Михаило Лалић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Михаило Лалић

MihailoLalić.jpg

Информације
Датум рођења 7. октобар 1914.
Место рођења Трепча (Краљевина Црна Гора)
Датум смрти 30. децембар 1992.
Место смрти Београд (СР Југославија)
Дела
Потпис

Михаило Лалић (Трепча, 7. октобар 1914Београд, 30. децембар 1992) био је српски и црногорски књижевник, академик САНУ и ЦАНУ и јунак социјалистичког рада.

Биографија[уреди]

Рођен је 1914. године у Трепчи код Андријевице у сеоској породици од оца Тодора и мајке Стане рођене Бајић. Рано је остао без родитеља. Мајка је умрла током епидемије шпанске грознице 1918. године, а отац је оболео у заробљеничком логору Неђмеђер у Аустроугарској (данашњој јужној Словачкој) и умро од туберкулозе 1921. године. Брат Душан из очевог другог брака умро је као заробљеник у Пјаћенци у Италији. Маћеха Јаглика и стриц Милутин помогли су му да се школује.[1]

Четвороразредну основну школу завршио је у Трепчи (1921—1925), а затим гимназију у Беранама (1925—1933). У јесен 1933. уписао је Правни факултет у Београду где је остао до Априлског рата 1941. године. Политички се ангажовао и постао члан СКОЈ-а 1935. године, потом члан КПЈ 1936. У пролеће 1938. године као секретар илегалне студентске народне омладине ухапшен је у Београду и остао у истражном затвору (Главњача) и судском затвору (Ада Циганлија) близу 6 месеци, а јула и августа 1940. био је у затвору у Андријевици. Оба пута га је Суд за заштиту државе пустио на слободу због недостатка доказа.[1] Пре рата је своје прве радове, песме и краће приповетке, објављивао у новинама „Студент“, „Политика“, „Правда“ и „Зета“.[2]

После бомбардовања Београда 1941. године отишао је у Црну Гору где га је затекла окупација земље. Учествовао је у припремама устанка, као и у самом устанку. Током лета 1942. заробили су га четници и одвели у колашински затвор. У затвору је остао од 2. септембра 1942. до 15. маја 1943. године, када је дошла немачка војска и одвела у заробљеништво и затворенике и четнике. После тога је био у заробљеништву у Солуну у Грчкој до краја августа 1944. године када је побегао из логора и ступио у грчке партизане на Халкидикију. Одбегли затвореници су били организовани у југословенски батаљон до новембра 1944. када је ова јединица враћена бродом у Југославију.[1]

Почетком децембра 1944. упућен је на Цетиње где је радио у листу „Побједа“, а потом руководио Танјугом у Црној Гори.[2] Од 1946. је дошао у Београд где је радио као уредник у „Борби“, са прекидима до 1955. године. Током 1952. и 1953. боравио је у Паризу. Од 1955. прешао је у „Нолит“ где је био уредник до пензионисања 1965. године.[1] Од 1965. до смрти живео је као професионални књижевник, наизменично у Београду и у Херцег Новом.[3]

Књижевни рад[уреди]

поштанска марка из 1999. године

Као писац Михаило Лалић се на почетку књижевног рада определио за тематику — Други светски рат и географско поднебље — Црну Гору, док се у каснијим делима у великој меру бави и Првим светским ратом. Књижевно стваралаштво почео је књигом песама „Стазама слободе“ 1948. године, али се убрзо затим окренуо прози која је постала једина форма његовог уметничког изражавања.

Враћао се својим завршеним приповеткама и романима и прерађивао их. Тако је роман „Раскид“ после четрнаест година доживео прераду уз знатне измене у нарацији, избору ликова и њиховој структури. Другу верзију је доживео и роман „Лелејска гора“, а развијањем приповетке „Прамен таме“ настао је истоимени роман. Кључне категорије Лалићевих романа су људи, простор и време, што се примећује већ кроз наслове његових дела.

Међу његовим књижевним делима посебно се издваја роман „Лелејска гора“ који је био део ђачке лектире. У дневничкој прози „Прелазни период“ (1988) објашњавао је природу и порекло „лелејства“. Пошто је цитирао Шатобријанову мисао да је „у свим земљама природна пјесма човјекова тужна“, Лалић наставља: Не знам је ли веселије код других, али код Црногораца и осталих Динараца баш је тако, зато сам их и назвао лелејцима, признајући да сам и ја један од њих. Ту вазда сретнем динарску тугу и питам се: је ли она само зла слутња, или је дуго искуство научило наше људе да су нам сва радовања варке.

За роман „Лелејска гора“ добио је „Његошеву награду“ 1963. године као њен први добитник, као и Нолитову награду. За роман „Ратна срећа“ добио је НИН-ову награду 1973. године, као и прву награду Народне библиотеке Србије за најчитанију књигу у Србији. Награду „21. јул“, највише признање општине Беране, добио је 1962. године када је и установљена. За роман „Хајка“ добио је Октобарску награду града Београда. За роман „Зло прољеће“ добио је награду Савеза књижевника Југославије, а за прву верзију романа „Лелејска гора“ добио је награду Удружења књижевника Србије.[1] Награду АВНОЈ-а добио је 1967. године, а награду „13. јул“ добио је 1970. и 1974. године. Носилац је и неколико одликовања, међу којима су Орден братства и јединства са сребрним венцем (1962), Орден заслуга за народ, Орден југословенске заставе са лентом (1974)[4] и Орден јунака социјалистичког рада, као и Партизанска споменица 1941.

По његовом сценарију снимљен је филм „Свадба“ 1973. године у режији Радомира Шарановића. Осим тога екранизовани су му романи „Лелејска гора“ 1968. и „Хајка“ 1977. године.

Дела су му превођена на више страних језика, укључујући бугарски, чешки, словачки, пољски, руски, румунски, литвански, дански, немачки, енглески.[3]

За дописног члана Српске академије наука и уметности изабран је 5. децембра 1963, а за редовног члана 7. марта 1968.[4] Био је члан и потпредседник Црногорске академија наука и умјетности од 1973. године. Био је члан Централног комитета Савеза комуниста Југославије од 1986. до 1990, на ту позицију изабран је на Тринаестом конгресу СКЈ.

Умро је у Београду 30. децембра 1992. године.

Библиографија[уреди]

  • Стазе слободе, (пјесме), (1948)

Објавио је већи број књига приповедака:

  • Извидница (1948),
  • Први снијег (1951),
  • Тајне бистрих вода (1955),
  • На мјесечини (1956),
  • Посљедње брдо (1967),
  • Гости (1967),
  • Пуста земља (1968),
  • Опраштања није било (1994),.

Ипак, значајан допринос савременој прози дали су његови романи:

  • Свадба (1950),
  • Зло прољеће (1953),
  • Раскид (1955),
  • Лелејска гора (1957, 1962),
  • Хајка (1960),
  • Прамен таме (1970),
  • Ратна срећа (1973),
  • Заточници (1976),
  • Докле гора зазелени (1982),
  • Гледајући доље на друмове (1983),
  • Одлучан човјек (1990),
  • Тамара (1992).

Издате су и књиге Лалићевих аутобиографских текстова:

  • Прелазни период (1988) - дневничка проза,
  • Прутом по води (1992) - дневничка проза,
  • Epistolae seniles/Старачке посланице (1995)

Као и књига (збирка) путописно пропагандних чланака:

  • Успут записано (1952)


Године 1989 објављена је његова књига „Сам собом“ (Титоград : Удружење књижевника Црне Горе ; Никшић : Универзитетска ријеч). Ради се о књизи руком писаног текста, илустрованој фотографијама из Лалићевог живота, издатој у 999 примерака од којих је сваки нумерисан.

Књига Рајка Оровића „Писма Михаила Лалића Рајку Оровићу“, издата у Подгорици 2002. године, је збирка писама која сведоче како о Лалићевој заинтересованости за теме о којима пише тако и о озбиљности којом је приступао прикупљању грађе за своја дела.

Књига „Михаило Лалић - Међуратно књижевно стваралаштво (1935-1941)“ садржи 15 краћих прозних дела, 13 песама и осам књижевних критика, а издата је 2014. године.

Референце[уреди]

Спољашње везе[уреди]