Милован Ђилас

Из Википедије, слободне енциклопедије
МИЛОВАН ЂИЛАС
Милован Ђилас
Милован Ђилас
Датум рођења 4. јун 1911.
Место рођења Подбишће, код Мојковца,
Застава Црне Горе Краљевина Црна Гора
Датум смрти 20. април 1995. (84 год.)
Место смрти Београд, Србија Србија,
Flag of FR Yugoslavia.svg СР Југославија
Супруга Митра Митровић (19361952)
Штефанија Ђилас (19521995)
Професија књижевник

Члан КПЈ од 1933.
Учешће у ратовима Народноослободилачка борба
У току НОБ-а члан Врховног штаба НОВ и ПОЈ
Служба НОВ и ПО Југославије
Југословенска народна армија
Чин генерал-потпуковник у резерви

Функција Председник скупштине ФНРЈ
Мандат 19531954.
Претходник Владимир Симић
Наследник Моша Пијаде
Одликовања
Орден народног хероја
Орден народног ослобођења
Орден партизанске звезде
Орден заслуга за народ са златним венцем
Орден братства и јединста
Орден за храброст
Партизанска споменица 1941.
* (сва одликовања одузета су
му 14. Х 1957.)

Милован Ђилас (Подбишће, код Мојковца, 4. јун 1911Београд, 20. април 1995) је био црногорски и југословенски комуниста, учесник Народноослободилачке борбе, политички теоретичар, дисидент, антикомуниста и писац из Црне Горе.

Биографија[уреди]

Рођен је 4. јуна 1911. године у селу Подбишће код Мојковца. Имао је и старијег брата Алексу. Школовао се у Колашину и Беранама, где завршава основну школу и гимназију. За време похађања гимназије активно се бавио писањем поезија и песама, запажених од стране ученика и наставника. У то доба прихвата и левичарске идеје.

После завршетка гимназије одлази у Београд где почиње да студира филозофију и право на Београдском универзитету 1932. године. Тада се повезује да илегалном Скојевском организацијом и врло брзо постаје члан СКОЈ-а, септембра 1932. године. За време студија, активно је радио и као скојевски повереник на штампању, писању и растурању пропагандног материјала.

Вршио је пропагандни рад по универзитету и објашњавао студентима циљеве и задатке радничког покрета и илегалне КПЈ. Због тога је неколико пута безуспешно избациван са студија. Крајем 1932. његову активност запазило је и чланство КПЈ, па је Милован Ђилас априла 1933. године примљен у КПЈ.

За време велике провале комуниста у Београду, полиција га је ухапсила у августу 1933. године, на пијаци. Милован Ђилас је пребачен у Главњачу где су га испитивали Драги Јовановић и Светозар Вујковић. Није ништа признао, па је био претучен и остављен целу ноћ да без одеће лежи у својој ћелији. Сутрадан му је почело суђење пред Општинским судом града Београда који га је по Закону о заштити државе осудио на пет година затвора.

Робија у Сремској Митровици[уреди]

Полицијски снимак Милована Ђиласа у сремскомитровачкој казнионици 1933.

За време свог боравка у Сремској Митровици, Милован Ђилас је успео да преведе три романа Максима Горког и десет његових приповедака, на два џака тоалет-папира јер му није било дозвољено коришћење папира. Такође је превео и Милтонов „Изгубљени рај“, који ће касније бити награђен од стране професора Милоша Ђурића.

Иследници су га неколико пута затварали у самицу, тражили да открије партијску линију, али нису успели. Милован Ђилас је једне вечери био толико претучен, да ујутру није могао да стоји на ногама. Зато је решио да започене штрајк глађу. Сва јела која би му се сервирала, просипао би и враћао. Крајем 1934. године имао је срчаних проблема, па су га на предлог лекара пребацили у удобнију ћелију и више није био у самицама.

Пуну казну није издржао. Помилован је и из затвора је изашао почетком 1936. године. По изласку из затвора становао је код свог пријатеља са студија на периферији Београда. Наставио је да се бави комунистичком пропагандом.

Рад у Партији до почетка рата[уреди]

За Милована Ђиласа је чуо и генерални секретар КПЈ Јосип Броз Тито. Он је тада пробао на све начине да се повеже с њим и да искористи његову способност на јачању Партије. Тито шаље директиву да се Милован Ђилас нађе на партијском саветовању у Загребу почетком 1938. године.

На састанку у Загребу, Милован Ђилас је добио од Тита задатак да организује слање добровољаца за Шпанију. Исте године је био изабран у Централни комитет Комунистичке партије Југославије.

У мају 1939. учествује на Земаљској конференцији у Шмартној Гори као делегат из Србије, а почетком 1940. године Милован Ђилас је примљен у Политбиро ЦК КПЈ.

Радио је у уређивању чланка „За чистоћу и бољшевизацију Партије“, коју је у наставцима писао Тито. Покретао је низ часописа који су фаворизовали КПЈ: „Наша Стварност“, „Содобност“, „Књижевни Савременик“, „Млада Култура“ итд.

За време приступања Тројном пакту и првих народних незадовољства, Тито шаље Ђиласа у Београд да извештава Партију о народним утисцима. У Београд стиже са својом женом Митром Митровић, са којом је заједно пошао у рат касније. У Београду му се придружио и Раде Кончар.

Ђилас се уочи демонстрација састао са Драгољубом Јовановићем, вођом левих земљорадника и рекао му да ће се комунисти без обзира на демонстрације залагати за борбу. Након завршетка демонстрација, послао је своју жену да изнесе Титу рапорт. По доласку Тита у Београд, учествује на састанку Политбироа у Молеровој улици. Првих дана после напада Немачке на СССР, учествује на састанку Агитпропа ЦК за Србију.

Народноослободилачка борба[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Народноослободилачка борба

Милован Ђилас учествује на састанку Политбироа ЦК КПЈ 4. јула 1941. године када је одређен за опуномоћеног делегата ЦК за Црну Гору. На њега су пренешена изванредна овлашћења по партијској и војној линији, с правом смењивања руководства и с правом кажњавања. Као члан Политбироа, аутоматски је изабран и за члана Врховног штаба.

Одмах је отишао у Црну Гору и заједно са капетаном Арсом Јовановићем организовао устанак и био је командант Привремене Врховне команде националноослободилачких трупа за Црну Гору, Боку и Санџак. После сплашњавања Тринаестојулског устанка и саветовања у Столацама, на његово место је упућен Иван Милутиновић, а он је повучен у Врховни штаб, где је имао задужење за пропагнадни рад и учествовао је у уређивању листа „Борба“, у ослобођеном Ужицу.

Заједно са Митром Бакићем дочекао је прву енглеску војну мисију коју је предводио капетан Бил Хадсон у Петровцу на Мору. Заједно су га одвели у партизански Врховни штаб у Ужицу.

Повлачио се заједно са Врховним штабом према Златибору, па даље у Санџак. Милован Ђилас се пред крај 1941. налазио с Врховним штабом у Санџаку где ради на прикупљању осталих партизанских јединица које су се повлачиле после пада Ужичке Републике. У тренуцима малаксавања партизанског покрета после прогона из Србије, Милован Ђилас ради на уједињавању и на још већем ангажовању бораца за даље борбе.

Тек у марту 1942. године поново одлази у Црну Гору, у којој се у међувремену распламсао партизанско-четнички грађански рат. Момчило Цемовић, који се највише бавио овим периодом Ђиласовог ратовања, сматра да су ЦК КПЈ и Врховни штаб послали Ђиласа да утврди стварно стање и смени одговорне руководиоце, што је он и учинио.

Радио је на уређивању партијског листа „Борба“ која је обновљена у Босанској Крајини, у селу Дринићима. Радио је и на уређивању органа ЦК КПЈ „Пролетера“, израђивао је Билтене Врховног штаба, радио је на радио-станици „Слободна Југославија“, на растурању чланка „Национално питање у Југославији у свјетлости народноослободилачке борбе“ по Црној Гори, Херцеговини и Словенији.

За време операције „Вајс“ и „Шварц“ повлачио се заједно са Врховним штабом. Био је присутан на Мартовским преговорима под лажним именом Милош Марковић.

Половином 1944. послат је на челу мисије Врховног штаба заједно са генералом Велимиром Терзићем у Москву. Добио је чин генерал-лајтнанта и имао је задатак да као политичар прикаже ситуацију у Југославији. На повратку из Совјетског Савеза Ђилас је донео Титу златну сабљу, поклон Президијума Врховног Совјета Совјетског Савеза. Од маршала Коњева му је донео као дар лични двоглед.

У јесен 1944. Ђилас је заједно са Титом, Кочом Поповићем и Пеком Дапчевићем учествовао у разговорима који су у Београду вођени са шефом совјетске војне мисије у Југославији генералом Корњејевим.

Априла 1945. Ђилас и Тито одлазе у Москву на потписивање уговора о пријатељству и узајамној помоћи Југославије и Совјетског Савеза.

Новембра 1941. године, у Црној Гори, је погинуо Ђиласов старији брат Алекса (1906—1941), који је 1951. године проглашен за народног хероја.

Борба са Информбироом[уреди]

На отварању Коминформа у западној Пољској, Милован Ђилас, заједно са Едвардом Кардељом је представљао КПЈ.

Почетком 1948. године Ђилас добија позив из Москве да учествује у неким дискусијама око Албаније. Ђилас одлази из Београда за Москву возом преко Румуније заједно са тадашњим Начелником политичке управе Генералштаба ЈА Светозаром Вукмановићем Темпом и генералом Кочом Поповићем.

Учествовао је у разговорима са Стаљином, Булгањином, Васиљевским и Антоновом. Мисија Ђиласа у Москви је трајала до марта 1948. године, када се вратио у Београд. Учествовао је на свим седницама Политбироа приликом објављивања компромитујућих писама из Москве и радио је на састављању одговора у име ЦК КПЈ.

По објављивању Резолуције Информбироа у Букурешту, позван је да дође у Централни комитет јер је Радио Праг тада увелико преносио Резолуцију против Комунистичке партије Југославије. На ноћној седници у Белом двору је одређен да напише одговор ЦК КПЈ на оптужбе Информбироа.

За време борбе са Информбироом, Милован Ђилас је био стално са Партијом, учествовао је на свим Пленумима и седницама. Радио је на писању чланака у „Политици“ и „Борби“. Почетком 1953. године је изабран за председника Народне скупштине ФНРЈ.

Нова мисао[уреди]

Милован Ђилас је почео у „Борби“ од 11. октобра 1953. године да објављује своје чланке о најсложенијим питањима Партије, њене реформе и будућег развитка Југославије. Било је укупно 17 оваквих чланака који су осим у Борби излазили и у листу „Нова мисао“.

Ђиласови чланци су изазвали велику дискусију у Савезу комуниста Југославије и у најширим масама. Нарочито је био упечатљив последњи Ђиласов чланак под називом „Анатомија једног морала“, где је стао у одбрану глумице Милене Дапчевић, жене Пека Дапчевића, изругивањем жена осталих партијских функционера. Ђилас је тиме отворено напао комунизам као систем, само у увијеној форми.

Три дана после последњег чланка Милована Ђиласа 7. јануара 1954. године, „Борба“ је објавила ограду Извршног комитета ЦК СКЈ, од Ђиласовог писања. Напоменуто је да су Ђиласови чланци изазвали забуну у редовима чланова Савеза, да су чланци директно противни одлукама VI конгреса СКЈ и да су ништавни за читав политички систем.

Милован Ђилас је изјавио Извршном комитету да ће обуставити даље објављивање својих чланака. Међутим, за то је било касно, јер је Извршни комитет већ најавио сазивање ванредног Пленума где ће се случај Милована Ђиласа наћи на дневном реду. О овом сазивању Ђилас је обавештен на дан заседања.

III ванредни Пленум ЦК СКЈ[уреди]

У Београду је 16. и 17. јануара 1954. одржан Трећи ванредни пленум ЦК СКЈ посвећен Миловану Ђиласу. Тако је и једна тачка дневног реда добила назив „Случај Милована Ђиласа и питање провођења одлука VI конгреса СКЈ“.

Пленум је отворио Тито и јавно критиковао Ђиласова писања. Истакао је да Ђилас заправо напао Савез комуниста, да је покушао да изазове анархију, да је проповедао чисту демократију и тако срозао Савез комуниста. На седници је искритикован и Владимир Дедијер јер је као уредник „Борбе“ радио на уређивању Ђиласових чланака.

На крају заседања Ђилас је изашао за говорницу и изјавом да му се „вратила вера у Савез комуниста“ и да ће и сам гласати за резолуцију која га осуђује покајнички признао кривицу.

Пленум је донео одлуку да су схватања Милована Ђиласа у основи противна политичкој линији усвојеној на VI конгресу СКЈ, па је тако Ђилас изазвао забуну и конфузију у целој Партији, изоловано деловао против Партије и тиме покушао да разбије идејно јединство целог Савеза комуниста. Зато је Пленум искључио Милована Ђиласа из ЦК СКЈ и удаљио га са свих функција у Партији и казнио последњом опоменом.

Децембра 1954. Ђилас даје интервју дописнику Њујорк Тајмса у коме каже да земљом владају највећи реакционисти. Због тога се покреће тајни судски поступак у Београду, где је изведен и Владимир Дедијер, као симпатизер Ђиласа. Ђилас је осуђен на условну казну затвора од једне и по године, као и Дедијер.

Ђилас 13. јануара 1955. године подноси писмену оставку на дужност председника Народне Скупштине ФНРЈ, када је образложио да се од тада више не сматра чланом СКЈ и да по својој вољи иступа из чланства. И поред изречених опомена, Ђилас објављује своје ново дело „Нова класа и анализа комунистичког система“.

Поново у Сремској Митровици[уреди]

Деловање Милован Ђиласа у тренутку када се више није налазио ни на једној функцији у земљи било је везано искључиво за писање.

У време почетка Мађарске револуције против комунизма, Милован Ђилас у свом интервју 24. октобра 1956. године јавно подржавао револуцију. Након тога је стављен под полицијску присмотру, а 27. новембра суд га је због антијугословенске делатности осудио на три године затвора. Казну је издржавао у Сремској Митровици. За време робије, од 1957. до 1959. године, написао је студију „Књига о Његошу“.[1] На слободу је пуштен почетком 1958. године.

По пуштању из затвора, наставио је са антикомунистичком пропагандом. Тада је завршио и своју књигу „Несавршено друштво“, где је комунизам упоређивао са Моровом утопијом.

Ђилас је 1961. године написао књигу којој је дао наслов „Разговори са Стаљином“. Уз помоћ неких страних дописника успео је да рукопис пошаље издавачкој кући „Harcourt Brace Jovanovich“ у Њујорку, која је објавила ту књигу.

Због свог антикомунистичког деловања, по други пут је ухапшен 7. априла 1962. године у свом стану, у Палмотићевој улици. 14. маја 1962. изведен је пред Окружни суд и осуђен на 13 година затвора и ограничење грађанских права у трајању од пет година.

Ђилас је своју казну поново издржавао у Сремској Митровици. Ту је добио и тежи напад слепог црева, па је оперисан, а неки су претпостављали да је трован у затвору. За време издржавања затворске казне, написао је већи број рукописа и свакодневно је водио свој дневник. У затвору је завршио своје дело „Разговор са Стаљином“ и роман „Црна Гора“, опширнију књигу о Петру Петровићу Његошу и др.

Из затвора је изашао 31. децембра 1966. године.

У иностранству[уреди]

Након пуштања из затвора, Ђилас је добио једно посебно признање 1967. године. Амерички часопис „National Review“, уврстио га је на своје ступце заједно са познатим антикомунистима.

Средином 1968. године југословенске власти су дозволиле Ђиласу и његовој жени да отпутују у иностранство. Ђилас је отишао прво у Енглеску, затим у САД, Аустрију и Италију.

Подржао је Велике студентске демонстрације 1968. године у Београду и писао по новинама о томе. У Лондону је боравио од 4 13. октобра 1968. као гост министра за културу лабуристичке владе Џени Лиa. Из Енглеске је отпутовао у Сједињене Државе. У Америци је боравио око два месеца, углавном на универзитету Принстон као гостујући професор.

Ту му је помагао највише издавач Вилијам Јовановић, који је имао своју издавачку кућу („Harcourt Brace Jovanovich“). Он ће одмах по Ђиласовом доласку почети са штампањем његових књига. У Њујорку је Ђилас 9. децембра 1968. примио награду „Слобода“, који су пре њега између осталих добили Вили Брант, Винстон Черчил, Пабло Казалс и Жан Моне.

Након краћег задржавања у Аустрији и Италији, Ђилас се 12. децембра 1968. поново враћа у Београд. Почетком 1970. године изречена му је забрана путовања због критика на рачун СКЈ и читавог партијског руководства у земљи.

Последњи дани[уреди]

Табла на згради у Палмотићевој улици

Милован Ђилас је живео у Београду, у прво време на Дедињу а потом у свом стану у Палмотићевој улици број 8. На овој кући је у септембру 2011. постављена спомен-плоча[2]

У Београду се највише дружио са академиком Матијом Бећковићем.

Пред смрт је ослепео на једно око. Оставио је опоруку да буде сахрањен по српском православном обичају, ангажовањем свештеника. То је био редак пример некадашњег комунисте да се сахрани по црквеним обичајима.

Умро је у своме стану 20. априла 1995. у Београду. Сахрањен је у породичној гробници у своме селу Подбишће, уз црквене обреде.

Милован Ђилас оженио се 1936. Митром Митровић, доцнијим високим комунистичким функционером, с којом је имао ћерку Вукицу. Од Митре се разводи 1952. кад се жени Штефанијом Барић, с којом следеће године добија сина Алексу.

Став о црногорској нацији[уреди]

Ђилас је након ослобођења 1945. промовисао став да су Црногорци посебна нација издвојена из етничког српства.

У листу Борба 1. маја 1945. објавио је чланак под насловом О црногорском националном питању где је тврдио да су „Црногорци поријеклом Срби“, али да су током историје профилисали своју посебну нацију. Међутим, сам се Ђилас временом конвертовао па се крајем 1980-их у низу интервјуа изјашњавао као Србин, али никад није порицао да Црногорци као нација заиста постоје.

Ево битнијих ставова Ђиласа у чланку од 1. маја 1945. године:

  • Црногорци, несумњиво, припадају српској грани јужнословенских племена и народа. У прошлости, у осамнаестом, па и на почетку деветнаестог вијека, Срби у Србији били су раја под Турцима... Црногорски сељаци, селећи се у друге крајеве (нарочито у Србију), преносили су дух отпора против турског (исламског!) феудализма, били су носиоци српских традиција. Са стварањем српске нације они су се, налазећи се заједно са сродним сељаштвом, када је отпочело формирање српске нације, у њу улили и са њом стопили... О формирању нација - српске и црногорске - у то вријеме, разумије се, не може бити ни говора. Али из горњих чињеница су људи, који нијесу знали законе формирања нација, који нијесу схватили суштину националног питања, извукли закључак да су Црногорци „најчистији“ Срби, Црна Гора „колијевка“ српства. То је послужило као идејна основа, као оправдање за присаједињавање Црне Горе, за оспоравање националних права Црногорцима.
  • Стварање нације у Црној Гори почело је читаво стољеће касније него у Србији. Овдје су постојали сасвим други и сви услови (територија, економска повезаност и др.), којих није било код мањина у Босни и Херцеговини. Процес формирања црногорске нације и дан-дањи траје, а у овоме рату посебна црногорска индивидуалност, испољавање националне свијести и националне особитости, најоштрије су дошли до израза. Овај рат, у извјесном смислу, означава кулминациону тачку процеса формирања Црногораца у посебну нацију, посебну националну индивидуалност. По племенској традицији они се осјећају, а и јесу, Срби (српска племена у Средњем вијеку, српска раја, српски народ под Турцима), али су они у националном погледу данас и нешто посебно, своје, црногорско (као што и нпр. Срби из Србије нијесу Црногорци и не осјећају се таквима). Гледајући ствар тако, кроз историски развитак, сасвим је разумљиво зашто се Црногорци национално данас осјећају нечим посебним...
  • Ми комунисти нијесмо за федералну Црну Гору ни из каквих „политичких“ разлога (т.ј. из потребе за привременим маневром) нити ми - цијепамо српство. Ми смо за то, јер смо увјерени, знамо да то хоће црногорски народ, а он то хоће јер се осјећа, јер јесте нешто посебно, посебни, друкчији „Срби“ од свих Срба, -Црногорци. А традиционално српство цијепају они који су хтјели да га упрљају сарадњом са окупатором, који причају о Србима (у Србији) и Црногорцима као о једном народу, а истовремено реже против Црногораца у централном државном апарату, говоре да су Црногорци гори од усташа и псују мајку црногорску дјеци која су пребачена у Београд да буду збринута.

Библиографија[уреди]

Осим политике, бавио се и писањем књига. Најзначајније су:

  • Нова Класа“, Лондон, 1957. године
  • Бесудна земља“, Лондон, 1958. године (на српском 2005)
  • Разговори са Стаљином“, Лондон, 1962. године
  • Несавршено друштво“, Лондон, 1969. године
  • Испод боја“, Чикаго, 1971. године
  • Сећење једног револуционара“, Оксфорд, 1973. године
  • Делови из животног времена“, Чикаго, 1975. године
  • Револуционарни рат“, Лондон, 1980. године
  • Дружење са Титом“, Лондон, 1981. године
  • Време власти“, Лондон, 1983. године
  • Тамница идеја“, Њујорк, 1984. године
  • Идеје из затвора“, Лондон, 1986. године
  • Успон и пад, Вашингтон“, 1986. године
  • Пад нове класе“, Београд, 1998. године

Ђиласова књига „Нова класа“ је од стране Њујорк Тајмса увршћена у 100 најзначајнијих књига у ХХ. веку, а тираж је износио три милиона примерака.

Осим ових књига, Милован Ђилас је објавио и 4 књиге приповедака и два романа „Црна Гора“(1989) и „Изгубљене битке“(1994), а у рукопису је оставио роман „Свјетови и мостови“. Аутор је и значајне студије „Његош пјесник, владар, владика“ (Београд, 1988).

Ђиласове књиге су биле дуго забрањиване у Југославији и у осталим социјалистичким државама. Анатема је скинута почетком деведесетих, а академик Матија Бећковић је био један од оних који су се залагали да се исправи ова неправда према Ђиласу.

Милован Ђилас је за време затвора лишен Ордена народног хероја, који је добио 27. новембра 1953; Војни суд му је одузео чин генерал-пуковника ЈНА у резерви, а Суд части сва одликовања које је добио као заслуге из рата.

Референце[уреди]

Литература[уреди]

  • Војна енциклопедија - том 2 (Борда-Енц), Београд, 1959. година,
  • Pavlowitch, Stevan K. (2008). Hitler's new disorder: the Second World War in Yugoslavia. Columbia University Press. ISBN 978-0-231-70050-4. 
  • Драган Марковић и Саво Кржавац, Зашто су смењивани - Политичке кризе у Југославији, Београд, 1987. година,
  • Милован Ђилас, Револуционарни рат, Београд, 1990. година и
  • Милован Ђилас, Пад нове класе - Повест о саморазарању комунизма, Београд, 1994. година

Спољашње везе[уреди]

Са других Викимедијиних пројеката :