Милутин Шошкић

С Википедије, слободне енциклопедије
Милутин Шошкић
Милутин Шошкић 1966. године на отварању финала КЕШ 1966.
Лични подаци
Пуно име Милутин Шошкић
Надимак Шоле, Мајк (енгл. Mike)
Датум рођења (1937-12-31)31. децембар 1937.
Место рођења Јабланица, код Пећи,
Краљевина Југославија
Датум смрти 27. август 2022.(2022-08-27) (84 год.)
Држављанство СФРЈ
Висина 1,80 m
Позиција голман
Јуниорска каријера
Црвена звезда
Партизан
Сениорска каријера
Године Клуб Наст. (Гол)
1955—1966.
1966—1971.
Партизан
Келн
177
65
(1)
(0)
Репрезентативна каријера
1959—1966.  Југославија 50 (0)
Тренерска каријера
1972—1977.
1977.
1979—1990.
1993—2006.
ОФК Београд
Кикинда
Партизан (помоћни)
САД (тренер голмана)

Милутин Шошкић (Јабланица, код Пећи, 31. децембар 193727. август 2022) био је српски фудбалски голман и тренер.[1] Био је стартни голман Партизана током финала Купа европских шампиона 1966. против Реал Мадрида.

Биографија[уреди | уреди извор]

Рођен је у метохијском селу Јабланица код Пећи, од оца Јеремије, краљевског официра и мајке Радунке, као четврто дете у породици. Родоначелник породице Шошкић, води порекло из Братоножића, почетком 18. века преселио се у Улотину, а један огранак породице је касније отишао да живи у Јабланицу. Одрастао је у патријархалној породици. Други светски рат провео је у избеглиштву у Пећкој патријаршији.[2][3]

Играчка каријера[уреди | уреди извор]

Фудбал је почео тренирати са 11 година у Црвеној звезди, у којој је играо око пола године, али је због ситног неспоразума са домаћином стадиона[4], одлучио да каријеру настави у Партизану где је и провео већи део своје каријере.[5]

Ускоро је Шошкић постао омладински репрезентативац Југославије, капитен и најбољи појединац Партизановог јуниорског тима који је освојио две титуле првака државе. Убрзо је постао и стандардни првотимац „црно-белих“, за које је одиграо укупно 387 утакмица током каријере[5].

Добрим играма у Партизану је постао и репрезентативни голман. На голу репрезентације је наследио Владимира Беару. За репрезентацију Југославије је укупно одиграо 50 утакмица.[5][4]

Прво велико такмичење Шошкића са репрезентацијом је било Европско првенство 1960. на коме је освојена сребрна медаља након победе у полуфиналу над домаћином Француском од 5:4 и пораза од Совјетског Савеза у финалу са 2:1 након продужетака.

Те исте године Шошкић је са репрезентацијом освојио златну медаљу на Олимпијским играма у Риму. У финалу је побеђена Данска са 3:1.[6]

На Светском првенству 1962. у Чилеу Југославија је освојила четврто место након пораза од Чехословачке 3:1 у полуфиналу и Чилеа 1:0 у утакмици за треће место.

Шошкић је доживео велико признање када је позван у „тим света“ на утакмицу Енглеска- Остатак света која се играла на "Вемблију“ 1965. Тако се нашао међу најбољим фудбалерима тог времена.[6]

Куп шампиона са Партизаном[уреди | уреди извор]

Партизана у финалу против Реала 1966.

Шездесетих година „Партизанове бебе“ су до те мере биле надмоћне у првенству да су у пет сезона четири пута били шампиони, од тога три пута заредом.

Освајањем титуле шампиона Југославије у сезони 1964/65, Партизан је стекао право да игра у Купу европских шампиона. Тадашње Партизанове бебе, предвођене тренером Матекалом представљале су озбиљног ривала било ком тадашњем европском клубу.

Партизан је на већини утакмица Купа шампиона играо у следећем саставу:

Партизан је у предтакмичењу за противника добио Француског првака Нанта. Победом у Београду са 2:0 и нерешеним резултатом у гостима 2:2, прва препрека је била прескочена укупним скором од 4:2.

Следећи противник је био првак Немачке Вердер из Бремена. Вердер је елиминисан укупним резултатом 3:1, у Београду је било 3:0 и у Бремену 0:1.

У четвртфиналу Партизан је за противника добио првака Чехословачке, Спарту из Прага. Прву утакмицу у Прагу Партизан је изгубио са 4:1, док је другу утакмицу у Београду победио са резултатом 5:0 и тиме укупним скором од 6:4 се квалификовао у полуфинале.

У полуфиналу је Партизана чекао шампион Енглеске, Манчестер јунајтед. Међутим Партизанове бебе су и овај пут успешно одрадиле задатак укупним скором од 2:1 (2:0 у Београду и 0:1 у реваншу) пребродиле су и ову препреку и пласирале се у финале.

Финале Купа европских шампиона се играло у Бриселу 11. маја 1966. године и противник Партизана је био првак Шпаније Реал из Мадрида. Играло се на стадиону Хејсел пред 55.000 гледалаца. Партизан је у свему био равноправан противник Реалу и у 55 минуту је повео поготком Велибора Васовића. На жалост играча Партизана то је било све што су могли да учине. Погоцима Амансија и Серене, Реал је успео да порази Партизан и освоји титулу шампиона континента.[7]


11. мај 1966.
Финале Купа шампиона
Шпанија Реал Мадрид 2 : 1 Социјалистичка Федеративна Република Југославија Партизан Град: Брисел Стадион Хејсел
Судија: Рудолф Критлен (Немачка)
Гледалаца: 55.000
Амансио Гол 70
Фернандо Серена Гол 76
(Репортажа) Васовић Гол 55

ФК Реал Мадрид:
ГО 1 Шпанија Хосе Аракистан
ОД 2 Шпанија Пачин
ОД 3 Шпанија Педро де Фелипе
ОД 4 Шпанија Игнацио Зоко
ОД 5 Шпанија Мануел Санчис
СР 6 Шпанија Пири
СР 7 Шпанија Мануел Веласкез
СР 8 Шпанија Фернандо Серена
НА 9 Шпанија Амансио Амаро
НА 10 Шпанија Рамон Гросо
НА 11 Шпанија Франсиско Генто (капитен)
Тренер:
Шпанија Мигел Муњоз
ФК Партизан:
ГО 1 Социјалистичка Федеративна Република Југославија Милутин Шошкић
ОД 2 Социјалистичка Федеративна Република Југославија Фахрудин Јусуфи
ОД 3 Социјалистичка Федеративна Република Југославија Велибор Васовић (капитен)
ОД 4 Социјалистичка Федеративна Република Југославија Бранко Рашовић
ОД 5 Социјалистичка Федеративна Република Југославија Љубомир Михајловић
СР 6 Социјалистичка Федеративна Република Југославија Владица Ковачевић
СР 7 Социјалистичка Федеративна Република Југославија Радослав Бечејац
СР 8 Социјалистичка Федеративна Република Југославија Мане Бајић
НА 9 Социјалистичка Федеративна Република Југославија Мустафа Хасанагић
НА 10 Социјалистичка Федеративна Република Југославија Милан Галић
НА 11 Социјалистичка Федеративна Република Југославија Јосип Пирмајер
Тренер:
Социјалистичка Федеративна Република Југославија Абдулах Гегић

Одлазак у иностранство[уреди | уреди извор]

Милутин Шошкић у Немачкој као тренер голмана САД, 2006. године

Када су се стекли услови за одлазак у иностранство Шошкић је одлучио да прихвати понуду западноњемачког Келна. У новом клубу је имао статус првог голмана и добре финансијске услове. Добрим играма је стекао поштовање саиграча и навијача. Међутим, ускоро је уследио тежак лом ноге који је проузроковао дугу паузу и угрозио наставак каријере. Шошкић се ипак вратио активном игрању фудбала, али га је нови лом ноге коначно приморао да прекине каријеру.[5]

Тренерска каријера[уреди | уреди извор]

По завршетку играчке каријере је завршио вишу тренерску школу. Након тога је постао тренер ОФК Београда у ком је остао 5 година.[6] Потом је преузео Кикинду коју је водио у Другој савезној лиги. Затим се вратио у Партизан да буде један од помоћних тренера. Радио је заједно са Милутиновићем и Бјековићем. У то вријеме Партизан је имао неколико квалитетних голмана као што су: Фахрудин Омеровић, Ранко Стојић и Раде Залад.

Након што је Бора Милутиновић 1993. постао селектор репрезентације Сједињених Држава поставио је Шошкића за тренера голмана. На тој функцији је Шошкић остао и након одласка Милутиновића све до 2006. За то време Американци су учествовали на четири Светска првенства и имали неколико квалитетних голмана као што су: Бред Фридел, Кејси Келер и Тим Хауард.

Смрт[уреди | уреди извор]

Преминуо је 27. августа 2022. године.[8] На 168. вечитом дербију у фудбалу, одржаном 31. августа 2022, играчи Партизана су на меч изашли са плавим мајицама на којима је позади било његово презиме и број 1, док је голман Александар Поповић носио белу мајицу са Шошкићевим ликом напред, док је позади писало Шоле и број 1. Одата му је и пошта минутом ћутања.[9] Сличну мајицу коју је носио Поповић је касније током меча носио и тренер Партизана Гордан Петрић.[10]

ФК Келн, клуб за који је Шошкић бранио од 1966. до 1971. године, је 30. августа 2022. такође издао саопштење поводом његове смрти. У њему се поред кратке биографије наводи и да је био члан екипе која је освојила први Куп Немачке за Келн 1968. године.[11]

Комеморација је одржана 1. септембра у Скупштини града Београда, а истог дана је сахрањен у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.[12][13]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Milutin Šoškić”. worldfootball.net. Приступљено 31. 5. 2013. 
  2. ^ „Милутин Шошкић, наопако дете”. zurnal.rs. Спортски Журнал. 15. 4. 2012. Архивирано из оригинала 25. 02. 2018. г. Приступљено 14. 10. 2013. 
  3. ^ Марковић, Милена (28. 8. 2022). „ОВАКО ЈЕ О СВОМ КОСОВУ ГОВОРИО МИЛУТИН ШОШКИЋ: Пожелео сам да умрем у Пећкој патријаршији”. Вечерње новости. Приступљено 28. 8. 2022. 
  4. ^ а б „Милутин Шошкић: За све сам захвалан фудбалу”. pravda.rs. Правда. 1. 6. 2012. Приступљено 14. 10. 2013. 
  5. ^ а б в г „Легенде: Милутин Шошкић”. sport.blic.rs. Спорт - Блиц. Архивирано из оригинала 13. 8. 2013. г. Приступљено 14. 10. 2013. 
  6. ^ а б в „Репрезентативци: Шошкић Милутин”. reprezentacija.rs. Репрезентација. Приступљено 29. 8. 2022. 
  7. ^ Champions' Cup 1965-66, Приступљено 13. 4. 2013.
  8. ^ „Velika tuga: Preminuo legendarni Milutin Šoškić”. NOVA portal (на језику: српски). 27. 8. 2022. Приступљено 27. 8. 2022. 
  9. ^ „Mozzart Bet Super liga 2022/23 - 9.Kolo FK Partizan – FK Crvena Zvezda 1:1”. youtube.com. FK Partizan Beograd. 31. август 2022. Корисна информација се налази на: 8:10. Приступљено 5. септембар 2022. 
  10. ^ „Mozzart Bet Super liga 2022/23 - 9.Kolo FK Partizan – FK Crvena Zvezda 1:1”. youtube.com. FK Partizan Beograd. 31. август 2022. Корисна информација се налази на: 24:20. Приступљено 5. септембар 2022. 
  11. ^ Dirk Unschuld (30. август 2022). „Der FC trauert um Milutin Soskic”. fc.de (на језику: немачки). ФК Келн. Приступљено 7. септембар 2022. 
  12. ^ „"ЊЕГОВА ДУША СЕ ПРИПРЕМА ЗА ПУТ НА КОСОВО": Кад неко у Србији каже голман - мисли Шошкић”. novosti.rs (на језику: српски). 1. 9. 2022. Приступљено 1. 9. 2022. 
  13. ^ „САХРАЊЕН МИЛУТИН ШОШКИЋ: Велики број људи се опростио од легенде Партизана и југословенског фудбала”. novosti.rs (на језику: српски). 1. 9. 2022. Приступљено 1. 9. 2022. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]