Михајло Вишевић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Михајло Вишевић
Порекло и породица

Михајло Вишевић (око 910.- око 950.) је био српски владар Захумља у првој половини X века. Иако је номинално био вазал владара Србије, а после њеног слома 924. године можда и Бугарске, водио је врло активну и офанзивну политику проширивши 926. године своје поседе на Апенинско полуострво, после чега је постао један од најзначајнијих владара на Јадрану.

Порекло Михајла Вишевића[уреди]

У свом делу О управљању Царством византијски цар Константин Порфирогенит (912-959) наводи:

Викицитати „Племе патриција и проконзула Михајла, сина Вишевог, архонта Захумља, потиче од некрштених који су живели на реци Висли...”
(Константин Порфирогенит, византијски цар)

Поред тога цар наводи да становништво Захумља чине Срби који су дошли када и остали Срби на Балканско полуострво.

Има аутора који сматрају да помињање Висле само даје прецизнију одредницу порекла Захумских Срба, а да Вишевићи заправо представљају бочну линију Властимировића од кнеза Вишеслава.

Михајло као вазал врховног српског архонта (кнеза)[уреди]

Не зна се када је Михајло тачно рођен или када је ступио на престо, али се претпоставља да је рођен између 880. и 890. године, а да је власт преузео крајем прве деценији X века. Захумље се тада налазило у склопу Србије и под врховном влашћу врховног српског архонта (кнеза) Петра Гојниковића (892-917) који је био кум владара Бугарске Симеона Великог (893-927), тада најмоћнијег владара на Балканском полуострву.

Код Михајла се вероватно јавила тежња за независношћу од Петра, што је он показао још 912. године када је пресрео и заробио Петра Бадоарија будућег млетачког дужда и сина тадашњег дужда Урса, који се враћао из Цариграда. Михајло га потом не прослеђује свом суверену Петру, већ га шаље директно Симеону, стекавши тако његово поверење и истакавши своју тежњу да буде равноправан, иако је био Петров вазал.

Симеоново јачање на полуострву, вероватно је приморало Петра да отпочне преговоре са Византијом око евентуалне заједничке акције, јер је претпостављао да ће Симеон када заврши са Византијом кренути на Србију и претворити је у своју провинцију, као што су неколико деценија раније неуспешно покушали његови претходници. Преговори су отпочели 917. године на инсистирање драчког стратега Лава Рабдуха на простору Неретвљанске области, у делу Србије који је био најудаљенији од Симеонове Бугарске. Преговори су вођени о покретању заједничке акције Византинаца, Срба и Мађара против Симеона. Иако је сусрет Петра и Лава вођен у највећој тајности Симеона је о њему известио Михајло Вишевић. Решен да спречи стварање овакве широке коалиције владар Бугарске исте године шаље на Петра војску која је са собом водила његовог брата од стрица Павла Брановића (917-923) као претендента на престо Србије. Петар се без борбе предаје и одлази у заробљеништво, а Павле постаје нови врховни архонт (кнез) Срба.

Михајлова владавина после слома Србије 924. године[уреди]

Током владавине Павлове и Захаријине (923-924) Михајло је вероватно потпомогнут Симеоном проширио свој утицај на Неретвљанску област, пошто се после слома Србије 924. године помиње као врховни представник односно владар Срба у приморју северно од Дубровника. Историјски извори не наводе да ли је после пада Србије номинално признао Симеонову власт или евентуално Томиславову (910-928) после његове победе над Сименовим трупама, али је извесно да је он наступао веома самостално, чак иако је можда формално признавао нечију власт. По некима он се у савезу са Томиславом супротставио Симеоновим трупама.

На сплитском црквеном сабору 925. године Михајло се спомиње одмах после Томислава као представник Срба из Захумља и Неретвљанске области. На сабору је и поред великог залагања Гргура Нинског одбачена словенска служба, а Сплит постаје црквено средиште како Хрватске, тако и северног дела Срба који су се налазили под утицајем римског патријарха односно Папе.

Врхунац Михајлове владавине засигурно представља прелазак Јадранског мора и освајање Сипонта 10.07.926. године, који је тада формално, попут Дубровника, признавао власт Византије, али је заправо био самосталан и под сталним притиском Арапа и Лангобарда. Недуго после заузећа Сипонта, он од Византије добија титулу антипата односно намесника, чиме му је призната власт над градом и несумњиви значај који је имао на Јадрану у то доба, пошто је званично постао намесник тј. заштитник неких делова Јадрана које је Византија сматрала својим.

Не зна се када је Михајло умро, али је извесно да су значај и снага његове државе опали, ако не крајем његове владавине, оно сигурно непосредно после његове смрти, јер се Захумље и Неретвљанска област налазе у саставу Чаславове (931- око 960.) обновљене Србије средином X века. У прилог овоме иде и чињеница да се наредно средиште српске државе после коначног слома првобитне Србије на Балканском полуострву око 960. године не јавља у Захумљу, већ под светим Јованом Владимиром (око 995-1015) у Дукљи.

Литература[уреди]

Примарни извори[уреди]

Научни радови[уреди]

Спољашње везе[уреди]

Види још[уреди]