Михаило III

За чланак о бугарском цару, погледајте чланак Михајло III Шишман.

Михаило III
Михаило III на реверсу златника из 842/843, приказан као дечак уз своју сестру Теклу. На аверсу је приказана регенткиња, царица-мајка Теодора.
Датум рођења	19. јануар 840.
Датум смрти	867.
Место смрти	Цариград (Византија)
Порекло и породица

Михаило III (грч. Μιχαήλ Γ΄, рођен 19. јануара 840. - убијен 867. године) познат и као Михаило Пијаница, био је византијски цар од 842. до 867. године. Био је последњи владар из Аморијске династије. У току његове владе 843. је обновљен култ икона, чиме је окончан други период иконоборства, а Византинци су послали прве мисионаре Моравцима и Бугарима.

Биографија

Михаило је рођен 19. јануара 840. године као други син цара Теофила и његове супруге Теодоре. Пошто је Теофилу умро старији син Константин, млађи Михаило је крунисан за очевог савладара недуго по рођењу.

Теофило је преминуо 842. године, а царица-мајка Теодора је потом формирала регентство које је требало да влада у име малолетног цара. Најзначајније дело овог регентства, у коме је главну улогу имао евнух Теоктист, било је обнова култа икона 843. године. Патријарх Јован Граматик, водећи теолог из иконоборачког табора, је смењен и нови првосвештеник је постао Методије I.

Како је одрастао, Михаило је желео да самостално преузме власт и савезника је нашао у ујаку Варди. Прво је поставио Варду за цезара, а затим су ујак и сестрић заједнички извели удар на регенство: Теоктист је убијен крајем 855. и млади цар је званично започео самосталну владу 15. марта 856. године. Наредне 857. царица Теодора и њене ћерке су натеране да се повуку у манастир.

Михаило и Варда су 858. затим натерали на повлачење и строгог аскету, патријарха Игњатија, а на његово место су довели ученог лаика Фотија. Игњатијеве присталице су се обратиле за помоћ папи Николи I који је 863. анатемисао Фотија због неправилног избора на патријаршијски трон. Након тога, започео је још један велики црквени раскол између Рима и Цариграда (Фотијева шизма).

Захваљујући утицају Варде и патријарха Фотија, Михаило је успешно владао. Млади цар је лично предводио војску против Арапа током похода у Малој Азији (856, 857, 860), али је тек Вардин рођени брат Петрона успео да 863. однесе вредну победу над мелитенским емиром. Цар је и 860. лично преузео одбрану Цариграда који су напали пагански Руси. Византинци су успели да одбију руске бродове али су са Русима склопили трговински споразум. У самом Цариграду, Варда је на Магнаварском двору обновио Цариградски универзитет који је основао још 425. Теодосије II, а који је наводно потпуно пропао почетком 7. века у време Фокине владе.

Један од универзитетских предавача био је и Константин (монах Ћирило) који је заједно са својим братом Методијем прво упућен Хазарима, а затим и Моравцима. Иако је мисија јудејским Хазарима пропала, солунска браћа су 863. адаптирале грчко писмо у глагољицу и превеле службене књиге на словенски језик. Поред христијанизације далеке Моравске, Михаило је спровео и покрштавање Бугарске. Да би пресекао утицај франачких мисионара, Михаило је предузео поход на Бугарску и натерао кана Бориса да прими хришћанство. Касније ће ученици Ћирила и Методија наћи отворена врата и заштиту управо код Борисовог сина Симеона.

Док је цезар Варда водио државничке послове, млади Михаило се препуштао пијанкама, коњским тркама и љубавним авантурама. Један од његових најближих дружбеника био је снажни коњушар Василије Македонац кога је Михаило временом узнео до једног од својих најутицанијих дворана. Пошто је био ожењен бешчедном Евдокијом Декаполитисом, Михаило је био у вези са Евдокијом Ингерином коју је, зарад одржавања привида, удао за Василија. Ђудљиви цар је затим под утицајем скоројевића Василија погубио ујака Варду у априлу 866. године. Већ у мају 867. Василије Македонац је усињен и проглашен за савладара од стране Михаила III.

У браку са Евдокијом Ингерином Василије је добио сина, будућег Лава VI Мудрог, за кога се у јавности веровало да је у ствари Михаилов биолошки син. У том случају, усињење Василија Македонца је можда имало за намеру да обезбеди престо Лаву као Михаиловом сину. Међутим, у септембру 867. Василије је на спавању убио Михаила III. Након тога, Василије је без потреса преузео престо и, као што ће се показати, основао је најдуговечнију византијску династију - Македонску династију. У каснијој византијкој традицији, како би се оправдала Василијева узурпација, Михаило III је представљен као оличење неодговорног, ћудљивог и суровог владара.

Претходник: Теофило	Византијски цареви 842 - 867	Наследник: Василије I Македонац
Претходник: {{{пре2}}}	{{{списак2}}}	Наследник: {{{после2}}}
Претходник: {{{пре3}}}	{{{списак3}}}	Наследник: {{{после3}}}
Претходник: {{{пре4}}}	{{{списак4}}}	Наследник: {{{после4}}}
Претходник: {{{пре5}}}	{{{списак5}}}	Наследник: {{{после5}}}
Претходник: {{{пре6}}}	{{{списак6}}}	Наследник: {{{после6}}}

Викимедијина остава има још мултимедијалних датотека везаних за: Михаило III

Римски цареви

Принципат 27 п. н. е. — 235:
Август • Тиберије • Калигула • Клаудије I • Нерон • Галба • Отон • Вителије • Веспазијан • Тит • Домицијан • Нерва • Трајан • Хадријан • Антонин Пије • Марко Аурелије • Луције Вер • Комод • Пертинакс • Дидије Јулијан • Септимије Север • Каракала • Макрин • Елагабал • Александар Север

Криза III века 235—284:
Максимин I Трачанин • Гордијан I • Гордијан II • Пупијен и Балбин • Гордијан III • Филип Арабљанин • Деције Трајан • Требонијан Гал ca Хостилијаном и Волусијаном • Емилијан • Валеријан • Галијен • Клаудије II • Квинтил • Аурелијан • Тацит • Флоријан • Проб • Кар • Нумеријан • Карин

Доминат 284—395:
Диоклецијан • Максимијан • Констанције I Хлор • Галерије • Север II • Максенције • Максимин II Даја • Лициније • Константин I Велики • Константин II • Констанс I • Констанције II • Јулијан Отпадник • Јовијан • Валентинијан I • Валенс • Грацијан • Валентинијан II • Теодосије I

Западно царство (395—476):
Хонорије • Констанције III • Јован • Валентинијан III • Петроније Максим • Авит • Мајоријан • Либије Север • Антемије • Олибрије • Глицерије • Јулије Непот • Ромул Августул

Источно (Византијско) царство (395—1453):
Аркадије • Теодосије II • Маркијан • Лав I • Лав II • Зенон • Василиск • Анастасије I • Јустин I • Јустинијан I • Јустин II • Тиберије II Константин • Маврикије • Фока • Ираклије • Ираклије Нови Константин • Ираклиона • Констанс II Погонат • Константин IV • Јустинијан II Ринотмет • Леонтије • Тиберије III Апсимар • Филипик • Анастасије II • Теодосије III • Лав III Исавријанац • Константин V Копроним • Лав IV Хазар • Константин VI • Ирина • Нићифор I • Ставракије • Михаило I Рангабе • Лав V Јерменин • Михаило II Аморијац • Теофило • Михаило III • Василије I Македонац • Лав VI Мудри • Константин VII Порфирогенит • Роман I Лакапин • Роман II • Нићифор II Фока • Јован I Цимискије • Василије II Бугароубица • Константин VIII • Роман III Аргир • Михајло IV Пафлагонац • Михајло V Калафат • Константин IX Мономах • Зоја • Теодора • Михајло VI Стратиотик • Исак I Комнин • Константин X Дука • Роман IV Диоген • Михајло VII Парапинак • Нићифор III Вотанијат • Алексије I Комнин • Јован II Комнин • Манојло I Комнин • Алексије II Комнин • Андроник I Комнин • Исак II Анђео • Алексије III Анђео • Алексије IV Анђео • Алексије V Дука Мурзуфл • Константин (XI) Ласкарис • Теодор I Ласкарис • Јован III Дука Ватац • Теодор II Ласкарис • Јован IV Ласкарис • Михајло VIII Палеолог • Андроник II Палеолог • Андроник III Палеолог • Јован V Палеолог • Јован VI Кантакузин • Андроник IV Палеолог • Јован VII Палеолог • Манојло II Палеолог • Јован VIII Палеолог • Константин XI Драгаш