Миомир Петровић

Овај чланак или један његов део нема никакве независне и поуздане изворе. Помозите да се овај чланак побољша тако што ћете унети одговарајуће референце. Текст који не садржи референце може бити доведен у питање, а потом и уклоњен.

Миомир Петровић
Миомир Петровић
Информације
Датум рођења	1. март 1972.
Дела

Миомир Петровић (1. март 1972) је писац, приповедач и драматург. Син је академског сликара Градимира Петровића.

Образовање

Дипломирао је на одсеку за Драматургију на Факултету драмских уметности у Београду (1995) и магистрирао на одсеку за Театрологију на ФДУ у Београду (1999). Његова магистарска теза носи назив: Дела савремених домаћих драмских писаца на репертоару Атељеа 212 у раздобљу 1967-1987. Докторирао је на тему Митска матрица у уметничким и медијским текстовима (Сартр, Вендерс, Рансмајер, Бејкон) на Интердисциплинарним студијама на Универзитету уметности у Београду. Добитник је Октобарске награде града Београда за књигу драма Аргивски инцидент (Скупштина града Београда, 1996).

Каријера

Радио је као главни драматург позоришта Атеље 212 у Београду (1996—1999), као заменик директора драме Народног позоришта у Београду (2001), затим као драматург Народног позоришта у Београду (2003), асистент-уметнички сарадник на предмету Драматургија на Академији уметности БК у Београду (1998—2007) и као доцент на предметима Историја светске драме и позоришта и Историја националне драме и позоришта на истом факултету. Од 2008. године је доцент на предмету Креативно писање, читање и интерпретација на Факултету за културу и медије Мегатренд универзитета у Београду. Члан је Управног одбора Педагошког музеја у Београду (2005), Удружења књижевника Србије (1998—2000), југословенског комитета панбалканског удружења Ригина Карта (Атина, Грчка), члан Удружења драмских уметника Србије. Заступљан у веб антологији савремене српске уметности Пројекат Растко.

Објављене драме и извођења

Објавио је драме „Вагабунд у градском врту“ (Нови Сад: Сцена, 1995), „Аргивски инцидент“ (Крагујевац: Јефимија, 1996), „Демијург“ (Крагујевац: Јефимија, 1997), „Appendix“ (Београд: Књижевна реч, 1997), „Чопор“ (Нови Сад: Сцена, 1998). Извођења: „Appendix“ - Центар лепих уметности Гварнеријус (2003), режија Бошко Ћорђевић; „Appendix“ — Радио Београд I програм, режија Божидар Ћуровић (2004); „Вучје легло“ — Народно позориште Пирот (2006), режија Борис Тодоровић. Објавио је и театролошке огледе „Ослобођење драме“ (Београд: Задужбина Андрејевић, 2000).

Свет прозе

Већ 1996. године почео је да објављује приче у Књижевној речи, Политици, Позивници (Зрењанин) и романе „Сакаћење Романа“ (Београд: Просвета, 1997), „Панкратион“ (Београд: БИГЗ, 1998), „Самомучитељ“ (Београд: Просвета, 2000).

Прекретницу у рецепцији његове књижевности представља роман „Персијско огледало“ (Београд: Геопоетика, 2001). Следи роман „Архипелаг“ (Београд: Геопоетика, 2003). Од 2005. године ексклузивни је аутор издавачке куће Лагуна из Београда са романима:

• „Лисичје лудило“ (Београд: Лагуна, 2005)
• „Стаклена прашина“ (Београд: Лагуна, 2006)
• „Либанско лето“ (Београд: Лагуна, 2007)
• „Персијско огледало“ (2. издање, Београд: Лагуна, 2008)
• „Бакарни бубњеви“ (Београд: Лагуна, 2009)
• „Галеријеве ватре“ (Београд: Лагуна, 2011)

Стил Миомира Петровића одликује инклинирање поетској прози, али жанровско експериментисање у распону од ескапистичког лиризма до хорора, необарокни приступ дугачким реченицама пажљиво вођене структуре.

У припреми је издање романа „Лисичје лудило“ на македонском (Скопље: Српски културни центар).

Коментари

„Миомир Петровић (1972) спада у најзанимљивије српске прозаисте млађе генерације — не само по вештини приповедања, већ и по ерудицији.“

(Дневник, Нови Сад)

„Миомир Петровић слови на домаћој књижевној сцени за једног од најистакнутијих писаца млађе генерације.“

(Глас, Београд)

„Згуснутом и бриљантном прозом, Миомир Петровић на врло оригиналан начин трага за одговорима на два фундаментална питања. Једно је о природи уметности и варљивости стварања слике стварности. Особит тренутак српског романа!“

(Политика Експрес, Београд)

„Карактеристичним необарокним рукописом, Петровић вешто гради трилерски заплет у коме се преплићу алтернативна историја Београда, завере тајних друштава и мрачна будућност престонице. И у овом делу, аутор „Персијског огледала“ и „Лисичјег лудила“ експериментише са жанровима у распону од поетске прозе до хорора, подстичући читаоце да као и његови јунаци трагају за сопственим идентитетом и смислом у времену у коме су многе вредности обесмишљене.“

(Данас, Београд)