Милић од Мачве
| Милић од Мачве | |
|---|---|
|
|
|
| Пуно име | Милић Станковић |
| Информације | |
| Датум рођења | 30. октобар 1934. |
| Место рођења | Белотић (Краљевина Југославија) |
| Датум смрти | 8. децембар 2000. |
| Место смрти | Београд (СР Југославија) |
| Дела | |
Милић од Мачве, право име Милић Станковић, (Белотић, 30. октобар 1934 — Београд, 8. децембар 2000) је био један од најпознатијих српских сликара XX века.
Садржај |
[уреди] Биографија
Средњошколско образовање је завршио у Шабачкој гимназији. Дипломирао је на Академији ликовних уметности (данас, Факултет ликовних уметности) 1959. године. Након тога је био на студијском боравку у Паризу. Прву самосталну изложбу отворио је 1. септембра 1959. у Београду. Прву самосталну изложбу у иностранству имао је 1964. године у Женеви. Члан је Удружења ликовних уметника Србије (УЛУС) од 1960. године. Током 1964. и 1965. године живео је и радио у Паризу, потом у Београду, Бриселу, Белотићу, на Златибору и на Пиросу (Грчка). Био је један од 13 чланова друштва „Медијала“.
На његовим сликама доминирају лебдећи балвани по којима је нарочито познат, затим ужарене лопте и санте леда. Његови узори у сликарству били су Бош, Бројгел, Иван Генералић и Салвадор Дали, а за његово сликарство би се могло рећи да је својствена мешавина фигуративног надреализма и наивне уметности. Осим сликања бавио се и архитектуром (пројектовао је и саградио три атељеа), вајарством и писањем поезије.
Имао је специфичан стил одевања: црни плашт сличан мантији, црну беретку и штап налик на владичански.
Деведесетих година XX века иступао је у јавности као заступник Српске аутохтонистичке школе, која сматра да су Срби, Словени и Индоевропљани аутохтони на Балканском полуострву од праисторије. Веровао је у Теслино тајно оружје и помињао га у виду претње „ако само једна бомба падне на Београд..."[1]. Био је противник Српске академије наука и уметности и предлагао да се неким академицима одузму докторске титуле. У неким круговима важио је за једног од највећих српских родољуба.
Граду Крушевцу оставио је око 130 слика, углавном уља на платну, уз неколико акварела и графика.
Његова ћерка је позната мултимедијална уметница Симонида Станковић.
Преминуо је 8. децембра 2000. године и сахрањен у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.
[уреди] Референце
- ^ Теслино тајно оружје, Приступљено 13. 4. 2013.
