Милош Црњански

Из Википедије, слободне енциклопедије
Милош Црњански

Miloš Crnjanski 1914.jpg
Фотографија Милоша Црњанског за време његове службе у аустроугарској војсци

Информације
Датум рођења 26. октобар 1893.
Место рођења Чонград (Аустроугарска)
Датум смрти 30. новембар 1977. (84 година)
Место смрти Београд (СФР Југославија)
Дела
Најважнија дела Дневник о Чарнојевићу
Сеобе
Роман о Лондону
Ламент над Београдом
Награде НИН-ова награда
Дисова награда
Потпис

Милош Црњански (Чонград, 26. октобар 1893Београд, 30. новембар 1977) је био српски књижевник и један од најзначајнијих стваралаца српске литературе XX века. Истакао се као песник, приповедач, романсијер и публициста. Бавио се и ликовном критиком.

Биографија[уреди]

Црњански је рођен 26. октобра 1893. године у Чонграду,[1] у Аустроугарској (данас Мађарској), у осиромашеној грађанској породици. Отац Тома био је нижи чиновник који је због свог темпераментног заступања српске мањинске политике „прогнан“ из Баната, из Иланџе (коју је Црњански називао Иланчом, по њеном старом називу) у Чонград, који је по Црњанском био нека врста "тадашњег чиновничког Сибира".[2] Мајка му се звала Марина Вујић и била је родом из Панчева.[3]

Детињство и школовање[уреди]

Милош Црњански је од 1896. одрастао у Темишвару, у патријархално-родољубивој средини која ће му култ Србије и њене прошлости усадити у душу као најдражу реликвију. Најдубље и најтрајније сензације својих дечјих и дечачких година доживљавао је у типично српским националним и верским садржајима: црквена школа, икона Светога Саве, тамјан, православно српско гробље са ритуалом сахране и задушница, вечерње приче и песме о Србији, хајдучији и набијању на колац — све се то у дечаковим емоцијама претварало у трајан немир и непресушан извор нада, радости, сумњи, разочарања и подизања.

Милош Црњански је основну школу завршио у српској вероисповедној школи код учитеља Душана Берића у Темишвару. Матурирао је у темишварској гимназији код католичких фратара пијариста. По властитим речима, био је осредњи ђак до очеве смрти, односно до петог разреда гимназије, а тада се решио "да убудуће буде међу првима", што је и остварио. У лето 1912. одлази у Опатију, а потом се уписује у ријечку експортну академију. Играо је фудбал у клубу "Викторија" на Сушаку (источни део Ријеке).[2]

Године 1913. уписао је студије медицине у Бечу које никада није завршио.

Прву песму „Судба“ Црњански је објавио у сомборском дечјем листу „Голуб“ 1908. године. 1912. у сарајевској „Босанској вили“ штампане је његова песма „У почетку беше сјај“.

Први светски рат[уреди]

Вест о убиству аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда затекла га је у Бечу. На самом почетку Првог светског рата Црњански је доживео одмазду аустријских власти због Принципових револверских хитаца у Сарајеву, али уместо тамничког одела обукли су му униформу аустроугарског војника и послали га на галицијски фронт да јуриша на Русе, где је ускоро рањен. Већи део времена од 1915. из тих трагичних ратних дана Црњански проводи у самоћи ратне болнице у Бечу, више уз мирис јодоформа него барута, да би се тек пред сам крај рата обрео и на италијанском фронту. У његове успомене неизбрисиво су се утиснули призори ратне пустоши. „... Фронт, болнице, па опет фронт, и љубави, свуда љубави, за хлеб и за шећер, све мокро, све киша и блато, магле умирања” — то су била виђења живота у којима је сазревао млади Црњански.

1916. ради у Дирекцији државних железница у Сегедину. Следеће године је враћен у војску и прекомандован у Коморан и Острогон. У Бечу 1918. уписује Експортну академију, што је била давнашња жеља његовог ујака, који умире "мало пре тога".[2]

Тридесет милиона недужних мртвих људи нашло је места у антиратним стиховима овог несрећног младог ратника које је он из рата донео у својој војничкој торби, прво у Загреб, а затим у Београд, где се најдуже задржао.

Период између два светска рата[уреди]

1919. у Београду се уписује на Универзитет где студира књижевност и уређује лист „Дан“.

Поштанска марка с ликом Милоша Црњанског, део серије марака под именом „Великани српске књижевности“ коју је издала Србијамарка, ПТТ Србија, 2010. године

Црњански отада живи као повратник који се, као несрећни Хомеров јунак, после дуге одисеје враћа на своју Итаку. Међутим, док је Одисеј знао да сачува бодрост духа и животну чврстину, Црњански се, са читавом својом генерацијом, вратио у разорену домовину са умором и резигнацијом. „У великом хаосу рата — говорио је млади песник — био сам непоколебљив у својим тугама, замишљености и мутном осећању самоће”. И у својим ратним и поратним стиховима, овај уморни повратник искрено је певао о својој резигнацији и изгубљеним илузијама. Из тог потуцања по крвавим светским ратиштима Црњански се враћа мислима о нужности рушења лажног мита о „вечитим“ вредностима грађанске етике.

И у поезији и у животу он живи као сентиментални анархист и уморан дефетист који са тугом посматра реликвије своје младости, сада попрскане крвљу и пољуване у блату. Осећао се тада припадником напредних друштвених снага и гласно се изјашњавао за социјализам, али његово бунтовништво из тих година била је само „крвава експлозија“ неког нејасног друштвеног талога донесеног из рата.

Књижевно стварање Милоша Црњанског у том периоду било је крупан допринос напору његове генерације да се нађе нов језик и израз за нове теме и садржаје. Говорећи о литерарном програму своје песничке генерације, он је писао: „Као нека секта, после толиког времена, док је уметност занчила разбибригу, доносимо немир и преврат, у речи, у осећају, мишљењу. Ако га још нисмо изразили, имамо га неоспорно о себи. Из маса, из земље, из времена прешао је на нас. И не дà се угушити… Прекинули смо са традицијом, јер се бацамо стрмоглаво у будућност… лирика постаје страсна исповест нове вере.” Потпуно новим стихом и са пуно емоцијалне горчине он је тада казивао свој бунт, опевао бесмисленост рата, јетко негирао видовданске митове и саркастично исмевао заблуду о „златном веку“ који је обећаван човечанству. Снагом своје сугестивне песничке речи он је многе вредности грађанске идеологије претварао у рушевине, али на тим рушевинама није могао нити умео да види и започне ново. Црњански је и у стиху и у прози тих поратних година био снажан све док је у њему живео револт на рат.

1920. упознаје се са Видом Ружић са којом ће се 1921. и венчати. Исте године Црњански са Видом одлази у Париз и Бретању, а у повратку путује по Италији. 1922. је био наставник у панчевачкој гимназији, исте године је стекао диплому на Филозофском факултету у Београду.

Између 1923. и 1926. професор је гимназије у Београду и сарадник угледног листа „Политика“. Истовремено, издаје „Антологију кинеске лирике“ и новинар је улисту „Време“. 1927. у „Српском књижевном гласнику“ излазе први наставци његовог романа „Сеобе“.

19281929. је аташе за штампу при Амбасади Краљевине Југославије у Берлину. На његов позив немачку престоницу посећује његов пријатељ књижевник Вељко Петровић.

1930. за роман „Сеобе“ добија награду Српске академије наука. Следећих година путује бродом по Средоземном мору и извештава из Шпаније.

Године 1934. покренуо је лист „Идеје“ у коме је између осталог писао о Светом Сави.[4] Лист је следеће године престао да излази.

Дипломатска служба, емиграција[уреди]

У периоду између 1935. и 1941. ради у дипломатској служби у Берлину и Риму. По избијању Шпанског грађанског рата, Црњански је као дописник листа Време извештавао из Франковог штаба. Подржавао је Франка и фалангистички покрет у својим текстовима.[5] После Шпаније, био је дописник из Рима и подржавао је Мусолинија и италијански империјализам.

По избијању Другог светског рата евакуисан је из Рима и преко Мадрида и Лисабона августа 1941. одлази у Лондон.

Други светски рат и дуги низ поратних година Црњански је провео у емиграцији у Лондону, где 1951. узима британско држављанство.[6]

Као противник Тита и комунистичке идеологије остаје у Лондону и живи у емиграцији. Овде ради разне послове. Књиговођа је обућарске радње Хелстерн на Бонд стриту и разноси књиге фирме Хачардс на лондонском Пикадилију, док његова супруга шије лутке и хаљине за робну кућу Херодс. Црњански успут стиче диплому Лондонског универзитета и диплому за хотелијерство и менаџерство.

Милош Црњански је у Лондону био члан међународног ПЕН-клуба који му обезбеђује да се на машини откуцају његови романи.

Биста Милоша Црњанског на Калемегдану

Повратак у Београд[уреди]

У Југославију се вратио 1965. године.[7] Испрва је становао у београдском хотелу „Ексцелзиор“ у близини Скупштине. У трагању за обалама свога живота, он је с радошћу угледао Београд који је у његовој носталгији блистао „као кроз сузе људски смех”. У стиховима посвећеним Београду он је потресно и надахнуто изразио своја осећања повратника са дуге животне одисеје:

У теби нема бесмисла и смрти
...
Ти и плач претвараш као дажд у шарене дуге.
...
А кад дође час, да ми се срце старо стиша,
твој ће багрем пасти на ме као киша.
                                 (Ламент над Београдом)

У Београду је преминуо 30. новембра 1977. године и сахрањен у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.

Према жељи из тестамента Народна библиотека Србије је 1979. године примила заоставштину Милоша Црњанског.[8]

Дела[уреди]

Милош Црњански на слици Петра Омчикуса

Црњански је објавио велики број дела са разним темама и садржајима:

Поезија[уреди]

Приповетке, есеји и путописна проза[уреди]

  • Приче о мушком (1924)
  • Наше плаже на Јадрану (1927)
  • Бока Которска (1927)
  • Ирис Берлина (1928)
  • Тајна Албрехта Дирера (1928)
  • Љубав у Тоскани (1930)
  • Књига о Немачкој (1931)

Романи[уреди]

Мање су позната два предратна романа Милоша Црњанског (прештампавана и после рата) — Кап шпанске крви и Сузни крокодил (недовршен).[9] Његово учешће у стварању и објављивању контроверзног романа „Подземни клуб“ (1921) је спорно, као аутор је потписан Харалд Јохансон и постоје мишљења да је у питању превод или псеудоним.[10] У последње време су све видљивија настојања да се двотомно дело Црњанског Код Хиперборејаца (1966), жанровски тешко одредиво, стави у равноправан положај са осталим његовим великим романима. Сâм Црњански је за то дело рекао да је "и роман, и путопис, и мемоари, и поезија, и памфлет".[11] Рукопис првог романа Милоша Црњанског — „Син Дон Кихотов“ — нажалост је изгубљен. (Писац га је био послао часопису „Бранково коло“.) По „Роману о Лондону“ снимљена је 1988. истоимена мини серија.

Мемоари[уреди]

Ембахаде обухватају време од 1928. до 1945. године, када је писац био у посланству у Берлину, Риму и Лондону. У прологу Црњански је навео да су то његове "белешке о несрећи нашег народа, а нису ни дневник, ни историјат, ни студија, ни памфлет", већ да су то успомене писца - очевица "о добу које је било пуно несрећа, жалости, страхота".

Драме[уреди]

  • Маска (1918)
  • Конак (1958)
  • Никола Тесла (1967)

Поред тога, објавио је неколико књига репортажа и две антологије лирике источних народа.

Издања сабраних и изабраних дела[уреди]

  • Сабрана дела, књиге I-II, Народна просвета, Београд (1930)
  • Сабрана дела, књиге I-X, Просвета, Београд (1966): Сеобе I-III, Поезија (Лирика Итаке и коментари, Антологија кинеске лирике, Песме старог Јапана, Ламент над Београдом), Проза, Путописи, Код Хиперборејаца I-II, Драме (Маска, Конак, Тесла) и Есеји
  • Изабрана дела, књиге I-IV, Свјетлост/Напријед/Просвета, Београд (1967):Песме-Путописи-Есеји, Дневник о Чарнојевићу и друге прозе, Сеобе I-II
  • Изабрана дела, књиге I-II, Матица српска/Српска књижевна задруга, Београд (1972): Лирика-Проза-Есеји, Serbia-Сеобе-Ламент над Београдом
  • Изабрана дела, један том, Parnas Book, Ваљево (2007): Сеобе-Роман о Лондону-Дневник о Чарнојевићу-Код Хиперборејаца-Свети Сава-Поезија-Црњански о националсоцијализму-Идеје Милоша Црњанског-Живот и дела Милоша Црњанског
  • Сабрана дела, књиге I-XVI, Штампар Макарије, Београд (2008): Роман о Лондону I-II, Сеобе, Друга књига Сеоба I-II, Лирика Итаке и коментари, Књига о Микеланђелу, Код Хиперборејаца I-II, Драме, Есеји, Ембахаде 1-3, Ембахаде 4, Свети Сава-Дневник о Чарнојевићу-Приповедна проза, Политички списи, Путописи
  • Изабрана дела, један том, Leo Commerce, Београд (2011): Сеобе-Роман о Лондону-Дневник о Чарнојевићу-Код Хиперборејаца-Свети Сава-Поезија-Црњански о националсоцијализму-Идеје Милоша Црњанског-Живот и дела Милоша Црњанског

Главна обележја литерарног стваралаштва[уреди]

Проницљиво уочивши привид апсолутне прозирности у прозним и поетским остварењима Милоша Црњанског, и утканост једног другог, скривеног значења у тим делима, Никола Милошевић је развио читаву студију посвећену пишчевом стваралаштву.[12] Милошевић је на примерима познатих стихова и делова из прозних остварења показао повезаност мелодијске, емотивне и филозофске компоненте, при чему филозофска димензија стихова превазилази одговарајуће прозне односно говорне исказе. Но, емотивна боја, мелодиозност и филозофско значење стихова Црњанског „нису поређани једно крај другог као слојеви земљишта“, већ између њих постоји дубока органска повезаност и прожимање, док филозофска димензија игра улогу „организатора песничке структуре“, имајући за последицу успорени и слободни ритам поетског казивања као адекватан за песникову филозофску и емотивну поруку. У већини дела Милоша Црњанског, песничким и прозним, испреплетани су трагично осећање бесмисла и узалудности са утешном мишљу о космичкој повезаности ствари. У Сеобама се уочава пишчева идеја о универзалној узалудности, иако скривена иза специфичног националног и историјског обележја. Два основна тока која могу да се прате у Сеобама јесу историјски и психолошки (један ток) , и медитативни и вредносни (други ток). Различите ликове и карактере уједињује исти филозофски резултат који исходи и окончава у метафизичком осећању празнине, узалудности човековог живота и неизбежности смрти. Постоји велики мисаони континуитет у литерарном стваралаштву Милоша Црњанског, при чему се иза историјског, психолошког и композиционог тока књижевне структуре развија и продубљује истоветна метафизичка визија човека и света.

Награда Милош Црњански[уреди]

Награда се по завештању оснивача Задужбине Милоша Црњанског, Видосаве Црњански, додељује двогодишње од 1981. Задужбина Милош Црњански је добила своје просторије 2013. године.[13] Награда се додељује на дан песниковог рођења 26. октобра. Награда се додељује писцу за прву објављену књигу на српском језику. Награда се састоји од новчнаог износа од 2000 евра, повеље и медаље са ликом писца.

Једанаести добитник (за 2007. годину) је Милена Марковић за књигу „Три драме“ („Шине“, „Павиљони“ и „Брод за лутке“). Милена Марковић је и аутор сценарија за филм „Сутра ујутру“.

Референце[уреди]

  1. „Сеоба“ Црњанског у Чонграду („Политика“, 19. мај 2010), Приступљено 13. 4. 2013.
  2. 2,0 2,1 2,2 Црњански о себи - Коментари уз "Итаку", у: Милош Црњански II, Српска књижевност у сто књига, књига 82, Матица српска/Српска књижевна задруга, 1972.
  3. Кицош и женскарош („Вечерње новости“, 16. октобар 2008)
  4. Бошко Обрадовић: Светосавље Милоша Црњанског („Православље“, бр. 930, 15. децембар 2005), Приступљено 13. 4. 2013.
  5. Милосављевић (2010), стр. 429.
  6. Живот без рачуна („Вечерње новости“, 17. октобар 2008)
  7. Непознато писмо Црњанског („Вечерње новости“, 14. август 2012), Приступљено 13. 4. 2013.
  8. Оставштина Црњанског у Народној библиотеци („Вечерње новости“, 20. септембар 2012), Приступљено 13. 4. 2013.
  9. Први преводи „Капи шпанске крви“ Црњанског („Вечерње новости“, 19. септембар 2013)
  10. Између Србије и Суматре („Вечерње новости“, 7. септембар 2013)
  11. Милош Црњански - Живот и Дело; Дела
  12. Милошевић, Никола: Филозофска димензија књижевних дела Милоша Црњанског, у: Српска књижевност у књижевној критици, књига 7 - Књижевност између два рата I, Нолит, Београд, 1972.
  13. Задужбина Милоша Црњанског добила своје просторије („Вечерње новости“, 29. јануар 2013), Приступљено 13. 4. 2013.

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]

Са других Викимедијиних пројеката :