Мира Алечковић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Мира Алечковић

Мира Алечковић - Mira Alečković.jpg
Мира Алечковић

Информације
Датум рођења 2. фебруар 1924.
Место рођења Нови Сад (Краљевина СХС)
Датум смрти 27. фебруар 2008.
Место смрти Београд (Србија)
Дела
Потпис

Mira Aleckovic potpis.JPG

Мира Алечковић (Нови Сад, 2. фебруар 1924 — Београд, 27. фебруар 2008) је била српска књижевница и песникиња.

Живот[уреди]

Рођена је 2. фебруара 1924. године у Новом Саду (крштена је у Николајевској цркви као: Мирослава, мада је нико тако није звао већ само - Мира), као дете Машана Алечковића, новинара родом из Требиња (из Засада, на путу ка Дубровачким вратима) и Новосађанке Драгице Трпинац, која је била инспектор пошта и друга жена на бежичној телеграфији у Краљевини СХС и Краљевини Југославији. Мира Алечковић била је прво женско дете које се родило у српској херцеговачкој породици Алечковића.

Мира Алечковић као дете (1933)

У детињству је свако лето проводила на Косову код сестре своје мајке Јелене, учитељице, која јој је пренела љубав за српску народну поезију (епску и лирску), где се играла поред река Ситнице и Лаба. Била је једна од најбољих ученица Десанке Максимовић и њена блиска пријатељица, до краја њеног живота, а Бранко Ћопић јој је био венчани кум. По завршетку гимназије патријарх Варнава јој је указао велику почаст и понудио се да јој буде покровитељ у њеном даљем школовању, у иностранству и о трошку СПЦ, али је те планове спречила његова изненадна смрт. Студирала је и завршила општу књижевност и славистику у Београду, као најбоља студенткиња у класи чувеног српског лингвисте, професора Београдског универзитета и академика Александра Белића, а потом и вишу Фушеову школу при Сорбони. Била је полиглота и говорила је чак десет (10) страних језика: француски, немачки, енглески, руски, италијански, пољски, чешки, македонски, словеначки, словачки...

Као гимназијалка, 1939. године постала је чланица СКОЈ-а, а 1941. године, од првог дана народноослободилачке борбе, и чланица партизанске илегале у Београду, где је као 16 годишња девојка учествовала у акцијама саботажа против немачких фашиста.

Мира Алечковић, Бранко Ћопић и Блажо Конески у партизанима (1944).

Пошла је у рат са Краљевском војском у отаџбини, али се јединица у којој је била распала пошто ју је њен командант предао Немцима у Прибоју на Лиму, после чега се прикључила народноослободилачком покрету (НОБ-у), у жељи да се земља што пре ослободи од окупатора. Највећи део Другог светског рата је провела у устаничкој Топлици. У рату је била болничарка, са завршеном болничком обуком, и лечила је рањенике, али је такође носила и пиштољ, па и пушку. У њему је остала без оца, кога је у Београду стрељао Гестапо, јер је био интелектуалац и дописник из Шпанског грађанског рата.

Гроб Мире Алечковић у Алеји великана на Новом гробљу у Београду

Била је изразити хуманиста, а пријатељство и културне везе ширила је широм света, можда понајвише са руским и француским писцима и интелектуалцима, али и са ствараоцима из великог броја земаља са свих континената. Занимљив је податак да је, упркос прележаној туберкулози у детињству и мучењу у београдској Специјалној полицији (где су је тукли волујским жилама по ногама и грејалицом јој пржили ноге), на кросу који је одржан одмах после завршетка Другог светског рата у Београду, међу 10.000 девојака стигла друга на циљ, иако се никада није бавила атлетиком, мада је с поносом истицала да је била „соколица” у великом словенском и европском покрету „Сокол”. Била је и мајка, родила је троје деце, две ћерке и сина.

Мира Алечковић је умрла 27. фебруара 2008. године у Београду, у 85. години живота. Сахрањена је 3. марта, уз војне почасти, у Алеји великана на Новом гробљу. Од ње се у име Удружења књижевника Србије опростио Перо Зубац, дугогодишњи дописник ТАС-а из Југославије и члан Академије наука у Санкт Петербургу и пријатељ из Русије Александар Сергејевич Плевако, док је глумица Рада Ђуричин прочитала стихове њене песме „Порука једне сенке“.[1]

Дело[уреди]

Стваралачки опус Мире Алечковић представљају 53 књиге за децу и одрасле (око 30 књига за децу, и око 20 књига за одрасле) — поезије и прозе. Њена поезија је дубока, мисаона и упечатљива, у којој се бавила питањима смисла, живота и смрти, као и увек неизбежне љубави. Књиге поезије за одрасле садрже лирске песме које су неоправдано заборављен и запостављен део њеног богатог стваралаштва.

Уредила је први број часописа „Пионир“, који је у току рата издаван илегално. После рата песникиња наставља са друштвеним и књижевним радом. Уређивала је прве послератне часописе и листове за младе: „Омладина“, „Младост“, „Полетарац“, и „Змај“. Више од четрдесет година је била главни и одговорни уредник „Змаја“. Била је секретар, потпредседник и председник Удружења књижевника Србије и председник Савеза књижевника Југославије, у више мандата. У свом друштвеном раду била је и председник Друштва за културну сарадњу Југославија - Француска (40 година), председник Друштва пријатељства Југославија - Норвешка, била је и врло активан члан Друштва за неговање традиција ослободилачких ратова Србије од 1912 до 1918. године, итд.

Песничко стваралаштво Мире Алечковић се појављује непосредно пред почетак Другог светског рата, а своју прву збирку песама „Звездане баладе“ издаје по завршетку рата, 1946. године. Објавила је још двадесетак књига за децу и двадесетак дела поезије и прозе за одрасле. И њена поезија и њена проза превођене су на више од 20 језика (руски, бугарски, румунски, мађарски, пољски, чешки, монголски, италијански, и на све језике народа и народности СФРЈ (Југославије).

Песничка дела Мире Алечковић припадају традиционалном току поезије која се везује за Јована Јовановића Змаја, Гвида Тартаљу, Десанку Максимовић и Бранка Ћопића. Њена лирика се заснива на једноставности и искрености, писана је једноставним језиком блиским деци. Путем ње у малишанима буди племенитост, учи их да се боре против егоизма и расне дискриминације, и увек је проткана хуманошћу, хуманизмом и човекољубљем. Посебну пажњу посвећује љубави између родитеља и деце упоредо се борећи за поштовање дечје личности. Ипак, највише је родољубивих мотива а најбоља илустрација ове тврдње је збирка „Звездане баладе“.

Аутор је текста песама "Друже Тито ми ти се кунемо", "Свечана песма" и "Југославијо" (са рефреном који је, како је сама говорила, позајмила од народа, српских сељанки и сељана на Козари, који су они спевали Титу, пре свега као симболу НОБ-а, и пре него што су га, као уосталом и она сама, и видели, као заклетве - свом врховном команданту у народноослободилачкој борби против окупатора и фашиста).

О свом раду Мира Алечковић каже: Стварање за децу мени значи враћање самој себи, свету детињства, чистијем од света одраслих. То је вечито тражење лепоте, доброте и љубави, потрага за уточиштем кад изневери свет одраслих.

Збирке песама[уреди]

Додела Јубиларне плакете града Београда 1984
  • 1946. Звездане баладе
  • 1955. Пионирско пролеће
  • 1956. Пријатељи
  • 1957. Ластавица
  • 1963. Сребрни воз
  • 1970. Сунчани солитери
  • 1972. Да живот буде љубав
  • 1975. Сањалица
  • 1980. Не могу без снова
  • 1982. Стаза сребром извезена

Романи[уреди]

  • 1953. Сребрна Коса
  • 1960. Збогом велика тајно
  • Зашто грдиш реку?
  • Јутро

Награде и признања[уреди]

Мира Алечковић у француској амбасади кад јој је био уручен орден Легије части, 5. мај 1983.
  • 1950. Републичка награда за збирку поезије „Три пролећа“
  • 1953. Награда „Дечја књига“ за роман „Сребрна коса“
  • 1964. Награда „Курирчек“ за најбољу песму за децу
  • 1965. Златна медаља за поезију на међународном поетском конкурсу у Пистоји
  • 1966. Прва награда совјетског дечјег часописа „Пионир“ за „Звездану бајку о Вјазми“ (са 2,2 милиона гласова руске деце)
  • „Партизански курир“ за тридесетогодишњи рад у области литературе за децу са тематиком из народноослободилачке борбе
  • Орден Официра Легије части и орден Витез Легије части (од генерала Шарла Де Гола и од Франсое Митерана
  • Орден „Академске палме“, највећег француског одликовања које се додељује за највише уметничке домете
  • Орден „Сенегалског златног лава“ од Леополда Седара Сенгора (песника и председника Сенегала)
  • Орден руског, тј. совјетског Ордена за храброст испољену у „Великом отаџбинском рату
  • Октобарска награде града Београда и бројних других домаћих и страних награда за стваралаштво,
  • „Златна медаља Пистоје“ (Фиренца, Италија)

Референце[уреди]

  1. ^ Sahranjena Mira Alečković | Mondo, Приступљено 5. 4. 2013.

Извори[уреди]

Викиостава
Викимедијина остава има још мултимедијалних датотека везаних за: Мира Алечковић