Митрополија црногорско-приморска

Из Википедије, слободне енциклопедије
Митрополија црногорско-приморска
Српска православна црква
Cetinje monastery.jpg

Цетињски манастир
Основне информације
Држава Црна Гора
Сједиште Цетиње
Број намјесништава 4
Званична страница www.mitropolija.me
Архијереј
Епархијски архијереј Амфилохије
Чин архијереја Митрополит
Титула архијереја Архиепископ цетињски, митрополит црногорско-приморски, зетско-брдски и скендеријски и егзарх свештеног трона пећког
Map of Eparchies of Serbian Orthodox Church-sr.svg

Митрополија црногорско-приморска је епархија Српске православне цркве.

Надлежни архијереј је господин др Амфилохије, а сједиште митрополије се налази на Цетињу. Саборна црква се налази у Подгорици.

Митрополија црногорско-приморска је најстарија епархија Српске православне цркве и једина која постоји без престанка и без икаквих прекида од стицања аутокефалности 1219. године.

Садржај

Историја [уреди]

Нова саборна црква у Подгорици
Цетињски манастир
Српска православна црква светог Николе у Котору
Манастир Острог

Претеча - Зетска епископија [уреди]

Претеча данашње митроплије била је зетска епископија. Раздобље од стицања аутокефалности Српске Цркве 1219. године, обележено је двојаким утицајем и Цариграда и Рима. Први зетски епископ кога је поставио Сава Немањић, био је по свој прилици Иларион. Сједиште прве епископије убрзо се усталило у Манастиру Светог Михаила на Превлаци код Тивта. Ту се оно задржало преко 200 година.

Српска немањићка држава доживјеће врхунац за вријеме цара Душана Силног, кад је 1346. године Српска Црква уздигнута на ранг Патријаршије са ранга Архиепископије, а први српски Патријарх постао је пећки архиепископ Јоаникије. Исте те 1346.г. цар Душан и Патријарх Јоаникије уздигли су зетску епископију на степен Митрополије и она је као таква остала до данас.

Све до средине 15. вијека седиште Митрополије било је у Боки Которској, када је силом прилика преко Будве, Пречисте Крајинске, Манастира Врањине, Манастира Светог Николе на Ободу, пренијето на Цетиње. Митрополит Василије Петровић, у својој „Историји о Черној Гори“, писаној у Русији, која је уједно и прва историја Црне Горе, биљежи историјски потврђено предање да су "Млечићи, послије одласка митрополита потровали превлачке калуђере. Том приликом потровано је 72 калуђера, а манастир срушен“. Млечанима је овај манастир сметао као православно упориште на јужном Јадрану. Ово је уједно и било раздобље, када су Млечани преотели Балшићима, односно њиховим насљедницима Лазаревићима и Бранковићима, њихове приморске посједе, па су у њима настојали да потисну Православље. За манастир Светог Николе на полуострву Врањини се сматра да га је основао први зетски епископ Иларион. Доња Зета, у којој се налазио и овај манастир, у вријеме пресељавања Митрополије је потпала под власт господара Горње Зете Стефана Црнојевића.

Оснивање епархије на Цетињу [уреди]

Зетски митрополити пренијели су своју столицу стално у Црну Гору, на Цетиње, 1485. године и настанили су се у Богородичином манастиру, задужбини црногорског господара Ивана Црнојевића. Они су и даље вршили духовну надлежност над цијелим својим старим подручјем, које је у приморју припало Млечићима, а у Доњој Зети и око Скадра Турцима. За ово подручје под Турцима држали су они и даље викарног епископа, који им је обично постајао и насљедник на митрополитској столици. У први мах живот ове црногорске митрополије почео је лијепо да се развија. У њој је 1493. уређена прва српска штампарија и штампане прве српске књиге. Послије коначне пропасти државне самосталности (1499), наступила су и по ову митрополију врло тешка времена. Митрополит је морао признати за старјешину охридског архиепископа, који је, у то време управљао српском црквом послије пада деспотовине (1459), па је црногорски митрополит Василије 1532. године учествовао и на охридском синоду, који се састао да осуди смедеревског митрополита Павла, када је овај покушао да обнови Пећку патријаршију. Али послије успјешног обновљења Пећке патријаршије, за Макарија 1557, Црногорска митрополија дошла је поново под њену духовну власт. Када је 1766. Пећка патријаршија поново укинута, Црногорска митрополија није подвргнута Цариградској патријаршији, као остали дијелови српске цркве под турском влашћу, већ се ослонила на руску цркву, која је сходно тадашњим приликама сматрала митрополију за аутокефалну.

Од аустријско-млетачких ратова с Турцима, крајем 17. вијека, почели су црногорски митрополити да играју све виднију и важнију улогу у народним покретима за ослобођење. Владика Висарион Бориловић (1685—1692) ослањао се је при тој акцији на Млечиће, а његов насљедник Данило Петровић-Његош (1697—1735) успио је, преко српских емиграната у Русији, да веже трајно пријатељство између Русије и тадашње Црне Горе. Та околност много је допринијела, да су од сада за црногорске митрополите долазили само братственици из племена Његуша, који су успјели да уведу једну врсту теократске владавине у Црној Гори и готово потпуно ослободе је од Турака. Послије Данила велике заслуге су стекли за политички напредак и државно устројство Црне Горе викарни епископ Василије (1750—1766), митрополити Петар I Свети (1782—1830) и Петар II (1830—1851), творац Горског вијенца.

Раздвајање свјетовне и духовне власти - Цетињска архиепископија [уреди]

Насљедник митрополита Петра II, Данило I (1851—1860), одлучио је, да се не калуђери и не посвећује за митрополита. Кад су му Русија и народ то одобрили, прогласио се је за насљедног књаза црногорског и одвојио црквену власт од свјетовне. Отада је престало постављање црногорских митрополита из братства Петровић-Његуша, те су даљи митрополити обично били Бокељи. Први црногорски митрополит послије успостављења посебне свјетовне државне власти у Књажевини Црној Гори био је образовани Далматинац Никанор Ивановић (1852—1860). Митрополитски двор остао је и даље на Цетињу, али сва непокретна манастирска и митрополитска имања узела је држава, а митрополиту, његовом придворном архимандриту и протођакону одредила је плату из државне благајне. Посебан духовни суд није био установљен још дуго, те су све брачне и свештеничке парнице ишле пред државни Сенат.

Црногорска митрополија проширена је ратовима од 1876. до 1878, те је, поред Цетињске архиепископије, основана још и Епископија захумско-рашка, са сједиштем у манастиру Острогу, за сва источна племена, од Никшића до Куча. А 1913., послије балканског рата, обновљена је Пећка епископија, за све крајеве од босанске до албанске границе, који су тада припали Црној Гори.

Црногорски митрополити, послије раздјељења свјетовне власти од црквене, настојавали су у више махова, да отворе богословију, дигну црквену просвјету и реорганизују цијелу црквену управу, али је у том раду могао да постигне већи успјех митрополит црногорски Митрофан Бан (1884—1920). За његово вријеме установљен је Синод Црногорске митрополије (1904), као највиша духовна власт и за сваку епархију је уређен конзисториј или епархијски духовни суд. Посебног устројства за управу митрополијом није било, те се управљало по општим одредбама православне цркве и старом утврђеном обичајном праву.

Јужнословенско уједињење [уреди]

Послије уједињења Црне Горе са Србијом у Краљевину СХС ујединила се је и Црногорска митрополија 17. јуна 1920. са свима осталим српским црквеним областима у једну аутокефалну српску цркву, названу Српском патријаршијом. Том приликом је одлучено, да се и Црногорска митрополија, као и све друге дотадашње аутокефалне српске црквене области уђу у обновљену Српску православну цркву, а цетињском епископу остави да и даље може носити наслов „митрополит црногорско-брдски и приморски“.

Послије митрополита Данила (Дајковића), митрополит је постао Амфилохије Радовић, од 1991. године.

Списак зетских епископа и црногорских митрополита [уреди]

Епископи зетски:

Митрополити зетски:

Митрополити цетињски:

Митрополити црногорско-приморски, од оснивања митрополије до данас: [1]

Манастири [уреди]

Манастири Митрополије црногорско-приморске: [3]

Архијерејска намјесништва [уреди]

  • Архијерејско намјесништво цетињско
  • Архијерејско намјесништво подгоричко-даниловградско и колашинско
  • Архијерејско намјесништво бококоторско
  • Архијерејско намјесништво барско

Види још [уреди]

Референце [уреди]

  1. ^ [1], Приступљено 13. 4. 2013.
  2. ^ MONTENEGRINA - digitalna biblioteka crnogorske kulture i nasljedja, Приступљено 13. 4. 2013.
  3. ^ [2], Приступљено 13. 4. 2013.

Литература [уреди]

  • Грујић, Радослав (1927). „Митрополија црногорско-приморска“. Народна енциклопедија. 
  • Н. Дучић. Историја српске православне цркве, 1894.
  • Р. Грујић, Православна српска црква, 1921.
  • М. Јастребов, Јепископија зетска (Гласник, 58);
  • И. Руварац, Владике цетињско-зетске и црногорске

Спољашње везе [уреди]

Викиостава
Викимедијина остава има још мултимедијалних датотека везаних за: Митрополија црногорско-приморска



- Добављено из „http://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Митрополија_црногорско-приморска&oldid=7175619“