Милош Црњански

Из Википедије, слободне енциклопедије
Милош Црњански

Miloš Crnjanski 1914.jpg
Фотографија Милоша Црњанског за време његове службе у аустроугарској војсци

Информације
Датум рођења 26. октобар 1893.
Место рођења Чонград (Аустроугарска)
Датум смрти 30. новембар 1977.
Место смрти Београд (СФР Југославија)
Дела
Најважнија дела Дневник о Чарнојевићу
Сеобе
Роман о Лондону
Ламент над Београдом
Награде НИН-ова награда
Дисова награда
Потпис

Милош Црњански (Чонград, 26. октобар 1893Београд, 30. новембар 1977) је био српски књижевник и један од најзначајнијих стваралаца српске литературе XX века. Истакао се као песник, приповедач, романсијер и публициста. Бавио се и ликовном критиком.

Биографија[уреди]

Црњански је рођен 26. октобра 1893. године у Чонграду,[1] у Аустроугарској (данас Мађарској), у осиромашеној грађанској породици. Отац Тома био је нижи чиновник који је због свог темпераментног заступања српске мањинске политике „прогнан“ из Баната, из Иланџе (коју је Црњански називао Иланчом, по њеном старом називу) у Чонград. Мајка му се звала Марија Вујић и била је родом из Панчева.[2]

Детињство и школовање[уреди]

Милош Црњански је од 1896. одрастао у Темишвару, у патријархално-родољубивој средини која ће му култ Србије и њене прошлости усадити у душу као најдражу реликвију. Најдубље и најтрајније сензације својих дечјих и дечачких година доживљавао је у типично српским националним и верским садржајима: црквена школа, икона Светога Саве, тамјан, православно српско гробље са ритуалом сахране и задушница, вечерње приче и песме о Србији, хајдучији и набијању на колац — све се то у дечаковим емоцијама претварало у трајан немир и непресушан извор нада, радости, сумњи, разочарања и подизања.

Милош Црњански је основну школу завршио у српској вероисповедној школи код учитеља Душана Берића у Темишвару. Матурирао је у темишварској гимназији код католичких фратара пијариста.

Године 1913. уписао је студије медицине у Бечу које никада није завршио.

Прву песму „Судба“ Црњански је објавио у сомборском дечјем листу „Голуб“ 1908. године. 1912. у сарајевској „Босанској вили“ штампане је његова песма „У почетку беше сјај“.

Први светски рат[уреди]

Вест о убиству аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда затекла га је у Бечу. На самом почетку Првог светског рата Црњански је доживео одмазду аустријских власти због Принципових револверских хитаца у Сарајеву, али уместо тамничког одела обукли су му униформу аустроугарског војника и послали га на галицијски фронт да јуриша на Русе, где је ускоро рањен. Већи део времена од 1915. из тих трагичних ратних дана Црњански проводи у самоћи ратне болнице у Бечу, више уз мирис јодоформа него барута, да би се тек пред сам крај рата обрео и на италијанском фронту. У његове успомене неизбрисиво су се утиснули призори ратне пустоши. „... Фронт, болнице, па опет фронт, и љубави, свуда љубави, за хлеб и за шећер, све мокро, све киша и блато, магле умирања” — то су била виђења живота у којима је сазревао млади Црњански.

1916. ради у Дирекцији државних железница у Сегедину. Следеће године је враћен у војску и прекомандован у Коморан и Острогон. У Бечу 1918. уписује Експортну академију.

Тридесет милиона недужних мртвих људи нашло је места у антиратним стиховима овог несрећног младог ратника које је он из рата донео у својој војничкој торби, прво у Загреб, а затим у Београд, где се најдуже задржао.

Период између два светска рата[уреди]

1919. у Београду се уписује на Универзитет где студира књижевност и уређује лист „Дан“.

Поштанска марка с ликом Милоша Црњанског, део серије марака под именом „Великани српске књижевности“ коју је издала Србијамарка, ПТТ Србија, 2010. године

Црњански отада живи као повратник који се, као несрећни Хомеров јунак, после дуге одисеје враћа на своју Итаку. Међутим, док је Одисеј знао да сачува бодрост духа и животну чврстину, Црњански се, са читавом својом генерацијом, вратио у разорену домовину са умором и резигнацијом. „У великом хаосу рата — говорио је млади песник — био сам непоколебљив у својим тугама, замишљености и мутном осећању самоће”. И у својим ратним и поратним стиховима, овај уморни повратник искрено је певао о својој резигнацији и изгубљеним илузијама. Из тог потуцања по крвавим светским ратиштима Црњански се враћа мислима о нужности рушења лажног мита о „вечитим“ вредностима грађанске етике.

И у поезији и у животу он живи као сентиментални анархист и уморан дефетист који са тугом посматра реликвије своје младости, сада попрскане крвљу и пољуване у блату. Осећао се тада припадником напредних друштвених снага и гласно се изјашњавао за социјализам, али његово бунтовништво из тих година била је само „крвава експлозија“ неког нејасног друштвеног талога донесеног из рата.

Књижевно стварање Милоша Црњанског у том периоду било је крупан допринос напору његове генерације да се нађе нов језик и израз за нове теме и садржаје. Говорећи о литерарном програму своје песничке генерације, он је писао: „Као нека секта, после толиког времена, док је уметност занчила разбибригу, доносимо немир и преврат, у речи, у осећају, мишљењу. Ако га још нисмо изразили, имамо га неоспорно о себи. Из маса, из земље, из времена прешао је на нас. И не дà се угушити… Прекинули смо са традицијом, јер се бацамо стрмоглаво у будућност… лирика постаје страсна исповест нове вере.” Потпуно новим стихом и са пуно емоцијалне горчине он је тада казивао свој бунт, опевао бесмисленост рата, јетко негирао видовданске митове и саркастично исмевао заблуду о „златном веку“ који је обећаван човечанству. Снагом своје сугестивне песничке речи он је многе вредности грађанске идеологије претварао у рушевине, али на тим рушевинама није могао нити умео да види и започне ново. Црњански је и у стиху и у прози тих поратних година био снажан све док је у њему живео револт на рат.

1920. упознаје се са Видом Ружић са којом ће се 1921. и венчати. Исте године Црњански са Видом одлази у Париз и Бретању, а у повратку путује по Италији. 1922. је био наставник у панчевачкој гимназији, исте године је стекао диплому на Филозофском факултету у Београду.

Између 1923. и 1926. професор је гимназије у Београду и сарадник угледног листа „Политика“. Истовремено, издаје „Антологију кинеске лирике“ и новинар је улисту „Време“. 1927. у „Српском књижевном гласнику“ излазе први наставци његовог романа „Сеобе“.

19281929. је аташе за штампу при Амбасади Краљевине Југославије у Берлину. На његов позив немачку престоницу посећује његов пријатељ књижевник Вељко Петровић.

1930. за роман „Сеобе“ добија награду Српске академије наука. Следећих година путује бродом по Средоземном мору и извештава из Шпаније.

Године 1934. покренуо је лист „Идеје“ у коме је између осталог писао о Светом Сави.[3] Лист је следеће године престао да излази.

Дипломатска служба, емиграција[уреди]

У периоду између 1935. и 1941. ради у дипломатској служби у Берлину и Риму. По избијању Шпанског грађанског рата, Црњански је као дописник листа Време извештавао из Франковог штаба. Подржавао је Франка и фалангистички покрет у својим текстовима.[4] После Шпаније, био је дописник из Рима и подржавао је Мусолинија и италијански империјализам.

По избијању Другог светског рата евакуисан је из Рима и преко Мадрида и Лисабона августа 1941. одлази у Лондон.

Други светски рат и дуги низ поратних година Црњански је провео у емиграцији у Лондону, где 1951. узима британско држављанство.[5]

Као противник Тита и комунистичке идеологије остаје у Лондону и живи у емиграцији. Овде ради разне послове. Књиговођа је обућарске радње Хелстерн на Бонд стриту и разноси књиге фирме Хачардс на лондонском Пикадилију, док његова супруга шије лутке и хаљине за робну кућу Херодс. Црњански успут стиче диплому Лондонског универзитета и диплому за хотелијерство и менаџерство.

Милош Црњански је у Лондону био члан међународног ПЕН-клуба који му обезбеђује да се на машини откуцају његови романи.

Биста Милоша Црњанског на Калемегдану

Повратак у Београд[уреди]

У Југославију се вратио 1965. године.[6] Испрва је становао у београдском хотелу „Ексцелзиор“ у близини Скупштине. У трагању за обалама свога живота, он је с радошћу угледао Београд који је у његовој носталгији блистао „као кроз сузе људски смех”. У стиховима посвећеним Београду он је потресно и надахнуто изразио своја осећања повратника са дуге животне одисеје:

У теби нема бесмисла и смрти
...
Ти и плач претвараш као дажд у шарене дуге.
...
А кад дође час, да ми се срце старо стиша,
твој ће багрем пасти не ме као киша.
                                 (Ламент над Београдом)

У Београду је преминуо 30. новембра 1977. године и сахрањен у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.

Према жељи из тестамента Народна библиотека Србије је 1979. године примила заоставштину Милоша Црњанског.[7]

Дела[уреди]

Милош Црњански на слици Петра Омчикуса

Црњански је објавио велики број дела са разним темама и садржајима:

Поезија[уреди]

  • Лирика Итаке (1918)
  • Одабрани стихови (1954)
  • Ламент над Београдом (1965)

Приповетке[уреди]

  • Приче о мушком (1924)

Романи[уреди]

Мање су позната два предратна романа Милоша Црњанског (прештампавана и после рата) — „Кап шпанске крви“ и „Сузни крокодил“ (недовршен).[8] Његово учешће у стварању и објављивању контроверзног романа „Подземни клуб“ (1921) је спорно, као аутор је потписан Харалд Јохансон и постоје мишљења да је у питању превод или псеудоним.[9] У последње време су све видљивија настојања да се двотомно дело Црњанског „Код Хиперборејаца“ (жанровски тешко одредиво) стави у равноправан положај са осталим његовим великим романима. Рукопис првог романа Милоша Црњанског — „Син Дон Кихотов“ — нажалост је изгубљен. (Писац га је био послао часопису „Бранково коло“.) По „Роману о Лондону“ снимљена је 1988. истоимена мини серија.

Драме[уреди]

  • Маска (1918)
  • Конак (1958)
  • Никола Тесла (1967)

Поред тога, објавио је неколико књига репортажа и две антологије лирике источних народа.

Награда Милош Црњански[уреди]

Награда се по завештању оснивача Задужбине Милоша Црњанског, Видосаве Црњански, додељује двогодишње од 1981. Задужбина Милош Црњански је добила своје просторије 2013. године.[10] Награда се додељује на дан песниковог рођења 26. октобра. Награда се додељује писцу за прву објављену књигу на српском језику. Награда се састоји од новчнаог износа од 2000 евра, повеље и медаље са ликом писца.

Једанаести добитник (за 2007. годину) је Милена Марковић за књигу „Три драме“ („Шине“, „Павиљони“ и „Брод за лутке“). Милена Марковић је и аутор сценарија за филм „Сутра ујутру“.

Референце[уреди]

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]

Са других Викимедијиних пројеката :