Миомир Петровић
| Овај чланак нема никакве независне и поуздане изворе. Према правилима о биографијама живих особа, он мора садржати изворе. Помозите да се чланак унапреди тако што ћете му додати неутралне, проверљиве и поуздане изворе. Напомена: Контроверзне тврдње о живим особама које немају референцу или је референца коју имају непоуздана — без обзира да ли је тврдња позитивна, негативна, неутрална или само мало вероватна — мора бити одмах уклоњена без икакве дискусије. |
| Миомир Петровић | |
|---|---|
| Информације | |
| Датум рођења | 1. март 1972. |
| Дела | |
| Потпис | |
Миомир Петровић (1. март 1972) је писац, приповедач и драматург. Син је академског сликара Градимира Петровића.
Садржај |
Образовање [уреди]
Дипломирао је на одсеку за Драматургију на Факултету драмских уметности у Београду (1995) и магистрирао на одсеку за Театрологију на ФДУ у Београду (1999). Његова магистарска теза носи назив: Дела савремених домаћих драмских писаца на репертоару Атељеа 212 у раздобљу 1967-1987. Докторирао је на тему Митска матрица у уметничким и медијским текстовима (Сартр, Вендерс, Рансмајер, Бејкон) на Интердисциплинарним студијама на Универзитету уметности у Београду. Добитник је Октобарске награде града Београда за књигу драма Аргивски инцидент (Скупштина града Београда, 1996).
Каријера [уреди]
Радио је као главни драматург позоришта Атеље 212 у Београду (1996—1999), као заменик директора драме Народног позоришта у Београду (2001), затим као драматург Народног позоришта у Београду (2003), асистент-уметнички сарадник на предмету Драматургија на Академији уметности БК у Београду (1998—2007) и као доцент на предметима Историја светске драме и позоришта и Историја националне драме и позоришта на истом факултету. Од 2008. године је доцент на предмету Креативно писање, читање и интерпретација на Факултету за културу и медије Мегатренд универзитета у Београду. Члан је Управног одбора Педагошког музеја у Београду (2005), Удружења књижевника Србије (1998—2000), југословенског комитета панбалканског удружења Ригина Карта (Атина, Грчка), члан Удружења драмских уметника Србије. Заступљан у веб антологији савремене српске уметности Пројекат Растко.
Објављене драме и извођења [уреди]
Објавио је драме „Вагабунд у градском врту“ (Нови Сад: Сцена, 1995), „Аргивски инцидент“ (Крагујевац: Јефимија, 1996), „Демијург“ (Крагујевац: Јефимија, 1997), „Appendix“ (Београд: Књижевна реч, 1997), „Чопор“ (Нови Сад: Сцена, 1998). Извођења: „Appendix“ - Центар лепих уметности Гварнеријус (2003), режија Бошко Ћорђевић; „Appendix“ — Радио Београд I програм, режија Божидар Ћуровић (2004); „Вучје легло“ — Народно позориште Пирот (2006), режија Борис Тодоровић. Објавио је и театролошке огледе „Ослобођење драме“ (Београд: Задужбина Андрејевић, 2000).
Свет прозе [уреди]
Већ 1996. године почео је да објављује приче у Књижевној речи, Политици, Позивници (Зрењанин) и романе „Сакаћење Романа“ (Београд: Просвета, 1997), „Панкратион“ (Београд: БИГЗ, 1998), „Самомучитељ“ (Београд: Просвета, 2000).
Прекретницу у рецепцији његове књижевности представља роман „Персијско огледало“ (Београд: Геопоетика, 2001). Следи роман „Архипелаг“ (Београд: Геопоетика, 2003). Од 2005. године ексклузивни је аутор издавачке куће Лагуна из Београда са романима:
- „Лисичје лудило“ (Београд: Лагуна, 2005)
- „Стаклена прашина“ (Београд: Лагуна, 2006)
- „Либанско лето“ (Београд: Лагуна, 2007)
- „Персијско огледало“ (2. издање, Београд: Лагуна, 2008)
- „Бакарни бубњеви“ (Београд: Лагуна, 2009)
- „Галеријеве ватре“ (Београд: Лагуна, 2011)
- „Течни лед“ (Београд: Просвета, 2011)
- „Мирис мрака“ (Београд: Лагуна 2013)
Стил Миомира Петровића одликује инклинирање поетској прози, али жанровско експериментисање у распону од ескапистичког лиризма до хорора, необарокни приступ дугачким реченицама пажљиво вођене структуре.
Коментари [уреди]
Литература [уреди]
- Пројекат Растко, Панкратион, приступљено 14. мај 2013. 12:36
- Пројекат Растко, ОСМЕХ НАКАЗЕ или APPENDIX, приступљено 14. мај 2013. 12:41
- Издавачко предузеће Лагуна, приступљено 14. мај 2013. 12:50