Милован Глишић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Милован Глишић

Milovanglisic.jpg
Милован Глишић

Информације
Датум рођења 19. јануар 1847.
Место рођења Градац (Кнежевина Србија)
Датум смрти 1. фебруар 1908.
Место смрти Дубровник (Аустроугарска)
Дела
Потпис

Милован Ђ. Глишић (Градац, 19. јануар 1847Дубровник, 1. фебруар 1908) је био српски књижевник.

Биографија[уреди]

Споменик Глишићу у Ваљеву

Милован Глишић је рођен 7/19. јануара 1847, у селу Градац поред Ваљева од оца Ђорђа и мајке Јевросиме. У његовом селу није било школе, али су га родитељи подучавали, и научили да пише. Овако припремљен, Милован Глишић је у Ваљеву одмах примљен у други разред основне школе. Кад је 1864. уписао Београдску нижу „теразијску“ гимназију, већ је имао седамнаест година. Због немаштине је сам морао да се сналази, а материјални положај се само погоршао кад му је 1865. године умро отац. Потом је започео да учи технику на Великој школи, но после две године оставља технику и учи филозофију на истој школи. Кад је прекинуо школовање, постављен је за коректора Државне штампарије. Глишић је радио разне послове, које је могао да нађе. Иако му је ово одузимало пуно времена, ипак је био добар ђак. Показивао је интересовање не само за школске предмете; пуно је читао и учио је руски, француски и немачки. Био је у два маха уредник званичних „Српских новина“, дуго време драматург Народног позоришта и крајем живота помоћник управника Народне библиотеке. Био је и главни уредник Новина Србских.

Био је ожењен једном од пет ћерки богатог београдског трговца Николе Стефановића, од осталих једна је била удата за Јована Авакумовића, друга за генерала Мостића, трећа Лепосава за Димитрија Новаковића, а четврта у Египат.[1] Брак је разведен, после тога је живео у соби хотела „Национал“ испод Калемегдана. Његова сестра Станка Глишић је била професор и преводилац са француског и руског, написала је „Моје успомене“ 1933. године (COBISS).

Умро је у Дубровнику 1. фебруара 1908. где је био ради лечења од туберкулозе. Сахрањен је 6. фебруара 1908. у Дубровнику.[2]. Његова најпознатија дела су: „Прва бразда“, „Глава шећера", „Рога“, „Свирач“ и друге.

Библиографија[уреди]

Глишић је свој књижевни рад започео преводима у сатиричним листовима, а потом прешао на оригиналну приповетку. Његов оригинални рад обухвата два позоришна комада, „Два цванцика“ и „Подвала“, и две збирке приповедака. У збиркама су, поред осталих, његове популарне хумористичне и сатиричне приче: „Глава шећера", „Рога", „Ни око шта“, „Шило за огњило“, „Шетња после смрти“, „Злослутни број“, „Редак звер"; гатка „После деведесет година“ и лирска скица „Прва бразда". Глишић је највише радио на превођењу из руске и француске књижевности и осамдесетих година био је главни и најбољи преводилац са руског и француског. Савестан и талентован преводилац, а уз то одличан зналац народног језика, он је највише учинио за упознавање српске публике са великим руским писцима и знатно утицао својим преводима на развој књижевног језика и стила. Најбољи су му и најважнији преводи са руског: „Мртве душе“ и „Тарас Буљба“ од Гогоља, „Крајцерова соната“ и „Рат и мир“ од Толстоја, „Обломов“ од Гончарова, уз остале од Островског и Данченка. Са француског је преводио Балзака („Шагринска кожа“), Меримеа („Коломба"), Жила Верна и друге. За позориште је превео преко тридесет комада из руске, француске и немачке књижевности.

По његовој приповеци „После деведест година“ снимљен је филм Лептирица 1973. године, а Сава Савановић је један од најпознатијих вампира.

Критички осврт[уреди]

Оригинални књижевни рад Милована Глишића није велики: око тридесет већих и мањих приповедака, поред два позоришна комада. Његове приповетке значе новину и догађај у развоју српске приповетке. Глишић је оснивач реалистичке сеоске приповетке са социјалним и политичким смером. У доба када је Светозар Марковић проповедао „нову науку“ и када се у јавном животу дигла повика на непросвећено и несавесно чиновништво и на зеленаше и „каишаре“, који су угњетавали и пљачкали народ, Глишић ствара сеоску приповетку у духу напредних идеја, устајући у одбрану села и сељака од варошких зеленаша, као Вуле Пупавац, од сеоских каишара, као газда Рака, од полицијских писара и среских капетана. У приповеци „Ни око шта“ дао је тип новог човека у личности учитеља Груице, истина у оквиру једне комичне анегдоте, али са очигледном намером да представи сукоб нове и старе генерације. Под утицајем руских писаца и свога сеоског порекла, он воли село и сеоски патријархални морал, а мрзи чаршију. У његовим приповеткама ипак нема већих друштвених и моралних сукоба. Глишић је трезвено и реално говорио о селу, не идеалишући и не улепшавајући га. Вредност његових приповедака је у ведром хумору и сатири, у једноставном стилу и чистом и лепом језику.

Награда[уреди]

У Ваљеву је у фази увођења књижевна Награда Милован Глишић.

Референце[уреди]

  1. ^ Милан Јовановић Стојимировић, Силуете старог Београда, Просвета, Београд 2008, стр. 665. (COBISS)
  2. ^ Велибор Савић: Последњи дани Милоана Глишића, pp. 232-246, у „Гласник“, број 2-3, Историјски архив, Ваљево, 1967. године.

Спољашње везе[уреди]

Са других Викимедијиних пројеката :