Минхаузенова трилема

Из Википедије, слободне енциклопедије

Минхаузенова трилема (по Барону Минхаузену, који је наводно извукао себе (и коња на коме је јахао) из мочваре вукавши се за сопствену косу), такође позната и као Агрипина трилема (по Агрипи Скептику), је филозофски израз настао да би се истакла наводна немогућност да се докаже било која истина чак и у областима логике и математике. То је назив аргумента из теорије сазнања који сеже до немачког филозофа Ханса Алберта, и у традиционалнијем облику до Агрипе.

Трилема[уреди]

За свако сазнање може да се постави питање: „Како знам да је ово тачно?“, Ако се нађе доказ, исто питање се може поставити и за тај доказ, и за сваки наредни доказ. Минхаузенова трилема се састоји у томе да постоје само три могућности при налажењу доказа истине у оваквој ситуацији:

  • Циркуларни доказ, код кога се теорија и доказ узајамно доказују (то јест у једном тренутку долази до круга у доказивању),
  • Регресивни доказ, код кога сваки доказ захтева наредни доказ, ad infinitum (то јест докази се дају један за другим у бескрај)
  • Аксиоматски доказ, који почива на поставкама које су прихваћене за тачне (то јест у доказивању се дође до основне претпоставке која се узима за истиниту)

Прва два метода резоновања су суштински слаба, а како су се грчки скептици залагали за дубоко пропитивање свих прихваћених вредности, одбијали су да прихвате доказе трећег типа. Трилема се тако састоји у одлучивању између три једнако незадовољавајућа избора.

У савременој епистемологији, заговорници кохерентизма би требало да прихватају „циркуларну“ страну трилеме; фундационалисти се ослањају на аксиоматске доказе. Мање популарна виђења која прихватају (понекад нерадо) бесконачни регрес се називају инфинитизмом.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

Даља литература[уреди]

  • Hans Albert, Treatise on Critical Reason, Princeton University Press, 1985, chap. I, sect. 2.
  • За научне текстове Ханса Алберта видети Списак публикација на адреси Hans Albert @ opensociety.de