Милорад Рајчевић

Додај везе
С Википедије, слободне енциклопедије
Фотографија Милорада Рајчевића

Милорад Рајчевић био је српски светски путник и први Србин који је обишао свет. На путовању је провео више од три деценије и обишао обе хемисфере шест пута.[1]

Биографија[уреди | уреди извор]

Рођен је крајем 19. века у околини Лесковца. У Лесковцу је завршио четири разреда основне и два разреда грађанске школе. Након школовања почиње да се интересује за сликарство, те започиње изучавање декоративног сликарства. Жеља за учењем и авантуристички дух већ у петнаестој години га одводе у Беч, где учи сликарство код дворског сликара.[2] То је било и његово прво путовање ван Краљевине Србије. Није успео да се скраси у Бечу па је почео да обилази једно место за другим – Салцбург, Минхен, Штутгарт, Нирнберг, Улм. Потом одлази у Француску, где три месеца проводи у Паризу радећи у атељеу сликара Жоржа Вебера. Из Француске наставља даље за Швајцарску где обилази Женеву, Лозану, Берн, Цирих, Базел и Луцерн. Уместо да се мало одмори од пута и бар на кратко скраси, Милорад за време боравка у Ријеци долази на идеју да оде у Америку. На ријечком пристаништу упознаје капетана Марка Караксића помоћу којег добија место на прекоокеанском броду „Ултаниа“ који је ишао за Њујорк. У Америци је провео неколико месеци, све док није на маратону повредио ногу због чега је морао у болницу. Тамо откривају да Рајчевић нема пасош те га укрцавају на први брод за Европу. Међутим, Рајчевић је то био само повод да настави своје путовање па одлази код тетке у Румунију. Одатле се, већ опорављен од повреде и материјално потпомогнут од тетке, упућује у Цариград, а затим преко Александрије у Јерусалим. Ово његово прво путешествије трајало је четири године а током њих је научио пет језика. Вративши се у Србију, Рајчевић наставља да се бави спортом.

Додељена му је Јубиларна споменица кнеза Николе.

Пут око света[уреди | уреди извор]

1910. године Милорад Рајчевић се упознао са браћом Савић. Позитиван утисак је навео редакцију „Малог журнала“ да са Рајчевићем склопи опкладу и пошаље овог младића на пут око света. Понудили су му две године током којих је требало да обиђе Европу, Азију, Америку и Африку. Поред награде од 10.000 динара, део договора је био и месечни хонорар од 150 динара,[1] који ће на свака три месеца моћи да подигне у месту које сам одреди, а што му је било довољно да преживи. Поред тога, извор прихода му је била и продаја дописних карата са сопственим ликом. Његова обавеза је била да из сваког места редакцији „Малог журнала“ пошаље допис и потврду месне власти као доказ да је био у сваком од места које наводи.

Услови опкладе[уреди | уреди извор]

  • Маршрутом је у општим потезима означен пут који путник по условима опкладе мора да пређе.
  • За доказ да је био у сваком од поменутих места, поднеће потврду месне власти.
  • Одређивање дана одмора и дужине трајања одређиваће сам путник по свом нахођењу.
  • Одело путника имитира униформу српског пешака с ранцем на леђима, у коме, поред најнужнијих лекова (аспирин, кинин, јод, козји лој и др) мора увек да има и по два пара чистих обојака. Хоће ли се што више носити, оставља се његовој увиђајности.
  • На путу, путник има право да се користи свим превозним средствима.[3]

Полазак[уреди | уреди извор]

Рајчевић оберучке прихвата опкладу и креће на пут око света 14. марта 1910. године. Свечано су га испратили његови пријатељи спортисти и редакција „Малог журнала“. На пут креће са ранцем на леђима, у коме је, осим неопходних лекова, понео путничку књигу – празну свеску у којој је намеравао прикупити потписе свих значајнијих људи на које буде наишао током пута. У путничку књигу му се први, већ после два дана пута, уписао принц Ђорђе Карађорђевић којег је срео у Горњем Милановцу. Крећући се ка југу стиже и до црногорског престолонаследника Данила који му се такође уписује у путничку књигу и дарује га јубиларном споменицом књаза Николе. Из Црне Горе се упућује ка Италији, одакле је требало да се пребаци у Африку. Међутим, због рата у Триполитанији (Либији) мења маршруту и одлази у Француску, па затим у Енглеску и Немачку, да би већ у јулу дошао до Петрограда. У Русији је провео месец дана током којих је одседао у најбољим хотелима и посећивао представнике власти и истакнуте личности да му се потпишу у путничку књигу. Углавном су га сви примали са одушевљењем, жељни да сазнају појединости о његовом необичном подухвату. Већ почетком августа 1910. одлази у Сибир и даље на азијски континент. На бициклу пролази азијске крајеве у којима среће за њега чудне људе и обичаје, те осећа носталгију за Европом и њему познатим стварима. Зато се изненађује када у руској Манџурији на пријему код гувернера чује старог руског официра који пева српску песму „Радо иде Србин у војнике“, коју је овај научио од генерала Јована Липовца Црногорца са којим је служио у Руско-јапанском рату. Одатле се упућује у Владивосток па у Јапан. Из Јапана шаље редакцији допис пун одушевљења јапанским народом, који се, гле чуда, купа најмање два пута дневно. Наравно, његово одушевљење изазвале су и гејше. У Јапану га прима и престолонаследник, који одбија да се упише у његову књигу. Разлог томе јесу јапански обичаји по којима је цар божанство. Након Јапана уследили су Сингапур, Малезија и Сијам. У Сијаму га прима краљ лично и дарује му моторни бицикл, како би му олакшао пут. У доба када је Рајчевић кренуо у свет то је била права реткост и сензација, не само за нас, већ и за све крајеве света кроз које је прошао. О њему и његовом путовању говорило се и писало и у страној штампи. Тако је у Индију пре самог Рајчевића стигла вест о његовом доласку, те му је приређен раскошан дочек. Након Индије упућује се на Цејлон, затим у Персију, Сирију и Јерусалим. Ту га примају јерусалимски и јерменски патријарх, након чега одлази на ходочашће по Светој земљи.

Повратак[уреди | уреди извор]

У Београд стиже 21. септембра 1911. године. Приређен му је свечани дочек на пристаништу, који су браћа Савић снимали да би га касније приказивали у свом биоскопу. Иако у току овог путовања није успео да обиђе Африку и Америку Рајчевић није посустао у својој жељи, те 1912. године поново приступа планирању пута у Африку. У тој намери га омета Први балкански рат у којем је учествовао као војник. Већ следеће године одлази у Америку и обилази је уздуж и попреко, након чега поново планира пут у Африку. Чинило се да му није суђено да обиђе црни континент пошто је поново био спречен, овога пута Првим светским ратом. Међутим, након завршетка Великог рата одлази у Африку о којој пише у две књиге „Из жарке Африке“. Милорад Рајчевић је као дописни новинар часописа „Мали журнал“ од 1910. до 1930. године пропутовао 70 држава. Од његових дописа прављене су веома читане репортаже, а објављено је и више књига у којима су описани његови доживљаји са путовања.

Његова путничка књига је постала највећа и највреднија збирка аутограма, а Рајчевић први човек са подручја некадашње Краљевине СХС који објавио збирку са стотинама потписа краљева, принчева, државних функционера и других знаменитих личности.[4]

Дела[уреди | уреди извор]

Своја путовања описао је у путописима:

  • Из жарке Африке, Београд (самостално издање), 1924[5]
  • На далеком истоку, Београд (Штампарија Љ.Јакшић), 1930[6]
  • Аутографи знаменитих личности XX века, Београд, 1932[7]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б Serbia, RTS, Radio televizija Srbije, Radio Television of. „Милорад Рајчевић, човек који је по занимању био светски путник”. www.rts.rs. Приступљено 2021-03-25. 
  2. ^ „РТС :: Препорука :: Лесковачки Марко Поло - Милорад Рајчевић, први Србин који је пропутовао цео свет”. rts.rs. Приступљено 2024-04-14. 
  3. ^ „Архивирана копија”. Архивирано из оригинала 23. 09. 2013. г. Приступљено 04. 05. 2014. 
  4. ^ Autografi Znamenitih Licnosti XX Veka - Milorad Rajcevic Photo by Sule63 | Photobucket
  5. ^ Марибор, IZUM-Институт информацијских знаности. „Iz žarke Afrike :: COBISS+”. plus.sr.cobiss.net (на језику: српски). Приступљено 2021-03-25. [мртва веза]
  6. ^ Марибор, IZUM-Институт информацијских знаности. „На Далеком истоку :: COBISS+”. plus.sr.cobiss.net (на језику: српски). Приступљено 2021-03-25. [мртва веза]
  7. ^ Марибор, IZUM-Институт информацијских знаности. „Аутографи знаменитих личности XX века : из златне књиге Милорада Рајчевића публицисте : 1910-1931 :: COBISS+”. plus.sr.cobiss.net (на језику: српски). Приступљено 2021-03-25. [мртва веза]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Милорад_Рајчевић&oldid=27682279”