Милош Обреновић
-
„Књаз Милош“ преусмерава овде. За остале употребе погледајте Књаз Милош (вишезначна одредница).
-
„Милош Обреновић“ преусмерава овде. За остале употребе погледајте Милош Обреновић (вишезначна одредница).
| Милош Обреновић | |
|---|---|
|
|
|
| Пуно име | Милош (Теодоровић) Обреновић |
| Датум рођења | 18. март 1780. |
| Место рођења | Горња Добриња ( Османско царство) |
| Датум смрти | 26. септембар 1860 †(80. година) |
| Место смрти | Београд ( Кнежевина Србија) |
| Титула | Кнез Србије |
| Период | 6. новембар 1817 — 25. јун 1839. |
| Претходник | Ђорђе Петровић Карађорђе (као вожд Србије) |
| Наследник | Милан Обреновић (као кнез Србије) |
| Титула | Кнез Србије |
| Период | 23. децембар 1858 — 26. септембар 1860. |
| Претходник | Кнез Александар Карађорђевић |
| Наследник | Михаило Обреновић |
| Порекло и породица | |
| Династија | .svg){kind=small} Обреновићи |
| Отац | Теодор Михаиловић |
| Мајка | Вишња Урошевић |
| Супружник/ци | Љубица Обреновић |
| Потомство | Петрија, Савка, Габријела, Марија, Тодор, Милан, Михаило |
Кнез Милош Обреновић (18. март 1780 — 26. септембар 1860) је био кнез Србије од 1815. до 1839. и од 1858. до 1860. Учествовао је у Првом српском устанку и предводио српске устанике у Другом српском устанку. Оснивач је династије Обреновића. За време његове владавине, Србија је постала аутономна кнежевина у оквиру Османског царства. Кнез Милош је владао аутократски, стално одбијајући да ограничи и дели власт, због чега је против његове власти било подизано неколико буна. Током своје владавине, кнез Милош је био најбогатији човек у Србији и један од најбогатијих на Балкану.
Садржај |
Биографија [уреди]
Милош Обреновић је био син Вишње Урошевић и њеног другог супруга Теодора Михаиловића, сиромашног сељака из Црногорског среза Ужичке нахије. Рођен је у селу Горња Добриња код Пожеге. Милош је био најстарији од тројице синова које је овај пар имао. Имао је рођену браћу Јеврема и Јована. Његова мајка је била удата за Обрена Мартиновића из Бруснице, па је Милош имао и полусестру Стану и двојицу полубраће, Јакова и Милана. У својој младости, Милош је био слуга у породици Аксентија Јечменице, богатог трговца стоком са Златибора. Године 1805. оженио се Љубицом Вукомановић.
Милошево презиме је било Теодоровић. Презиме Обреновић преузео је по свом полубрату Милану, истакнутом војводи, који је имао велики углед у народу. Међутим, није јасно када је Милош почео да користи презиме Обреновић. Уобичајено мишљење је да је то урадио после Миланове смрти 1810. године, мада новија открића показују да је још 1808. почео да се потписује као Милош Обреновић.[1] Уз њега је Милош прошао кроз готово све веће битке у Првом српском устанку. Због показане храбрости, Карађорђе му је поверио Ужичку нахију на управу и одбрану.
После пропасти устанка, Милош је био једини од истакнутијих војвода који је остао у Србији. Добио је амнестију од Турака и постао оборкнез Рудничке, а затим Пожешке и Крагујевачке нахије.
Други српски устанак [уреди]
Године 1815, 23. априла Милош је стао на чело Другог српског устанка, који је подигао у Такову. Учествовао је у најважнијим биткама и лично водио преговоре са Турцима. Тако је 25. октобра 1815. године склопио усмени договор са Али-пашом о мешовитој српско-турској управи у Смедеревском санџаку. Договор је уређен посебним ферманом, којим је Србија и званично добила неколико значајних повластица.
Милош није бирао начина да учврсти свој положај и да избори што већу аутономију за Србију. Турке је поткупљивао, а потенцијалне конкуренте за власт (Петра Молера, Мелентија Никшића, Симу Марковића и Павла Цукића) је уклањао. Када је јула месеца 1817. године у Србију тајно дошао Карађорђе ради договора о организовању заједничког устанка Грка, Срба и Бугара, Милош је из „државних разлога“ наредио да се Карађорђе убије.
Кнез Србије [уреди]
Упорном дипломатијом и уз много политичког такта, Милош је 1830. задобио посебан султанов акт о делимичној унутрашњој самоуправи и слободној школи, такозвани Хатишериф. Посебним бератом Милошу је било признато наследно кнежевско достојанство.
Иако је сам био неписмен, кнез је добро осећао потребе новог времена. Захваљујући њему, српски младићи су почели да се школују у Русији, Угарској, Аустрији и Немачкој, док су, по кнежевом позиву, у Србију стали да долазе лекари, професори, инжењери. Привреда целе земље се унапређује, тако што се нови становници шаљу у опустеле области и за то добијају значајне пореске олакшице.
Међутим, Милошев деспотски начин владања учинио је да се старешински слој уједини и постане озбиљна претња његовој самовласти. Његови политички противници успели су да 1835. године наметну први Устав српске модерне државе, познатији као "Сретењски устав". Тај устав је брзо суспендован јер није одговарао великим силама Русији, Аустрији и Турској. На место њега, године 1838. је донет један хатишериф, назван "Турски устав". Овим уставом кнежева власт је ограничена Совјетом (стари изговор за „Савет“), састављеним од извесног броја саветника, које кнез није могао да отпусти.
Не мирећи се са таквом поделом власти, Милош је 1. јуна 1839. године био принуђен да абдицира и напусти земљу. Наследио га је тешко оболели старији син Милан, који је умро после месец дана, па је престо припао Милошевом млађем сину Михаилу.
Михаило је наставио да влада по узору на свог оца, па је и он убрзо прогнан из земље. Уставобранитељи су 1842. године довели Карађорђевог сина Александра, који је владао до 1858. године. Након деветнаест година изгнанства, одлуком Светоандрејске скупштине 1858. године, Милош се вратио у Србију и започео своју другу, краткотрајну владавину, која је трајала до 1860.
Под сводовима Саборне цркве Светог Арханђела Михаила у Београду почивају многи великани српског народа. Храм је својеврстан маузолеј династије Обреновића. У десној крипти храма је сахрањен кнез Милош Обреновић и његови синови Милан и Михаило.[2]
Кнез Милош је имао осморо деце у браку са кнегињом Љубицом, и још осморо ванбрачне деце.[3]
Наслеђе [уреди]
Кућа Милоша Обреновића у Горњој Црнући, из које је Милош две године управљао Србијом и у којој је донета одлука о подизању Другог српског устанка, је проглашена за споменик културе од изузетног значаја.
Његово име носи Улица Кнеза Милоша у Београду, дуж које се налазе бројне државне институције и амбасаде, те улице у бројним другим српским градовима. Улица је носила име Улица Милоша Великог све док јој комунисти нису променили назив у њено данашње име, вероватно јер је називом парирала Јосипу Брозу Титу. Занимљиво је да јој пре тога ни Карађорђевићи нису променили име. Композиција „Таковски устанак“ која га представља постављена је 2004. испред зграде Владе Србије. Књаз Милош А. Д. је један од водећих српских произвођача минералне воде.
Извори [уреди]
- ^ Милорад Бошњак, Слободан Јаковљевић: Обреновићи, сакривена историја, ЛИО, Горњи Милановац 2006, ISBN 86-83697-33-9
- ^ Саборни храм Св. Архангела Михаила, Приступљено 8. 4. 2013.
- ^ Без потомака, упркос труду („Време“, 24. децембар 2009), Приступљено 8. 4. 2013.
Спољашње везе [уреди]
- „Бечки дани кнеза Милоша“, Милован Витезовић, Вечерње Новости, фељтон, 14 наставака, 2 - 16 јануар 2005.
- „Фатална судбина Обреновића“, Милорад Бошњак и Слободан Јаковљевић, Вечерње новости, фељтон, 16 наставака, 28. јул - 12. август 2006.
- Кнежев двор у Горњој Црнући („Политика“, 17. јун 2009.)
