Миливоје Арачић

Из Википедије, слободне енциклопедије

Миливоје Арачић (14. маја 1891, Београд - 1953) је српски инжињер и политичар. Син је генерала Вукомана Арачића, а брат генерала Петра Арачића.

[уреди] Школовање

Матурирао је школске 1908/09. у Другој Београд-ској гимназији и као редован ученик ступио на Технички факултет Београдског Универзитета школске 1909/10. Факултет је завршио у ратним условима а затим као државни питомац завршава и Школу Јавних радова (Ecole des Travaux Publics) у Паризу 1917. године, где и добија и диплому грађевинског инжењера. Након тога одслужује војску за време рата.

[уреди] Каријера

Године 1919. бива постављен за подинжењера у Хидротехничком Заводу Министарства Пољопривреде и на том месту је радио до априла 1921. год. када бива изабран за Народног посланика Уставотворне скупштине Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, на листи Земљорадничке странке. Учествовао је и у раду редовног скупштинског сазива све до децембра 1922. године.

Био је активан на јачању задругарства и члан Главног Савеза Српских земљорадничких задруга и члан Управног одбора главне земљорадничке набављачке задруге.

Од 1925. био је главни секретар Савеза земљорадника. Као делегат Главног Савеза Српских земљорадничких задруга је учествовао на конгресу Општег савеза Бугарских земљорадничких задруга у Софији.

Од октобра 1931. г. до маја 1932.г. био је одборник у Београдској општини. Такође је упоредо радио и као грађевински и геодетски инжењер.

Био је председник државног спортског одбора и члан утемељивач друштва Светог Саве. Од 1936. године био је Начелник Одељења општег телесног васпитања при Министарству Физичког васпитања народа и учествовао је у доношењу закона о обавезном телесном васпитању. На том положају га и затиче Други светски рат и окупација земље.

У току рата налази се у Влади Милана Недића и то на положају начелника Министарства Просвете и Вера.

[уреди] Емиграција

Након рата, током 1946.г. емигрирао је најпре у Италију, а затим у Енглеску код ћерке, где је и умро и сахрањен 1953. године.