Михаило Миловановић
Овај чланак садржи списак литературе (штампане изворе и/или веб-сајтове) коришћене за његову израду, али његови извори нису најјаснији зато што има премало извора који су унети у сам текст. Молимо вас да побољшате овај чланак тако што ћете додати још извора у сам текст (инлајн референци). |
Михаило Миловановић | |
---|---|
Лични подаци | |
Датум рођења | 24. фебруар 1879. |
Место рођења | Гостиница, Кнежевина Србија |
Датум смрти | 28. новембар 1941.62 год.) ( |
Место смрти | Ужице, Србија |
Михаило Миловановић (Гостиница, 24. фебруар 1879 — Ужице, 28. новембар 1941) био је српски сликар, вајар и писац. Сликао је готово све жанрове. Први је академски сликар из ужичког краја.[1]
Биографија[уреди | уреди извор]
Један од оснивача Удружења ликовних уметника Србије, ратни сликар Врховне команде српске војске у Првом светском рату, аутор чувених портрета српских војвода Радомира Путника, Живојина Мишића, Степе Степановића и Петра Бојовића, генерала Павла Јуришића Штурма, краља Петра I Карађорђевића и регента Александра Карађорђевића.
После каменорезачког заната од кога је одустао и годину дана проведених на усавршавању у школи Антона Ажбеа у Минхену, 1905. године Миловановић је у Минхену постао студент Академије лепих (ликовних) уметности, прво код професора Лудвига Хертериха, а потом у класи његовог наследника Хуга фон Хабермана.
Миловановић је дипломирао 1909. године на ликовној Академији у Минхену, а у земљу се вратио на почетку Балканских ратова 1912. као добровољац. Почетак Првог светског рата је дочекао на усавршавању у Прагу, био ухапшен и после бекства из прашког затвора, преко Немачке, Пољске, Украјине, Црног мора и Румуније, стигао је да се прикључи на ратишту својој Дринској дивизији и са српском војском преживео њену голготу.
Израдио је споменике архимандриту рачанског манастира и кнезу Соколске нахије Хаџи Мелентију у манастиру Рача, команданту Златиборског комитског одреда мајору Кости Тодоровићу у Сребреници (који су порушиле усташе у Другом светском рату), српским ратницима у Младеновцу (оскрнављен 1947. уклањањем грба Србије и двоглавог орла с крстом и круном изнад грба), споменик на Крфу погинулим војницима Дринске дивизије, мермерни иконостас у православној цркви у Младеновцу (1926 — 1929).
Изложбе његових слика у периоду имеђу два светска рата биле су прворазредан културни догађај, а хроничари су забележили да је изложба 1938. у павиљону „Цвијета Зузорић“ у Београду била најпосећенија поставка у дотадашњој историји те куће.
Његово сликарство карактерише преплитање реализма, симболизма и импресионизма, у динамичком процесу сталних преображаја и потраге за препознатљивим изразом, лакоћа прилагођавања различитим формама, уз постојано уверење да је народна традиција и извор и исходиште уметничког подухвата.
Написао је роман Лендина воденица, штампан више од пола века после његове насилне смрти.
Носилац је Албанске споменице, Ордена светог Саве и Ордена Југословенске круне III степена.[2]
После смене 1939. године, Милан Стојадиновић је био прогнан у Рибашевину где је боравио у Миловановићевој вили. После априлског слома Миловановић се вратио у Ужице. Пошто је познавао немачког команданта Ужица пуковника Штокхаузена, са чијим је оцем студирао у Минхену, Миловановић је успео да ослободи неколико талаца. Због ове ће везе у време „Ужичке републике“ Миловановић је ухапшен под оптужбом да је радио за Абвер и енглеску обавештајну службу. Комунисти су га стрељали у Ужицу 28. новембра 1941.[3] 2007. године одлуком Окружног суда у Ужицу, Миловановић је рехабилитован уз образложење да „није био ни народни непријатељ, ни петоколонаш, те да је стрељан из разлога што није хтео да приступи комунистима и материјално их помаже, дакле из чисто идеолошких и политичких разлога.“[4]
Дела[уреди | уреди извор]
-
Портрет војводе Радомира Путника, уље на платну, 1915.
-
Портрет генерала Павла Јуришић Штурма
-
Артиљерци, уље на платну 1913-14. (Војни музеј у Београду)
-
Турци на Куманову, уље на платну, 1913-14. (Војни музеј у Београду)
-
Мртвачки мир, уље, 1917. (Војни музеј у Београду)
-
Задушнице, уље на платну, 1932-1938.
-
Доручак, уље на платну, 1910.
-
Праље
Види још[уреди | уреди извор]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ „РТС :: Нешто друго :: Ратни сликар Михајло Миловановић - први академски сликар ужичког краја”. rts.rs. Приступљено 2023-11-11.
- ^ „Политика“, 18. април 1938
- ^ Љубомир Симовић, Ужице са вранама, Београд: Стубови културе, 2002.
- ^ Данас, 11. април 2007. http://www.danas.rs/danasrs/drustvo/terazije/istina_posle_sest_i_po_decenija.14.html?news_id=107897
Литература[уреди | уреди извор]
- Лазар Трифуновић, Српско сликарство 1900-1950, Београд: Нолит (1973). стр. 45, 382, 455, 456, 493 (биобиблиографија).
- Нада Шуица, Дела 1912-1918. Каталог уметничке збирке из Војног музеја у Београду, Београд 1982.
- Гордана Лазић, Михајло Миловановић (1879—1941), Ужички зборник: прилози за политичку, културну и економску историју Титовог Ужица и околине, бр. 22, Ужице 1993, 209-228.
- Ђорђе Пилчевић, Академски сликар Михаило Миловановић, монографија, Ужице, 1998
- Миодраг Јовановић, Михаило Миловановић, монографија, Народни музеј, Београд, АРТ д.п. Ужице, 2001
Спољашње везе[уреди | уреди извор]
- Део монографије "Академски сликар Михаило Милонановић, књиге пок. Ђорђа Пилчевића
- Био је сликар српске војске у Великом рату, стрељан је јер није хтео у партизане, а његов дом је сада сбласни призор („Блиц“, 3. јул 2017)
- ЛАЖНО ОПТУЖЕН И СТРЕЉАН: Дело Михаила Миловановића, носиоца Албанске споменице, надживело је идеолошке џелате („Вечерње новости”, 8. март 2023)