Михаило Марковић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Михаило Марковић

MihailoPicture.jpg

Информације
Датум рођења 24. фебруар 1923.
Место рођења Београд (Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца)
Датум смрти 7. фебруар 2010.
Место смрти Београд (Србија)
Рад

Михаило Марковић (Београд, 24. фебруар 1923Београд, 7. фебруар 2010) је био један од најзначајнијих српских филозофа XX века марксистичко-хуманистичке оријентације, академик САНУ.

Биографија[уреди]

Рођен је у Београду 23. фебруара 1923. од оца Милутина и мајке Милеве. Завршио је Другу београдску гимназију 1941. године. Учествовао је у Другом светском рату и био капетан ЈНА. Дипломирао је филозофију на Филозофском факултету у Београду 1950. године. На истом факултету је 1951. изабран за асистента, а 1953. за предавача. Докторирао је 1955. у Београду са темом „Формализам у савременој логици“, и у Лондону 1956. године са темом „Појам логике“. На Филозофском факултету је изабран за доцента 1956. године, за ванредног професора 1958. године, за редовног професора 1963. године. Декан Филозофског факултета је био 1966/67. године. Био је управник Института за филозофију 19671975. Филозофског факултета у Београду. Политички је суспендован са Факултета 1975, а отпуштен 1981. године. Био је научни саветник у Центру за филозофију и друштвену теорију Института друштвених наука у Београду, од 1981. до 1986. Пензионисан је 1986. године.

За дописног члана Српске академије наука и уметности (САНУ) изабран је 1963. године, а за редовног 1983. године. Био је секретар Одељења друштвених наука САНУ од 28. маја 1998. до 2. октобра 2001. и члан Председништва САНУ од 30. маја 2002. до своје смрти 7. фебруара 2010. Био је представник САНУ у Међународној академској унији у Бриселу. Био је члан Европске академије наука и уметности у Салцбургу од 1993. године.

Написао је више књига, од којих неке као што су Дијалектичка теорија значења (1961) и Филозофски основи науке (1981), спадају у светску филозофску баштину.

Михаило Марковић је предавао на више универзитета у Европи, Канади и САД. Био је председник Југословенског удружења за филозофију (1960-62), један од организатора Корчуланске летње школе у 1960-им, члан Савета знаменитог филозофског часописа „Праксис” и многих других стручних часописа.

Постао је почасни доктор Универзитета у Лондону 1985. године. Добитник је Седмојулске награде 1962. године за дело „Дијалектичка теорија значења“. Октобарску награду града Београда добио је 1989. године. Осим тога добитник је Медаље за храброст, Ордена заслуга за народ 3. реда, Ордена братства и јединства 2. реда, Ордена рада 3. реда.

Један је од људи којима је Добрица Ћосић посветио поглавље у свом роману Пријатељи.

Преминуо је у Ургентном центру у Београду 7. фебруара 2010. године.

Политичка каријера[уреди]

Током 1960-их Марковић је постао један од главних критичара Јосипа Броза Тита и Савеза комуниста Југославије, учесник и стратег демонстрација 1968. на Београдском универзитету. У јануару 1975. је из политичких разлога суспендован на Филозофском факултету и потом постао један од познатијих дисидената. 1980-их био је један од аутора Меморандума САНУ о позицији српског народа у југословенској федерацији.

Михаило Марковић је био један од оснивача Социјалистичке партије Србије (СПС) и аутор програмских начела СПС, важио је за идеолога партије док новембра 1995. није био искључен из СПС. Разлог за искључење било је његово супростављање оснивању Југословенске левице (ЈУЛ) странке којом је руководила Мира Марковић. 2002. године је био у огранизационом одбору странке коју је формирао Бранислав Ивковић, али ју је напустио пре завршетка оснивачког конгреса, а у новембру 2004. био је сведок одбране на суђењу Слободану Милошевићу[1] у Хашком трибуналу. Последњих година политички се ангажовао у страници Александра Вулина, Покрет социјалиста, чији је програм и написао.[2]

Библиографија[уреди]

Михаило Марковић 2007. на сајму књига

Објавио је књиге:

  • Филозофски основи науке
  • Дијалектичка теорија значења
  • Формализам у савременој логици
  • Детерминизам и слобода
  • Критичка друштвена наука
  • Хуманистички смисао друштвене теорије
  • Етика и политика
  • Логика

Низ његових дела преведен је у иностранству.

Награде и признања[уреди]

  • Медаља за храброст
  • Орден заслуга за народ 3 реда
  • Орден братства и јединства 2 реда
  • Орден рада 3. реда.
  • Седмојулска награда СР Србије, 1962 (за дело „Дијалектичка теорија значења")
  • Почасни доктор Универзитета у Лондону, 1985.
  • Октобарска награда Београда, 1989.

Референце[уреди]

Спољашње везе[уреди]

Са других Викимедијиних пројеката :