Минимализам

Из Википедије, слободне енциклопедије

пример минимализма у архитектури Музеј уметности у Брегензу,- Аустрија -арх. Петер Цумтхор

Минимализам у једној вили у Верези, Италија

Минимализам или Минимална уметност (1960-1975), је уметнички покрет који одбацује у уметности, коментарисање друштва, лични израз уметника, наративне елементе или алузије на историју, политику или религију. Базира се на стварању предмета, слика и скултура чија је вредност искључиво естетског карактера. Минималисти су ограничили своје деловање на манипулацију елемената као што су боја, тонови, облици, линије и текстура. Први који је користио термин минимализам био је критичар Давид Бурлјук у изложбеном каталогу уметника Џона Грахама на изложби слика која је одржана у галерији Даденсајнг у Њујорку, 1929. године. Касније, шездесетих година двадестог века, то име је добио цели један покрет. Још неки називи за минимализам су: АБЦ уметност и редуктивизам. Овај покрет је резултат реакције на претенциозност апстрактног експресионизма и прима утицаје од поп уметности, кубизма и концептуалне уметности, са главном инспирација у руској авангарди, конкретније у супрематизму Казимира Маљевича.

Покрет је настао у САД-а, а међу главним покретачима истиће се уметник Франк Стела. Његова изложба „Црне слике“ (Black Paintings), приређена 1959. године у Музеју модерне уметности града Њујорка (МОМА), је убрзо постала инспирација многим уметницима, који су почели да напуштају „експресију“. Главни историјски догађај покрета била је изложба, одржана 1966. године у Њујорку, под именом „Основне структуре“ (Primary Structures).

Прецизност уједно са геометријом и понављајућим декоративним шемама, равним и једнолично обојеним површинама са чистим и немешаним бојама, главне су одлике минимализма. База су геометријске, рационалне шеме, а индустијски материјали се користе за елиминисање трагова „ручног рада“ уметника. Спољашњи изглед предмета је главни естетски квалитет минимализма.

Минимализам жели да посматрач ужива уметничко дело без дистракција композиције, тема и осталих елемената из традиционалне уметности. Материјали и начин на који је дело представњено су уједно и сама његова стварност или тематика, али такође и разлог самог „постојања“. Минимализам не претендује никакву другу симболику осим онога што се може видети у самом делу. Боја се не користи за изражавање осећања него за ограничавање простора. Апстрактни односи између различитих елемената треба да наведу посматрача на размишљање и уједно су и сама срж тематике. Одбацује се идеја из традиционалне уметности, по којој уметност треба да буде лични израз уметника. Иако постоји доста тога емотивног и подсвесног у минимализму, уметник минималиста одбацује осећања као принцип стваралаштва уметничког дела и сматра да је реакција на дело од стране посматрача од примарне и суштинске важности.

Минимализам испитује природу уметности и њено место у друштву. Иако су неки критичари сматрали да је минимализам уметност која ће слабо утицати на даљи развој савремене уметности, не могу се негирати последице и утицаји које је оставила на теорију и праксу „постмодерне“.