност раних деведесетих, влада Фрање Туђмана је почела да рехабилитује Будака.

Многи хрватски градови, укључујући и Сплит, су имали улице назване по њему, а Хрватска радио-телевизија је емитовала драматизацију Будаковљевог приказа повлачења српске војске 1915—1916. кроз Албанију. Званично објашњење је било да би Будака требало посматрати као важну књижевну личност, одвојено од његове контроверзне улоге у Другом светском рату. Ово је изазвало реакцију у левичарској мањини у Хрватској, највише Ферал трибјуна, који је покренуо дугогодишњу кампању да се промени име улицама које носе име Мила Будака.

Године 2003. влада Иве Санадера је одлучила да се коначно позабави овим проблемом који је резултовао преимењавањем неких улица које су носиле његово име. Године 2004, плоча која је подсећала на Будаковљево рођење на Светом Року је уклоњена од стране Санадерове владе[1]. До краја 2004. градска већа у Госпићу, Книну и Задру су променила имена улицама које су носиле име Миле Будак[1]. До 2013. године остало је 10 градова и општина у којима постоје улице под називом Миле Будак. То су Славонски Брод, Винковци, Вировитица, Паг, Плетерница, Комижа, Ловинац, Јасенице, Клакар и Пакоштане у коме постоје две улице назване по Милу Будаку[1].

Референце[уреди]

  1. ^ а б в г д ђ „Баук против Будака“ (на српском). РТС. 11. 3. 2013. Приступљено 11. 3. 2013.. 
  2. ^ Tomasevich (2002), стр. 40.
  3. ^ а б Tomasevich (2002), стр. 317.

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]